АУСТРИЈСКО-СРПСКИ ОДНОСИ

АУСТРИЈСКО-СРПСКИ ОДНОСИ. Политички односи. О овој теми од посебног значаја могуће је говорити тек после Мохачке битке 1526, кад је Краљевина Угарска признала власт хабзбуршких владара на деловима своје територије коју нису запосели Турци. Хабзбурзи су били цареви Светог Римског царства немачке народности чијим су личним поседима припадале и земље некадашње Источне марке овог царства (Österreich). Краљевина Угарска признала је 1529. Фердинанда V Хабзбурга за свог владара и на тај начин ушла у састав поседа ове династије. Од тада преко Угарске почиње и развој непосредних војних и политичких односа Аустрије са Србима, као савезницима или противницима који су живели у саставу Хабзбуршког царства или у оквиру турских земаља, на простору Балкана или у Панонији. Одмах после битке на Мохачу 1526, у време продирања Турака, српски деспот Павле Бакић је 1529. са 2.000 коњаника учествовао у одбрани Беча. У то време на страну Аустријанаца прелазили су и други српски племићи, а потом и веће групе становника из турске Славоније и Босне, који су губили дотадашњи влашки статус и повластице да би са својим народним старешинама ступали у службу аустријских команданата и заповедника тврђава, ударајући темеље Војне границе као одбрамбеног зида хришћанства према Турцима. Међу првим компактним скупинама Срба који су прешли под аустријску власт били су они који су се настанили у Жумберку, на хрватско-словеначкој граници, а који су 1538. од цара Фердинанда I добили прве крајишке привилегије којима им је омогућено да у току 20 година могу „без икаквог плаћања пореза и било какве закупнине, обрађивати земљу (...), примати сав урод и приход с те земље (...) и све што из руку Турака добију и заплене да им припадне". Пребегавање хришћанског живља из Турске у Аустрију настављено је и током друге половине XVII в., а врхунац је достигло у време Дугог рата 1593−1606. Нарочито су усмерена ка Славонији у коју је избегао и пожешки митрополит Василије са делом свештенства, што је оснажило новостворени Вараждински генералат за чије ће српско (влашко) становништво 1630. бити донесени тзв. Српски (Влашки) статути као подлога њихове народне самоуправе, која ће, нешто касније, бити пренета и на други, Карловачки генералат. Србе граничаре, као већинске у оба Генералата, Бечки двор је обилато користио у тридесетогодишњем рату (1618−1648). Од настојања хрватског и угарског племства да Србе граничаре претворе у кметове бранили су царски генерали и комесари, па и сам Бечки двор, иако је и он настојао да их поунијати и покатоличи. Иначе, Срба трговаца било је и у самом Бечу већ у XVI в. Снабдевали су град стоком, житом и сребром, па су имали и своју трговачку компанију која је уживала привилегије од стране царског двора.

У Великом бечком рату (1683–1699) Срби су масовно учествовали, а 1690. извели и познату сеобу у Аустрију, на територију Угарске. Неколико година после мира у Карловцима 1699. Срби у Угарској и Славонији нашли су се у процепу између Бечког двора, мађарског племства и католичког епископата: Двор је желео да их што више укључи у новоформиране Војне границе (Посавску, Подунавску, Потиску и Поморишку) као војнике сељаке, привилеговане у односу на сељаке кметове; томе се поменуто племство противило и настојећи да их, обновом старог жупанијског система, покмети; бискупат је покушавао да Србе покатоличи, да патријарху и епископима забрани или отежа канонске визитације и да изврши поделу на привилеговане и непривилеговане, тј. на оне који су сеобом 1690. дошли у Угарску и оне који су одраније били њени становници. С том поделом се и Двор сложио, али је ускоро био приморан да од тога одустане због Ракоцијевог устанка за чије гушење су Срби, као војници и као народ супротстављен Мађарима, били апсолутно неопходни. Опредељењем за Двор, Срби су се удаљили од Мађара, али никад нису успели да стекну трајну заштиту Двора него само привремену, док су га бранили од Турака и Мађара, а касније и од Пруса и Француза.

Срби у Монархији, као граничари и као народ у целини, учествовали су у новом Аустро-турском рату 1716−1718, којим су ослобођени тзв. Турски Срем, Банат и Србија, у којима је заведена аустријска војно-коморска управа која народу није ништа добро донела, него га је разочарала узимањем дажбина, понекад тежих него у време Турака, и настојањем да спречи његово духовно-политичко јединство, а да у новоосвојене области доведе Немце колонисте, посебно у Београд, Смедерево, Шабац. У тим градовима је, истина, било места и за Србе трговце и занатлије, који ће са градским свештенством и официрима тзв. србијанске милиције почети да постављају темеље домаће, српске чаршије.

