АУСТРО-ТУРСКИ РАТОВИ

АУСТРО-ТУРСКИ РАТОВИ. Аустрија и Турска водиле су од 1529. до 1791. десет ратова и у отвореном непријaтељству званично биле скоро шест деценија, док погранични сукоби, звани Мали рат на Крајини нису у XVI в. практично ни престајали. Основни узрок њиховог сукоба од 1529. до 1718. било је питање угарског наслеђа, а од 1737. до 1791. ратовало се због настојања Хабзбуршке монархије да потисне Турску са Балканског полуострва и прошири своје границе на њен рачун.

Проблем угарског наслеђа отворен је 1526, када је један део угарских великаша/племића, после битке на Мохачком пољу и смрти последњег угарског краља из династије Јагелонаца, изабрао за краља аустријског надвојводу Фердинанда I (1526−1564, од 1556. немачки цар), а други ердељског великаша Јована Запољу. Њихов међусобни рат око права на краљевску круну пружио је турском султану Сулејману I (1520−1566) прилику да се као заштитник Јована Запоље (1526−1540), а потом његовог малолетног сина Јована Жигмунда, умеша у прилике у Угарској и створи услове за њено трајно освајање. Схвативши да свој циљ не може остварити без слабљења аустријских земаља, које су биле део још увек моћног Немачког царства под Карлом V Хабзбуршким, султан је искористио аустријско запоседање Будима као повод за почетак рата са Аустријом. Прво је у име Јована Запоље 1529. запосео Будим, а потом безуспешно опседао Беч. Три године касније, поново због заплета у Угарској, турски султан је покренуо нови поход на наследне аустријске земље и том приликом део њих тешко похарао. Због рата са Персијом морао је, међутим, да пристане 1533. на прекид непријатељстава, а тиме и да призна Фердинандову власт у западним и северним деловима Угарског краљевства. Непријатељске акције, међутим, нису потпуно престалe. Свакако са знањем и у сагласности са централним властима у Цариграду, турски погранични заповедници започели су 1536. освајање Славоније, где је после заузимања Пожешке жупаније створен Пожешки санџак. Желећи да врати изгубљене територије, Фердинад I је следеће године упутио у Славонију унутрашњоаустријску војску под заповедништвом крањског капетана Ханса Кацијанера, али је она тешко поражена код Горјана (9. X 1537).

Изложен сталном притиску Хабзбурговаца, Јован Запоља је 1538. пристао на склапање мировног уговора по којем је требало да после његове смрти, пошто до тада није још имао наследника, његове области припадну Фердинанду I. Како је непосредно пред смрт (1540) добио сина Јована Жигмунда, његове присталице су одбиле да прихвате одредбе поменутог уговора и Запољиног сина прогласиле за краља. Аустријска војска је после тога опсела Будим, што је довело до другог аустро-турског рата (1541−1545). Његов исход била је подела Угарског краљевства: Турци су запосели и укључили у своју државу области између Блатног језера и Тисе, где су створили Будимски пашалук; малолетном Јовану Жигмунду остављени су крајеви источно од Тисе и Ердељ, али уз обавезу да признаје султанову врховну власт и даје годишњи трибут од 10.000 дуката; Фердинанд I задржао је само западне и северне угарске области са Пожуном (Братислава), као и Славонију западно од Илове. Поред тога мировним споразумом склопљеним 1547. на пет година прихватио је обавезу да сваке године даје султану дар од 30.000 дуката.

Тајни преговори људи из окружења Јована Жигмунда Запоље са Фердинандом I, као и улазак аустријских трупа у Ердељ, изазвали су нови рат (1551−1562), чија је најважнија последица било турско запоседање Баната, где је 1552. створен Темишварски пашалук. Запоседањем Вировитице и Чазме Турци су у исто време проширили своје поседе у Славонији и створили Чазмански санџак, чије је седиште десет година касније пренето у Пакрац. Због проблема са Персијом, против које је 1553. кренуо у велики поход, султан Сулејман I донекле је занемарио угарско ратиште, а 1556. је прихватио и преговоре о миру са Хабзбуршком монархијом. Цена за склапање мировног споразума било је аустријско одрицање од Ердеља и даљње плаћање годишњег данка.

