АУТОБИОГРАФИЈА
АУТОБИОГРАФИЈА (грч. atov": сам, biografiva: животопис), књижевно-научна врста у којој аутор описује сопствени живот (или само дио живота). Често на граници различитих жанровских оријентација (дневник, мемоари) или појава без чвршће терминолошке традиције (успомене, сјећања). А. је најчешће писана у првом, мада може бити и у трећем лицу једнине или повремено у ми-облику. Под видом свједочанства може имати вид самопохвале, оптужбе, одбране или обрасца за опонашање и дистанцирање, а сматра се успјелом она а. у којој аутор самог себе умјетнички објективизује. Њени рудиментарни облици налазе се већ у средњовјековним записима, повељама, надгробним натписима и другим списима (Стефан Немања, свети Сава, Стефан Душан, монахиња Јефимија, Инок из Далше и др.). Прво дјело самосталнијег аутобиографско-мемоарског оквира су тзв. Јаничарове успомене Константина Михаиловића из Островице (на пољском 1565; на српском 1865), писане живо, с траговима фолклорне традиције и стила. На граници старе и нове књижевности (на размеђу XVII и XVIII в.) настају аутобиографско-мемоарски дијелови Хроника деспота Ђорђа Бранковића. А. се устаљује у новој књижевности, од XVIII в., са секуларизацијом друштва (примат приватне личности), развојем школства, штампе и процесима индивидуализације грађанске јединке у епохи просвјетитељства. Довршени облици а. настају у контакту са савременим књижевним и културним тежњама у европским оквирима (Д. Обрадовић, Живот и прикљученија, Лајпциг 1783, Лајпциг 1788; С. Пишчевић, Извештај о доживљајима Симеона Степанова Пишчевића, написан послије 1785). Огромним утицајем, умјетничким вриједностима и стварањем образаца за будуће ауторе издваја се дјело Д. Обрадовића. Њиме је отпочела нова епоха у цјелокупној српској култури – вријеме просвјетитељства и модернизације. Објављена у два дијела, као скуп новелистичко-анегдотских цјелина везаних за дјетињство и одлазак у манастир Хопово, те као низ писама о животу по одласку из њега. Та два дијела повезује Доситејев живот, приповједачко-проповједнички стил и идеје просвјећивања. Аутобиографско дјело С. Пишчевића, писано на руском, дуго је остало необјављено, а на српски је преведено тек 1960–1963 (ЗМСКЈ), потом се појавило као књига. Приповједачки компактно, с изузетним осјећањем за појединост и атмосферу, оцијењено је као ремек-дјело европске мемоаристике XVIII в. На српску књижевност је дјеловало тек у XX в. (Сеобе Милоша Црњанског). У XIX в. аутобиграфске и аутобиографско-мемоарске списе остављају аутори из веома разноликих животних и професионалних подручја: великодостојници цркве описују своје одрастање, дужности, путовања (Житије Герасима Зелића, Будим 1823), страдања за вјеру (Кирил Цвјетковић), професионалне или политичке послове (патријарх Јосиф Рајачић, Сава Текелија); књижевници воле да описују своја странствовања у која уткивају слике свог времена и крајева кроз које пролазе (Ј. Вујић, Животоописаније, Ср. Карловци 1833), радо описују дјетињство (М. Видаковић, С. Милутиновић Сарајлија); ратници и вође пишу или казују у перо о устаничким и ратним доживљајима (Мемоари проте М. Ненадовића, Бг 1867; Ј. Ђурић, Г. Пантелић, П. Јокић, А. Протић, Казивања о Првом српском устанку 1804, Бг 1980), којима је нарочито велик прилог дао Милан Ђ. Милићевић. Сјећања неписмених или полуписмених устаника карактерише непосредна веза с усменом ријечју и фолклорном фразеологијом. Изазовна постаје и служба уз знамените људе: Жизниописанија моја Нићифора Нинковића (Н. Сад 1972) описују ауторов боравак у Србији од 1807. до 1843, особито уз кнеза Милоша. Од средине XIX в. и обичан грађански живот улази у мемоарске теме (Максим Евгеновић), мада су и оне повезане с историјским збивањима (Први српски устанак, покрет 1848/49). Истакнуте личности војне и културне историје све се више оријентишу на писање аутобиографских дјела: Н. Грујић, Ј. Суботић, Ј. Игњатовић остављају податке о свом животном путу између младости, одрастања, каријере, политике, гдјекад знатно више пажње поклањајући средини и приликама у изванредним портретима и сликама из живота (Ј. Игњатовић).