Своје несигурне позиције у Србији Аустрија није успела да учврсти иако је Србији дала статус Краљевине и изједначила је са другим крунским земљама, пошто ју је у трећем рату с Турцима (1737–1739) изгубила и границу поставила на Уни, Сави и Дунаву. Прихватила је српског патријарха, неколицину епископа и део монаха, заједно с већим делом трговаца и занатлија, народном милицијом и тек понешто сељака, чиме је допринела развитку Земуна, Карловаца, Митровице, а посебно Рацког града, потоњег Новог Сада. Све се то одигравало у време цара Карла VI који је најпре, 1713−1715. потврдио, а касније, до краја своје владавине, сужавао српске народне привилегије. Тим путем ишла је и његова наследница, царица Марија Терезија.

Улазећи у рат против Пруске и Француске, царица се за подршку обратила угарском племству, али је за узврат пристала да Славонију и Срем инкорпорише у Угарску и да постепено укине Подунавску, Потиску и Поморишку војну границу. Но, пошто се није могла лишити ни помоћи Срба граничара, као најмногољудније формације своје војске, која је сваког пролећа у десетинама хиљада излазила на ратишта у Чешку, Баварску, Италију и бдела на границама према Турској, царица је дозволила одржавање Српског народноцрквеног сабора, који се састао у Карловцима 1744. и поднео разумне предлоге ради заштите сопственог народа. Она, истина, није то прихватила, али је 1745. за Србе основала Илирску дворску комисију, односно Депутацију, као орган при Двору за решавање „илирских" ствари. Не може се рећи да Срби у време прве тројице председника тог тела нису наилазили на одређени степен заштите, посебно док је њему на челу био барон Кристијан фон Бартенштајн, учитељ потоњег цара Јозефа II, који је за њега написао и књигу о Србима као расејаном народу у Монархији и на Балкану, али се не може мимоићи ни политика коју је према њима водио последњи председник Депутације гроф Франц Колер, који је чинио све да српске народне привилегије сведе само на ограничену црквену и школску аутономију, првенствено преко тзв. регуламената из 70-их година XVIII в., чиме је огорчио црквену јерархију а охрабрио српско грађанство које је тежило да постане водећа снага српског друштва у Монархији. Све је то почело и пре Седмогодишњег рата 1756−1763, продужено је и у његовом току, а завршено после њега, у време кад су граничарске чете доказивале своју верност Двору у безброј битака и у освајању самог Берлина.

Кратка, самостална владавина цара Јозефа II (1780−1790), због реформи које је спровела, побудила је велике наде код Срба у Монархији. Његов Патент о верској толеранцији, мере у аграрној политици, опорезивању и отварању државних и градских служби и за неплемиће, рат с Турском и освајање Београда, изазвали су одушевљење скоро свих Срба, тим више што су Цара могли да виде и у својој средини као владара заинтересованог и за њихово стање. Нису били разочарани ни новим царем, Леополдом II (1790−1792), који им је дозволио сазивање Народноцрквеног сабора у Темишвару 1790, на којем је изнет захтев за Банатом као српском националном територијом и органима сопствене власти, као и захтеви за решавање многих социјалних, економских, верских и школских питања. Цар и његов саборски комесар, генерал Јозеф Шмитфелд, као и врховни органи власти у Бечу показивали су склоност да решавају много гравамина и постулата српског народа, чему се супротстављала угарска страна (Дијета, Угарска дворска канцеларија, Намесничко веће, жупаније), која је после цареве смрти однела превагу, постављајући то као услов за сарадњу с новим царем, Францом I у борби против Француске револуције. Ипак, Двор је решавање српских привилегијалних ствари и даље задржао за себе, сматрајући и даље да су Срби Патримониум Аустријске куће, иако им је Угарски сабор 1791/92, најзад, признао грађанска права и у своје редове примио српски епископат, али никако и никад није пристао да Србе призна и као политички субјект у Угарској.

Доласком Јозефа II на чело Монархије и склапањем савеза са руском царицом Катарином II напуштена је неутрална политика према Турској, што је, најзад, 1788. довело до Аустро-Турског рата у којем су аустријске царске и граничарске, претежно српске граничарске трупе заузеле Београд и делове северне Србије, али су на томе и стале, препустивши даље ратовање скоро искључиво српским добровољачким одредима – фрајкорима. Српски народ се масовно ангажовао у том рату, али је препуштен самом себи, подлегао у борбама против редовне турске, татарске и арбанашке војске. После огромних жртава, материјалних разарања, мигрирања у Аустрију, Срби су се почели враћати из царевине са уверењем да од ње не могу очекивати своје ослобођење пошто се она поново окренула Европи и већ 1792. ушла у дуготрајно ратовање против Француске и њене револуције, користећи и за те ратове новостворене српске фрајкоре, али под својим а не српским командантима.