Смрћу Фердинанда I и доласком на власт Максимилијана II (1564−1576) престао је, према владајућем мишљењу у Цариграду, да важи мировни уговор са Хабзбуршком монархијом. Поред тога, дошло је до сукоба аустријске војске са Јованом Жигмундом Запољом, којем су Турци пружали војну помоћ, па је нови рат био неизбежан. Турска војска кренула је 1566. на угарско ратиште и њена главнина опсела је Сигет, где је султан Сулејман I умро 4. септембра, не дочекавши запоседање ове тврђаве. Други део турских трупа заузео је Ђулу. Упркос овим успесима, нови султан Селим II (1566−1574) биo je принуђен да прихвати преговоре о миру, који је формално склопљен 1568. Због дубоке унутрашње кризе Турска до 1593. није могла да се упусти у рат са Хабзбуршком монархијом, али упади њених пограничних трупа на хабзбуршку територију нису престајали. Турци су године мира искористили и за учвршћивање, насељавање и привредно оживљавање својих крајишта. На некима од њих (Лика и Крбава, босанско Поуње, Пакрачки, Копањски и Сексардски санџак) започето је тада или, пак, довршено насељавање српског становништва са влашким правима.

Увод у Дуги рат (1593−1606), којим је успостављена крхка равнотежа снага између зараћених страна и заустављено турско ширење у Европи, били су покушаји турских пограничних заповедника да помере границе Босанског пашалука са Уне на Купу, што би им олакшало нападе на унутрашњоаустријске земље. Страховити турски пораз код Сиска 22. VI 1593, који је у Цариграду повећао утицај ратоборне струје на челу са Синан-пашом, довео је до објаве рата против Хабзбуршке монархије, упркос настојањима цара Рудолфа II (1576−1608) да сачува формални мир и измири дужни двогодишњи трибут. Турци су у првим ратним годинама остварили на мађарском ратишту извесне успехе – запосели су Веспрем и Палоту (1593) и Тату и Ђер (1594), али су због преласка својих дотадашњих вазала (ердељског кнеза Жигмунда Баторија, влашког војводе Михајла и молдавског војводе Арона) на страну Хабзбурговаца морали 1595. већи део своје војске да упуте у Влашку. Аустријска војска је то искористила да запоседне Естергом (Острогон) и неколико оближњих тврђава, што је 1596. подстакло султана Мехмеда III (1595−1603) да сам поведе војску у Угарску, где је она успела да заузме Егер. Наредних година нису вођене веће војне операције – једино је аустријска војска 1598. на препад повратила Ђер. Ратовање је обновљено 1600, када су Турци остварили највећи успех у овом рату – запосели Кањижу у југозападној Мађарској и у њој створили нови пашалук. Аустрија се наредних година исцрпљивала у покушајима да врати контролу над овим тврђавама и да запоседне Будим. Губитак Естергома (1605), као и неуспеси приликом покушаја да се оружјем угуши побуна калвина у Горњој Мађарској и Ердељу, који је од 1602. био под аустријском војном управом, принудили су цара Рудолфа II да прво склопи мир са побуњеницима (Бечки мир, 23. VI 1606), а потом и са Турцима (мир на ушћу Житве, 11. XI 1606). Првима је признато право вође побуњеника Стефана Бочкаја на Ердељ, који је тада поново постао турска вазална област. Другим споразумом озваничена су дотадашња освајања зараћених страна, забрањена погранична четовања турских и аустријских крајишника и Хабзбуршка монархија ослобођена годишњег трибута, уз једнократни поклон султану од 200.000 форинти. Тиме је престао четрнаестогодишњи аустро-турски рат, који је, између осталог, имао за последицу настајање антитурских покрета међу Србима (устанак у Банату 1594, устанак у Херцеговини 1597. под вођством никшићког војводе Грдана, преговори српског патријарха Јована и народних старешина у Херцеговини са Хабзбурговцима до 1606. о антитурској акцији). За време његовог трајања дошло је и до масовних сеоба Срба са турског крајишта у Славонији (Мала Влашка) у Вараждински генералат и из Лике и Крбаве у Карловачки генералат, што је пресудно утицало на развој и територијализацију Војне крајине у Хрватској и Славонији.