Аутобиографска дјела оријентишу се на учешће појединаца у крупним догађајима и по правилу се умножавају око њих. Послије српских устанака дошао је српски покрет 1848/49, око којег је настао велик број аутобиографско-мемоарских дјела аутора који су само то написали (Н. Голубовски, Т. Димић, генерал Ђ. Стратимировић, Ј. Стеф. Виловски) или других, који су том времену посветили највећу пажњу, чак и у фрагментима, а чему су посебно били склони романтичари (Ј. Јовановић Змај, Ђ. Јакшић, Л. Костић). Сљедећи крупни догађаји дошли су с династичким промјенама у Србији, бомбардовањем Београда, омладинским покретом, српско-турским ратовима, зајечарском буном, српско-бугарским ратом и политичким сукобима и покретима. Аутобиографски слојеви су у тим случајевима ограничени на један догађај и често преплетени с мемоарским садржајима значајне историјске вриједности (Ј. Ристић, П. Тодоровић, В. Ђорђевић, Д. Илић и др.). С намјером да дају потпун опис живота писани су текстови С. Матавуља (Биљешке једног писца, 1898–1903, Бг 1923), с дјелимично романсираном верзијом (Десет година у Мавританији). Моје успомене: (1867–1881) Т. Стефановића Виловског (Ср. Карловци 1907), значајне по слици књижевних прилика и књижевне штампе, више иду ка мемоарској тематици. Поткрај XIX и у XX в. богат је читав низ аутобиографских списа политичара, високих официра, новинара али и обичних војника (балкански ратови, партизански, потом и четнички покрет). Издваја се Огледало из прошлости, 1–3, Бг 1903–1904. П. Тодоровића, заузето посљедњим Обреновићима и српским политичким приликама крајем XIX в. Истог су тематског оквира, без тежње ка јединству биографског времена и биографског ја, Записи старог Београђанина (Бг 1923) К. Н. Христића: низ слика-епизода из београдског живота у другој половини XIX в., у меланхолично-ведрој конфронтацији с модерним временима. На рубу жанровских граница, у отвореној травестији и пародији аутобиографских тема и клишеа налази се Аутобиографија Б. Нушића (Бг 1924), с претечом у његовим Листићима из пожаревачког затвора (Бг 1888). Дјела те врсте, у тијесној вези са свакодневим животом, отворена су за једноставне облике (анегдота, говорни жанр, кратка прича, примјер, случај, појединачност), новинарски стил и стил свакодневне ријечи.