Борећи се сама или у оквиру европских коалиција против Француске, Аустрија је настојала да одржи добре односе с Турском, а кад је у Србији 1804. избио Устанак, она је прокламовала потпуну неутралност иако њени погранични органи нису били ненаклоњени српским устаницима, па су их потајно и помагали све док у Бечу није оцењено да је циљ Устанка стварање самосталне српске државе, која би могла бити привлачна за њено српско, па и румунско становништво. Од тада (краја 1806), аустријска влада почела је да спроводи праву блокаду Србије, да забрањује дотурање оружја, муниције и хране, да плени патриотске књиге и прогони српске родољубе у својој средини. Кад је поткрај 1806. Турска ушла у рат против Русије, Аустрија, иако савезник Русије у рату против Наполеона, чинила је све да спречи српско-руску војну и политичку сарадњу и користила сваку прилику да обустави промет са Србијом и ослаби њену одбрамбену снагу, сматрајући у крајњој линији да је за њу боље да Србија остане под Турском него да буде слободна и под заштитом Русије. То се нарочито јасно показало кад су почетком 1811. руски гарнизони дошли у Београд и Шабац, као и у току 1809. и 1813. кад су Турци, уз подршку Аустрије, ломили и најзад окупирали Србију. Ипак, као хришћанска држава и савезник Русије у победи над Наполеоном, Аустрија је 1813. прихватила избегличко српско становништво, а вештом дипломатијом избегла да Турцима преда вожда Карађорђа и његове војводе.

Имајући у виду српско-руску сарадњу у току Првог устанка, као и одјеке Устанка у Срему, Банату и Босанској крајини, Аустрија је од почетка до краја II српског устанка била наклоњена Турцима, чинећи све да спречи везе својих српских поданика са устаницима под кнезом Милошем Обреновићем. Кад је тај Устанак, ипак, успео и Србија се преко аутономије уздигла до Кнежевине, она је то пратила са нескривеном нелагодом, иако се није мешала у српско-турске и српско-руске односе. Подржавала је уставобранитељски режим кнеза Александра Карађорђевића, иако је толерисала обреновићевске избеглице на граници према Србији, али није подржала учеснике Катанске буне 1844. и покушаје обарања уставобранитеља 1846−1847. Може се рећи да је све до 1848. настојала да одржи добросуседске односе према Кнежевини Србији, а да је према славистичким тежњама својих српских поданика показивала мање нервозе него мађарска аристократија и средње племство.

У току Четрдесетосме Аустрија није прекидала односе са Кнежевином Србијом. Најпре је била против слања добровољаца у Српску Војводину, касније се томе није противила, а кад се опоравила од револуционарних удара настојала је да их одстрани, иако их је, потом, толерисала у одбрани Тителског платоа. У односу према Србима у Војводини, Бечки двор је водио две различите политике: до јесени 1848. заједничку аустријску и угарску политику, а од септембра просрпску ради њиховог укључивања у гушење револуције у Мађарској.

Славко Гавриловић

Од самог почетка Хабзбуршка монархија је с неповерењем и несимпатијама гледала на српски националноослободилачки покрет, а нарочито на процес обнове српске државе у току Првог и Другог устанка 1804‒1815. Како је време одмицало, а аутономија Србије у оквиру Османске империје се ширила, подозрење Аустрије према српским националним тежњама је постајало веће. За то су постојала два разлога: утицај ослобођене Србије на своје сународнике у Аустрији и Србија као могуће упориште Русије на Балканском полуострву. Будући да је присуство Русије и њен утицај на Србе после револуције 1848‒49. веома ојачао, а у Србији постао доминантан, незадовољство Аустрије било је у порасту.