Турску је у првим деценијама XVII в. потресала дубока унутрашња криза. Поред тога, суочавала се са проблемима на својим источним границама, па је настојала да одржи мир са Хабзбуршком монархијом. И Хабзбурговцима је одговарао мир са Турцима, прво због размимоилажења и сукоба међу члановима ове владарске породице, а потом због Тридесетогодишњег рата (1618−1648). Заплети у Ердељу, где су Турци војно интервенисали и поставили кнеза Михајла I Апафија (1662−1690), довели су до новог аустро-турског рата (1663−1664). Турци су у почетку остварили мање успехе, али су 1. VIII 1664. доживели тежак пораз у бици код Сент Готхарда. Варшавским миром, склопљеним само десет дана после ове битке, Хабзбуршка монархија је признала турског штићеника за ердељског кнеза и, премда победник у рату, пристала да турском султану исплати на име дара 200.000 форинти. То се могло разумети као израз њене слабости, што не одговара стварности – увођењем стајаће војске, као и повећањем њене ватрене моћи и маневарске способности, Аустријанци су код Сент Готхарда почели да убиру плодове реформских захвата у претходним деценијама. Оклевање да се искористе резултати убедљиве победе и турске пометње имало је корен у унутрашњополитичким приликама, а пре свега у несређеним односима са угарским сталежима, чији је један део показивао изразито антихабзбуршко расположење.

Бечки рат (1683−1699), којем је претходило турско мешање у антихабзбуршку побуну у Северној Мађарској под вођством Имреа Текелија, започео је турском опсадом Беча и потпуним поразом опсадних трупа у бици код Каленберга 12. IX 1683. Значајан допринос аустријској победи дале су пољске трупе, које су дошле на ратиште по претходно постигнутом аустро-пољском споразуму. Овај споразум послужио је следеће године као основа за стварање антитурске коалиције (Хабзбуршка монархија, Пољска и Млетачка Република), којој су две године касније приступили Русија и Бранденбург. Стварање антитурског савеза обезбеђивало је цару Леополду I (1640−1705) сигурност да ће остварити пресудне победе над Турцима и коначно решити питање угарског наслеђа, али му je била потребна и чврста гаранција угарских сталежа да ће хабзбуршка династија после потискивања Турске задржати власт у ослобођеној Мађарској. На његов захтев Угарски сабор у Пожуну (Братислави) прихватио је 1687. Хабзбурговце за наследне угарске краљеве у мушком колену и пристао на ревизију својих сталешких права. Борбе са Турцима вођене су од пролећа 1684. практично на свим европским границама њихове државе, али је убрзано турско узмицање из Угарске започело после губитка Пеште и Будима (2. IX 1686) и битке код Харшања (12. VIII 1687). Премда су турске снаге у Мађарској и даље остале у неким значајним угарским тврђавама (у Кањижи чак до 13. IV 1690), аустријска војска продрла је до Београда, који је запосела 6. IX 1688, чиме су створени услови за њен даљњи продор на Балкан.

Аустријски поход из Београда према југу Србије започео је следеће године, а турске снаге, које су покушавале да га зауставе, претрпеле су тешке поразе код Баточине (30. VIII 1689) и Ниша (24. IX 1689). Тиме су Аустријанци добили прилику да усмере своје акције у два правца: према Видину и према Косову и Скопљу. На руку им је ишла и околност што су српски устаници, који су дигли устанак већ 1688, прогнали Турке из неких градских насеља (Ужице, Нови Пазар) и у знатном броју се прикључили аустријским трупама. Међутим, реорганизавана турска војска, којој су се придружиле јединице кримских Татара, успела је 2. I 1690. да порази аустријске трупе у бици код Качаника и принуди их на повлачење. Наступајућа турска војска, а посебно арбанашке чете под Махмуд-пашом Махмудбеговићем из Пећи, сатирала је у свом походу према Београду српско становништво. Бежећи од покоља, неколико десетина хиљада Срба пребегло је у Угарску. Са народом је избегао и део црквене јерархије, која је, са неколицином народних старешина, затражила са сабора у Београду 28. VI 1690. од аустријског цара Леополда I да посебном дипломом гарантује верске слободе припадника грчкога обреда и народа српског у Хабзбуршкој монархији и њихово право да имају сопствену црквену организацију. Њихови захтеви су у целини прихваћени.

После заузимања Београда (10. X 1690) и крајева јужно од Саве и Дунава, Турци су наредних година безуспешно покушавали да поново овладају бар делом Угарске. Међутим, после тешких пораза (код Сланкамена 19. VIII 1691. и код Сенте 7. IX 1697) били су приморани да се помире са територијалним губицима, што је озваничено миром у Сремским Карловцима, закљученим 26. I 1699. Према одредбама овог споразума, према проценама турских историчара, изгубили су око 356.000 км² своје раније државне територије – Хабзбуршка монархија је добила 249.000, Венеција 42.000, Пољска 45.000 и Русија око 20.000 км². Од ранијих угарских територија задржали су Турци само Банат и део југоисточног Срема. Повлачењем нових граница припале су Хабзбурговцима и поједине области у којима су Срби пре рата били већинско становништво или значајна мањина (Лика, Крбава, Западна Славонија, северозападни Срем, Бачка, Подунавље од Осијека до Будима и Поморишје), као и ничија земља уз ранију аустро-турску границу на коју су се они током рата или непосредно по његовом окончању населили (Кордун, Банија, источни делови Вараждинског генералата).