У XX в. повод за велик број аутобиографских дјела били су ратови (балкански, I и II свјетски рат), револуције (Октобарска револуција), логори. У том кругу су настали Моји утисци из Русије (Бг 1928) Д. Васића, Моје успомене војводе Ж. Мишића (Бг 1969), поред низа мање познатих личности, али и истакнутих појединаца (Б. Нушић, Деветстопетнаеста, Бг 1966). Други свјетски рат је тема огромног броја аутобиографских текстова, a документарна својства такве прозе су доминантна у аутобиографским дјелима војника и официра. Та својства честа су у аутобиографијама научника (М. Пупин, Н. Тесла, М. Миланковић), али ни њихова дјела нису лишена приповједачких вриједности, посебно живе сликовитости и хумора. Драгоцјена за познавање прилика у одређеним периодима и подручјима јавног живота, оваква дјела су такође свједочанство о путевима индивидуализације јединке у српској традицији, о динамици/промјенљивости вриједносних начела (нове перспективе) и стилских норми. Свака већа епоха је имала свој тип а., од барока и просвјетитељства до романтизма, реализма и модерног доба. Другу половину XX в. обиљежило је неколико феномена: представници старијих (преткомунистичких) генерација изгубили су политичку актуелност и прихватљивост за нови режим, те ће њихови текстови излазити тек у вријеме кризе и пропасти социјалистичке епохе (М. Јовановић Стоимировић, Г. Дожић, Д. Јовановић, Б. Лазаревић); услиједиће велик број аутобиографско-мемоарских дјела везаних за период илегалне комунистичке активности, окупације, живота у логорима, партизанског рата и поратних политичких прилика (Р. Чолаковић, Велибор Глигорић, С. Винавер, С. Вукмановић, М. Ђилас); генерација која се афирмисала у различитим областима науке, књижевности и политике послије II свјетског рата даће веома успјеле аутобиографско-мемоарске списе, међу којима се издвајају Гојко Николиш (Коријен, стабло, паветина, Зг 1980), М. Селимовић (Сјећања, Бг 1983), Д. Медаковић (Ефемерис, Бг 1992), Б. Пекић (Године које су појели скакавци, I–III, Бг 1987), Б. Михајловић Михиз (Аутобиографија – о другима, Бг 1990), М. Протић (Нојева барка, Бг 1992), П. Милојевић, М. Ступица, Р. Шербеџија и др.
Слабо заступљена у едицијама, аутобиографско-мемоарска дјела први пут се систематизовано појављују у Нолитовом издању „Српска књижевност: Мемоари, аутобиографије, дневници" (1989, незавршено), те у библиотекама СКЗ и Завода за уџбенике. Новина је у настојањима да се заснује и систематскије изучава серија „женских" аутобиографија (С. Суботић, краљица Наталија Обреновић и др.), које имају своје паралеле и у ранијим периодима (М. Алимпић, С. Глишић, Љ. Љотић), и у ауторкама социјалне и партизанске литературе (М. Жицина, Село моје и Сви – сви – сви - сјећања на женски логор за информбировкиње), односно учесницама културно-научног живота у Југославији (Т. Петровић, Сећања, П. Лебл-Албала, Тако је морало бити). Тај вид дјела нарочито је подстакнут распадом Југославије, изгоном Срба из Хрватске и ратним збивањима на другим подручјима.
Унутарња својства и вриједности аутобиографских дјела крећу се од документарности до литерарности, те зависно од тога једна више интересују историчаре а друга проучаваоце књижевности или одређених грана умјетности и науке, односно широк круг читалаца. За те списе такође је карактеристично да се већим дијелом објављују постхумно, често с великом временском дистанцом. Обично се чувају у породичним заоставштинама или доцније доспијевају у архиве и рукописна одјељења.
ЛИТЕРАТУРА: М. Павић (прир.), Мемоари XVIII и XIX века, Н. Сад – Бг 1964; Српска књижевност: Мемоари, дневници, аутобиографије, 1–25, Бг 1988; Д. Иванић (прир.), Мемоарска проза XVIII и XIX века, 1, 2, Бг 1989; Р. Маринковић (прир.), Писах и потписах: аутобиографске изјаве средњег века, Бг 1996; Љ. Јухас, „Природа и функција аутобиографских сегмената у српским повељама XII–XV века", Књижевна критика, 27, пролеће/лето, 1998; С. Мереник, „Библиографија објављених српских мемоара, аутобиографија, дневника", у: Перо и повест: српско друштво у сећањима: зборник радова, Бг 1999; П. В. Крестић (ур.), Нововековне српске династије у мемоаристици, Бг 2007.
Душан Иванић