Кад је Русија 1853. заратила против Турске, а наредне године и против англо-француске коалиције у Кримском рату, Аустрија се својом сарадњом сврстала против Русије. То је за Србију имало негативних последица. Сматрајући је могућим савезником Русије, Аустрија је према Србији заузела претеће држање, а њен министар спољних послова Буол-Шауенштајн увео је први пут у европску дипломатију паролу о „великосрпској опасности" на Балкану. Заплашен неуспехом Русије и одлукама Париског мира 1856, српски кнез Александар је повео проаустријску политику све више се подвргавајући њеним утицајима и у спољној и у унутрашњој политици. Аустрија је тиме била задовољна, али су је одлуке Светоандрејске скупштине и враћање Милоша Обреновића на српски престо 1858‒59. поново узнемириле. То је узнемирење после доласка кнеза Михаила на власт 1860. постало веће тим пре што се и сама Хабзбуршка царевина налазила у великим тешкоћама због национално-политичких потреса у властитим границама. Циљеви кнез Михаилове националне политике, које је било тешко прикрити, држање Беча учинили су неповерљивим и пуним стрепње. Негативан став Аустрије према Србији дошао је до изражаја нарочито 1862. у време бомбардовања Београда од стране турске посаде из београдске тврђаве и међународне конференције у Канлиџи, посвећене решавању српско-турског сукоба. Аустрија ипак неће бити у стању да 1867. онемогући предају турских тврђава Србији и повлачење њихових посада са српских територија. Још у већој мери нетрпељивост аустријских, а после Нагодбе из 1867. и угарских, власти испољена је према националним тежњама Срба у Угарској и другим крајевима Монархије, према Уједињеној омладини српској и Српској народној слободоумној странци Светозара Милетића. Како би зауставио кнез Михаилове намере да стварањем Балканског савеза реши Источно питање у корист балканских народа без мешања европских сила председник угарске владе Јулиус (Ђула) Андраши му је на састанку у Иванки августа 1867. понудио тајни споразум о деоби БиХ између Србије и Хабзбуршке монархије. Ове преговоре Андраши је, после погибије кнеза Михаила 1868, преко конзула у Београду Бенјамина Калаја наставио с Намесништвом малолетног кнеза Милана, које је ове неискрене Андрашијеве понуде одбило, будући да је велики српски дипломата Јован Ристић (члан Намесништва) разумео да је у питању препредени план да се Србија због Босне завади с Хрватима и замери Русији. За то време аустријски војни кругови усвојили су план за запоседање целе БиХ (Вагнерова афера), а њена дипломатија на конференцији у Лондону 1871. радила против српских интереса на регулацији пловидбе Дунавом. Тиме су поправљени односи Аустроугарске и Србије били поново покварени тим више што је млади кнез Милан, у пратњи намесника Миливоја Петровића Блазнавца, у октобру 1871. ишао на поклоњење руском цару Александру II у дворцу Ливадија на Црном мору.

Однос Аустроугарске према Србији унеколико је поправљен после силаска Јована Ристића с власти и дошао је до изражаја у заузимању Андрашија (сада заједничког министра спољних послова Двојне монархије) у вези са српско-турским железничким везама и правом трибутарним кнежевинама (Србије и Румуније) да закључују самосталне трговинске уговоре с другим земљама. Разуме се да су иза тога стајали интереси саме Аустроугарске.

Источна криза 1875‒1878. најдиректније ће утицати на политику Хабзбуршке монархије према српском питању у целини. Знатно пре избијања устанка у Херцеговини у јулу и Босни у августу 1875, Аустроугарска је припремала запоседање ових двеју покрајина с већинским српским становништвом и о томе је на Крунском савету, под председништвом цара Франца Јозефа, у јануару 1875. донела и конкретну одлуку. Да би подстакао широку побуну хришћана у овим областима, које су већ годинама вриле и роптале под турском влашћу, сам аустријски цар је у пролеће 1875. пропутовао Далмацијом и охрабривао незадовољство становника БиХ које му је излазило у сусрет. Кад је у лето 1875. масовно устало српско становништво Херцеговине и Босне, велике силе, најпре незаинтересоване, ипак су се брзо мобилисале да би умириле ове устанке и отварање Источног питања. Најдуже се, „индиферентно" држала аустријска дипломатија, тврдећи да се у БиХ наводно „ништа драматично не догађа". Није ипак могла да изостане из настојања сила да измире устанике и османске власти. Тек кад су ти први покушаји, унапред осуђени на неуспех, пропали, на сцену је ступила дипломатија Аустроугарске, као силе најзаинтересованије за „мир на својим границама". Тако је у децембру 1875. настала тзв. Андрашијева нота која је предвиђала већ више пута опробане и неуспеле турске реформе у БиХ. Сама аустријска политика ни овог пута није очекивала, а ни желела, њихов успех. Ако је у том програму заустављања устанка била неискрена, истински се заузимала да задржи кнежевине Србију и Црну Гору у њиховој намери да ратом против Турске помогну ослобађање својих сународника. Кад је до тог рата последњег дана јуна 1876. ипак дошло, Аустроугарска је пожурила да обезбеди своје циљеве и интересе. Са својом савезницом из „Тројецарског савеза", Русијом, а уз пуно разумевање Немачке, 8. VI 1876. у граду Рајхштат у Чешкој, одржала је тајни састанак на којем су донете одлуке о судбини Балкана у било којем исходу овог рата. Два цара и њихови министри су постигли сагласност да се Србији и Црној Гори сачува аутономни статус и територијални интегритет у случају пораза и призна државна независност с мањим територијалним проширењима у случају победе. У оба случаја признат је „посебан интерес" Аустроугарске у БиХ.