Благи наговештаји могућег изласка из дубоке привредне кризе и кризе институција у првим годинама владавине султана Ахмеда (1703−1730) обновили су код Турака наду да би у новом рату могли да поново задобију неке изгубљене области. Чинило се да се најлакше може вратити изгубљена Мореја, због чега је Турска искористила прву озбиљну кризу у односима са Млетачком Републиком и објавила јој рат крајем 1714. Хабзбуршка монархија је по окончању рата за шпанско наслеђе (1701−1714) склопила 13. IV 1716. коалицију са Венецијом и затражила од Турске да врати освојену Мореју и поново успостави стање створено миром у Сремским Карловцима. Пошто је за Турке то било неприхватљиво, њихова војска је, желећи да задржи иницијативу и спречи окупљање аустријских снага, изненада провалила у Срем. Међутим, доживела је тежак пораз код Петроварадина 5. VIII 1716, што је решило исход рата у Јужној Угарској - аустријска војска је до краја године успоставила пуну контролу над Сремом и Банатом. У лето следеће године прешла је Дунав код Вишњице и започела опсаду Београда, где је 16. VIII 1717. дошло до једне од највећих битака у новијој историји. Два дана касније предала се и турска посада у Београду уз дозволу да напусти град и повуче се у Ниш. Само четири дана после битке код Београда искрцала се шпанска војска на Сардинију (20. VIII 1717) и за кратко време запосела цело острво. То је принудило цара Карла VI (1711−1740) да прихвати турску понуду да се поведу разговори о склапању мира, који је потписан у Пожаревцу 21. VII 1718. Њиме је завршено двовековно аустро-турско сукобљавање око угарског наслеђа, а истовремено је Хабзбуршка монархија закорачила на Балкан. Мировним споразумом сагласила се Турска са губитком свих територија, које су током рата запоселе аустријска и млетачка војска. Хабзбуршка монархија је добила Доњи Срем, Банат, део Влашке и део Србије омеђен Савом, Дунавом, Тимоком, Дрином и Западном Моравом. Припао јој је и узан појас земљишта са босанске стране Саве и Уне. Пошто је освојене области решио да трајно задржи под аустријском управом и да у њима, осим у Срему, не дозволи никакав утицај угарских сталежа, цар Карло VI створио је у запоседнутим српским крајевима две управно-политичке области – Краљевину Србију (Београдски, Грочански, Смедеревски, Пожаревачки, Рамски, Градиштански, Ресавски, Параћински, Јагодински, Крагујевачки, Руднички, Ваљевски, Шабачки, Јадарски и Палешки дистрикт) и Темишварски Банат (Банат и седам дистриката у Источној Србији: Поречки, Хомољски, Кучајинско–мајданпечки, Голубачки, Кључки, Крајински и Кривински).

До новог рата са Турском (1737−1739) дошло је због уговорних обавеза Хабзбуршке монархије према Русији, која је претходне године заратила са Турцима. Она се обавезала да уђе у рат са контингентом од 30.000 војника, али је цар Карло VI, желећи да новим освајањима још више прошири своју државу (под његовом влашћу она је досегла свој највећи обим у историји – око 725.000 квадратних километара), решио да уведе у рат четвороструко веће снаге. Рачунало се и на подршку српског становништва у крајевима под турском влашћу, па су због тога успостављене везе са српским патријархом Арсенијем IV Јовановићем (1725−1748) и неким виђенијим народним старешинама у Херцеговини. Aустријска војска је на почетку рата остварила привремене успехе (заузела Ниш 27. VII и Ужице 2. X 1737), али и доживела прве поразе – код Бањалуке (4. VIII 1737) и Радујевца (28. IX 1737). Турска војска је у противнападу у позну јесен исте године успела да врати изгубљене тврђаве и да опустоши део српских територија под аустријском управом. Следеће године су Аустријанци безуспешно покушавали да сузбију турске нападе у Мехадији, али су, на крају, изгубили Оршову (15. VIII 1738). Одлучујућа битка у рату вођена је 23. VII 1739. године код Гроцке, где су аустријске трупе доживеле потпуни пораз, што је Турцима омогућило да опседну Београд. Миром у Београду 18. IX 1739. Хабзбуршка монархија морала се одрећи свих територија јужно од Саве и Дунава и предати Турцима београдску тврђаву. Поред тога, изгубила је и све што је Пожаревачким миром добила у Влашкој.