После пораза Србије у рату, Источно питање се брзо компликовало, односи Русије са Турском, али и Аустроугарском су се озбиљно затезали, Србија је уз помоћ сила закључила мир, а Црна Гора је остала у ратном стању, али без војних операција. Бизмаркова дипломатија је примирила руско-аустријске тензије, приволевши Русију да дефинитивно призна право Аустроугарске на БиХ (Пештанска конвенција јануара 1877), док је Турска, активно подржана од Велике Британије, одбацила све пројекте сила за окончање источне кризе и посебно изазивачки се држала према Русији. То је најзад у априлу 1877. довело до руско-турског рата у којем су Велика Британија и Аустроугарска биле наклоњене Турској, а Немачка, Француска и Италија остале неутралне.

За све ово време Беч и Пешта су будно мотриле на држање Србије и прогониле сваку значајнију активност својих поданика у корист Србије. Жртва прогона постао је и Светозар Милетић који је ухапшен на почетку српско-турског рата, а касније осуђен „за велеиздају" на вишегодишњу робију. Осигураној двема конвенцијама с Русијом (прва из јануара а друга из марта 1877), Аустроугарској више није био потребан ни устанак у БиХ. Уз њено разумевање и сарадњу локалне муслиманске и турске војне снаге су га у току 1877. поразиле. Беч и Пешта су се чак сагласили да Србија може поново ући у рат против Турске под условом да ни један њен поход не сме бити усмерен на запад, према Босни, нити руски војник прећи на територију Србије. Децембра 1877. Србија је заиста ушла у свој други рат.

За све ове године, од 1851. до 1878. Аустроугарска се према Црној Гори понашала с мање несимпатија и више попустљивости. Истина, она није признала намеру Црне Горе да се 1851. прогласи сувереном, али је прихватила њено претварање из теократске у световну државу – Кнежевину Црну Гору. Подржала је француску акцију на разграничењу с Турском, а није осуђивала њену борбу и победу над Турцима на Граховцу 1858. Штавише, учествовала је у спасавању Црне Горе од најтеже турске одмазде после ратног пораза 1862. Толерантнија је била према Црној Гори приликом њеног мешања у Херцеговачки, него Србије у Босански устанак 1875‒76. За Хабзбуршку монархију Црна Гора је очевидно била много мањи чинилац Источног питања од Србије. Дубоко погођена одредбама Сан Стефанског мира (марта 1878), којим је завршен руско-турски рат и створена Велика Бугарска (што је угрозило виталне српске интересе), Србија није имала куд да се окрене него управо према Аустроугарској и да затражи њену подршку. Она је споразумом Андрашија и Ристића ту подршку, под одређеним условима, и добила. Услови су били да Србија са Аустроугарском закључи повољан трговински уговор, да за три године изгради железничку пругу Београд-Ниш са два крака до турске, односно бугарске границе и да се обавеже на лојалну политику према Хабзбуршкој монархији. Заузврат Андраши ће на предстојећем конгресу великих сила бранити право Србије на територије ослобођене у другом рату против Турске. Обе стране су на Берлинском конгресу (13. VI до 13. VII 1878) одржале реч. Заузимањем грофа Андрашија Србија је сачувала Топлички, Врањски, Нишки и Пиротски округ. Оно што је остало стални извор аустријско-српских неповерења била је БиХ, као један од кључних циљева српске националне политике. Аустрија је то знала и била је решена да Србију трајно удаљи од тог циља. Зато је и после Берлинског конгреса на њу вршила перманентан притисак да пружа доказе о својој лојалности и стриктном извршавању преузетих обавеза. Јован Ристић, који је везивање Србије за Аустроугарску схватао као тактичку, временски ограничену оријентацију, пружао је отворени отпор намерама Аустроугарске да Србији наметне неравноправни трговински уговор, да јој диктира услове о изградњи железнице, да енергично сузбије сваку српску националну акцију, нарочито према БиХ. Краљ Милан, који је преоријентацију Србије са русофилске на аустрофилску политику сматрао стратешким политичким правцем, прихватао је све аустријске, чак и најнеповољније услове. Уз помоћ нове напредњачке владе закључио је дискриминаторски трговински уговор, допустио мешање Аустрије у железничко питање, сменио је с положаја поглавара српске православне цркве истакнутог националног борца митрополита Михаила. Врхунац његовог бацања у загрљај Аустроугарске било је потписивање, без знања сопствене владе, Тајне конвенције 1881. којом је Србију практично стављао пред политички протекторат Аустрије. Аустроугарска је Србији признала статус краљевине. Тако је, уз мања колебања, трајало све до почетка XX в. Слабљење утицаја Русије омогућило је доминацију Хабзбуршке монархије над готово целим Балканом: Румунијом, Србијом, Бугарском, Црном Гором, да о БиХ и не говоримо. Поред политичких ту превласт су омогућиле и економске околности. Привредна зависност Србије од Аустроугарске је била драстична. Средином 80-их година њена спољна трговина је 86,21% ишла у Аустроугарску или преко ње, да би десет година касније тај проценат порастао на 89,34%. У каквој је политичкој зависности Србија била од Хабзбуршке монархије најбоље је показао српско-бугарски рат 1885‒86. Да би изазвала трајне омразе између два словенска народа на Балкану, Аустроугарска га је после уједињења Бугарске и Источне Румелије, најпре преко краља Милана подстакла, да би га онда и окончала спасавајући престо у Србији свом фавориту.

Тек пошто су почетком XX в. испуњена два важна услова – економско јачање Србије њеним уласком у процес индустријализације и уклањањем династије Обреновић (Мајски преврат) 1903 – обновљена је снажна национална активност Србије, а почело је отимање испод аустроугарских притисака и преоријентисање њене политике према Русији. Аустроугарска је имала два јака разлога да се томе енергично супротставља. Њој никако није ишло у рачун осамостаљивање Србије, која би својим утицајима могла опасно подстаћи национални покрет Срба и других Јужних Словена у самој Монархији, што се већ увелико испољавало у БиХ, у Угарској, у Далмацији. Други разлог је била умешност Беча и Пеште да још од 60-их и 70-их година XIX в. правце своје привредне и политичке експанзије окрену према Југу и према балканским земљама. Она се савршено подударала са немачком стратегијом продора на Исток (Drang nach Osten) према Солуну и Цариграду, а преко Турске и на цео Блиски Исток. У том продору Немачка је својој савезници Аустроугарској наменила водеђу улогу на Балкану. Услове за то стекла је још 1878: окупирала је БиХ, ставила је под своју контролу Новопазарски Санџак, разбила је српски национални простор, онемогућила је директну везу двеју српских држава (Србије и Црне Горе) и осујетила излазак Србије на Јадранско море. После тога, Централне силе стрпљиво су чекале и припремале прилику да сломе преостале препреке на путу за Цариград, међу којима су Срби били најтврђи орах.

Аустроугарска је примењивала различите мере за гушење српског отпора у Монархији: Калајев режим денационализације у БиХ, мађаризације и постепеног смањивања црквено-школске аутономије Срба у Угарској (да би 1912. била потпуно укинута), монтирање „велеиздајничких процеса" у Хрватској итд. Главни ударац требало је ипак нанети средишту тог отпора – Србији. Аустроугарска се најпре прихватила опробаних средстава: ометања њеног привредног развоја и еманциповања. Налазећи поводе у трговинском уговору Србије са Бугарском (1905) и њеним набавкама артиљеријског наоружања у Француској, она је против Србије повела исцрпљујући царински рат (1906‒1911). Уместо тријумфа он је Двојној монархији донео пораз. Србија је за своје пољопривредне производе и њихове прерађевине пронашла нова тржишта у Белгији, Великој Британији, на Блиском Истоку и, што је најимпресивније, у Немачкој. Утицајни војни и политички кругови у Бечу били су већ тада расположени да се у обрачун са Србијом крене оружаним средствима. Они су ценили да је време за то повољно због огромних тешкоћа кроз које је Русија пролазила услед изгубљеног рата са Јапаном (1904‒1905) и грађанско-аграрне револуције (1905‒1907). Дипломатија је ипак превагнула над оружјем: уверила је Хабзбуршки двор и државни врх да пре војних треба исцрпсти сва дипломатско-политичка средства, тим пре што је други блок великих сила (Антанта) био организован управо 1907. Аустроугарска се зато одлучила да испита снагу тог блока и отпорну моћ Срба ризичном мером анексије БиХ 7. X 1908. Тиме се, међутим, наносио ударац укупном међународном поретку. Зато је овај поступак Аустроугарске међу силама Антанте изазвао велико узнемирење, а међу Србима и у Србији експлозију протеста и буру ратоборних расположења. Тако је изазвана опасна анексиона криза 1908‒1909, која је запретила европским ратом. Знајући да је иза Аустроугарске, која је као запета пушка чекала да насрне на Србију, свом силом стајала Немачка, државе Антанте су попустиле. Имајући у виду исцрпљеност Русије, Велика Британија и Француска су је приволеле да прихвати fait accompli и на то нагна и Србију. Србија је то преко сваке воље прихватила, као и додатни понижавајући аустроугарски ултиматум да изјави како анексија ничим не дотиче интересе Србије. На савет Немачке, Аустроугарска је још једном одложила војни поход на Србију. Тако је завршена анексиона криза привидним тријумфом Аустроугарске над Србима.