Последњи аустро-турски рат (1788−1791), познат у нашој историографији и под именом Кочина крајина, започела је Хабзбуршка монархија са великим амбицијама са којима је била у складу и величина ангажоване војске (245.000 војника и 1.150 топова). Рат је темељно припремљен дуготрајним и систематским прикупљањем обавештајних података. Упркос томе, изостали су очекивани резултати, јер је аустријска војна команда, укључујући и самог владара, разбила прикупљену војску на шест одвојених корпуса, распоређених дуж целе границе са Турском. Слабо коoрдинирана аустријска војска, упркос својој вишеструкој премоћи над Турцима, постигла је у првој ратној години ограничене успехе заузимањем неколико турских пограничних тврђава – Шабац, Дрежник, Босанска Дубица и Нови, као и Јаши у Молдавији. Премда су имали тешкоћа са окупљањем своје војске, Турци су успели да пређу у противнапад и код Оршове су 7. VIII 1788. продрли у Банат, а крајем следећег месеца провалили у Ердељ. Из ових области морали су да се повуку више због зиме, него притиска аустријске војске. Много веће успехе на ратишту постигли су српски добровољачки одреди (фрајкор) под заповедништвом Коче Анђелковића, који су на самом почетку рата заузели Пожаревац (18. II 1788) и, потом, до почетка маја блокирали турске комуникације између Ниша и Београда са циљем да олакшају планирани аустријски напад на овај град. Како је напад изостао, а Турци прикупили довољно снага за обрачун са устаницима, почео се распадати српски покрет у Смедеревској и Јагодинској нахији и један део његових учесника пребегао је у Банат. У Западној Србији такође је деловао у исто време фрајкор под заповедништвом Михајла Михаљевића, чији је задатак био да спречава турске комуникације из Босне према Београду. Следеће године Аустријанци су почели активније да ратују, а њихов највећи успех било је запоседање Београда (7. X 1789). У томе су им велику помоћ пружили српски фрајкори, који су прво спречавали Турке да дођу у помоћ београдској посади, а потом успоставили контролу у северним деловима Србије. Упркос томе, аустријска војска није после запоседања Београда даље напредовала, пошто је Пруска била спремна да по цену рата онемогући ширење Хабзбуршке монархије. Рат је окончан миром у Свиштову (4. VIII 1791), а једини територијални уступак на који су Турци пристали био је да препусте Аустријанцима крајеве око Дрежника и Доњег Лапца, који су укључени у Војну крајину (Карловачки генералат).

ЛИТЕРАТУРА: G. von Gömöry, Türkennot und das Grenzwesen in Ungarn und Kroatien während 7 „Friedensjahren" von 1575–1582, Mitteilungen des k. und k. Kriegsarchivs, Wien 1885; J. Langer, Serbien unter der kaiserlichen Regierung (1717–1739), Mittheilungen des k. und k. Kriegsarchivs, Neue Folge, III Band, Wien 1889; Ј. Томић, О устанку Срба у Банату 1594. год., Бг 1890; Ј. Томић, Пећки патријарх Јован и покрет хришћана на Балканском Полуострву 1592–1614, Земун 1903; Д. М. Павловић, Србија за време последњег аустро-турског рата (1788–1791), Бг 1910; Б. Ђурђев, „Прва година ратовања Мехмеда Соколовића у Банату и прва опсада Темишвара", ГИДНС, 1934, 7; G. Wagner, Das Tükenjahr 1664. Eine europäische Bewährung, Burgenländische Forschungen, 48, Eisenstadt 1964; H. Hantsch, Die Geschichte Österreichs, Graz–Wien–Köln 1969; В. Клаић, Повијест Хрвата, V, Зг 1973; Е. Kовачевић, Границе Босанског пашалука према Аустрији и Млетачкој Републици по одредбама Карловачког мира, Сар 1973; Г. Станојевић, Србија у време Бечког рата, Бг 1976; Z. Abrahamowicz, V. Kopčan, M. Kunt, A. Marosi, N. Moačanin, C. Serban, K. Teply, Die Türkenkriege in der historischen Forschuung, Wien 1983; Р. Мантран и др., Историја Османског царства, Бг 2002.

Војин С. Дабић