Ефемерност те победе показаће се већ у Балканским ратовима 1912‒1913. Уз асистенцију Русије, четири балканске државе (Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора) образовале су офанзивни војно-политички савез с циљем да се Турска протера из Европе и да се балкански народи још преостали под њеном влашћу ослободе и уједине с матичним државама. У том рату Србија је рачунала на ослобађање Рашке земље (Санџака), Старе Србије (Косова и Метохије, те северозападне Македоније) као и да се обезбеди излазак на Јадранско море. У тријумфалном рату балканске савезнице су поразиле Турску, Србија је ослободила Вардарску Македонију, северни део Санџака, Косово и Метохију, а код Драча у Албанији избила на Јадран. Црна Гора је, уз јужни део Санџака, заузела Плав и Гусиње, ослободила део Метохије укључујући Пећ, а после тешких борби освојила Скадар. Опет по цену светског рата, Аустроугарска је решила да онемогући излаз Србије на море. Пред њеним претњама силе Антанте су пристале да образују државу Албанију, Србију нагнају да напусти Драч, а Црну Гору Скадар.

Кад су се балканске савезнице у Другом балканском рату међусобно сукобиле око поделе запоседнутих територија, Аустроугарска је у пролеће и лето 1913. била и по трећи пут спремна за поход на Србију. Овога пута је тај напад за неколико месеци закочила Немачка. Цар Вилхелм II правио је комбинацију да продор на Исток спроведе у сарадњи са Србијом. Кад се уверио да је овај план нереалан дао је свом секунданту (Аустроугарској) одрешене руке. Ова је већ 28. VI 1914. сачекала атентат припадника српске националистичке организације „Млада Босна" на аустроугарског престолонаследника као повод да спроведе „казнену експедицију" против Србије и тиме започне I светски рат.

Чедомир Попов

Аустријско-српски односи у XX в., неодвојиви од питања југословенско-аустријских односа, започети су 1918, на крају I светског рата, нестанком Аустроугарске монархије на чијој су територији настале нове државе, међу којима су биле и Република Аустрија и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. У састав Краљевине СХС ушле су, поред бивше Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, територије које су се до тада налазиле у оквирима Аустроугарске, а Република Аустрија створена је на простору бивше монархије на којем су претежно живели Немци. Односи две суседне државе развијали су се под утицајем међународних прилика у Европи после I светског рата и били оптерећени заједничком историјом народа који су живели у некадашњим монархијама на Балкану и у Подунављу. Историјско искуство умногоме је одређивало и будућност.

Први проблеми у односима две државе настали су током 1918–1919, приликом утврђивања граница Републике Аустрије у оквиру мировног уговора, јер је Краљевина СХС желела да унутар својих граница обухвати све Словенце са подручја Корушке. Ти проблеми су превазишли дипломатске односе, прелазећи на спорној територији у оружане сукобе (новембар 1918 – јун 1919). Одлуком великих сила, становници Корушке требало је да се плебисцитом изјасне у којој од две државе желе да живе. Целокупна територија подељена је на зону А, привремено под окупацијом војске Краљевине СХС, и зону Б коју је окупирала аустријска војска. На плебисциту одржаном 10. X 1920. становништво зоне А определило се за останак у Аустрији, због чега изјашњавање житеља зоне Б није ни спроведено, али је питање корушких Словенаца и градишћанских Хрвата постало сталан проблем у односима између две државе. Осим тога, незадовољство решавањем питања заштите националних мањина и ратних репарација утицало је да Краљевина СХС мировни уговор из Сен-Жермена (10. IX 1919) потпише тек 5. XII.

Проблем Корушке није чинило само питање државних граница; то питање је било део укупних проблема Хрвата и Словенаца, како на тој територији тако и у Бургенланду, односно задирало је у питање националних мањина, које је у аустријско-југословенским односима заузимало важно место током целог периода 1918–1991. Краљевина СХС није била задовољна положајем који су њене мањине имале у суседној републици, као што ни Аустрија није била задовољна односом Београда и Љубљане према Немцима у Краљевини СХС, нарочито на територији Словеније. Иако је 51. чланом мировног уговора у Сен-Жермену била прописана међународна гаранција националним мањинама, мањинско питање је представљало сталан извор неспоразума између две државе у међуратном периоду. Саставни део тих неспоразума било је питање културне и школске аутономије за коју су се борили Словенци и Хрвати у Аустрији, а Немци у Југославији.

Југословенско-аустријски односи били су оптерећени и положајем обе државе у међусобним односима великих сила. Аустрија је од 1918. до 1938. имала проблем независности и унутрашњег уређења, а Југославија је желела да за суседа има малу, независну и самосталну државу. Током 20-их година постављало се питање да ли ће Аустрија опстати као независна република, ујединити се са Немачком или ће бити извршена рестаурација Хабзбурга. Тридесетих година, јачањем претензија Италије ка Подунављу, Беч и Будимпешта су са Римом потписали Римске споразуме, што је стварало могућност да Југославија са југа, запада и севера буде окружена Италијом и њеним сателитима. У исто време, сукоб Италије и Немачке за превласт у Подунављу додатно је оптерећивао односе Беча и Београда, будући да су два суседа сарађивала с двема супротстављеним странама. Иако је постојало више планова решења тзв. „аустријског питања", који су укључивали рестаурацију Хабзбурга, зближавање подунавских држава, уједињавање регионалних пактова или аншлус, за Београд је управо та последња могућност представљала најбезболније решење. Током спровођења аншлуса (12–15. III 1938), односно припајања Аустрије Немачкој, Југославија се није мешала у догађаје у суседној држави.

Како на политичком плану односи никада нису били задовољавајући, обе државе су се трудиле да помажу антидржавне и опозиционе кругове свог суседа. Беч је био једна од главних база за различите политичке групације противне постојању или политичком и друштвеном систему у Југославији. У овом су граду били окупљени хабзбуршки легитимисти, усташе и франковци, који су одржавали контакте с аустријским државницима и имали њихову подршку. У Бечу су уточиште проналазили и чланови Хрватске сељачке странке и Комунистичке партије, којима је у Југославији онемогућавана политичка делатност. Са своје стране, Краљевина је испољила гостољубивост према националсоцијалистима који су након атентата на канцелара Долфуса и неуспелог државног удара 1934. бежали из Аустрије.

Иако су владе Краљевине СХС / Југославије водиле према Аустрији јединствену политику, међу Словенцима, Хрватима и Србима постојале су битне разлике у ставовима, засноване пре свега на посебном историјском искуству и различитим националним интересима. Словенци су са Аустријом имали најдуже историјско искуство и отуда најнегативнију слику не само о њој као држави него и о Немцима уопште. У њихову представу углавном су биле усађене негативне стране, док су позитивне биле ретке. Главни проблем било је питање корушких Словенаца, као и тзв. „Немчура" и „Немшкутара", односно Словенаца који су према Аустрији и Немцима имали позитиван став. Током међуратног периода Словенци су покушавали да свој став промовишу и кроз државне институције Краљевине, посебно када су били чланови владе. Хрвати су створили другачију слику о Немцима и Аустрији. Главни њихови опоненти у Хабзбуршкој монархији били су Мађари и Италијани, а у међуратном периоду Срби. Стога нису ни имали развијену негативну представу о Немцима који су живели у Славонији или Аустрији. Код Срба је негативна слика појачана сменом династија на престолу 1903, одржавши се током међуратног периода. Представа о Аустрији заснивала се на историјском искуству Краљевине Србије са Аустроугарском и била је повезана са потенцијалним проблемом рестаурације монархије. Тзв. „хабзбуршко питање" утицало је на стално одржавање неповерења Срба према Аустрији и њеним политичким елитама. Тај став је појачан у периоду сарадње српских и словеначких политичких странака током тридесетих година.

Одређивање става Словенаца, Хрвата и Срба према питању рестаурације Хабзбурга и аншлуса Аустрије разликовало се. За Словенце и Хрвате повратак старе династије представљао је мању опасност од уједињења две немачке државе, док су Срби имали опречан став. Ово држање елита три народа одржало се током целог међуратног периода и било је изражено и приликом спровођења аншлуса 1938. После марта 1938. односи са тадашњом провинцијом Остмарк (аустријске земље у овирима Немачког Трећег Рајха) били су део односа Краљевине Југославије са Немачком. Приликом Априлског рата 1941. и касније током окупације југословенске државе 1941–1945. велик број Немаца из Аустрије чинио је део оружаних снага Трећег Рајха, као и администрације на окупираној територији. Насупрот овом ратном искуству, југословенске партизанске јединице успостављале су контакте са аустријским комунистима, који су крајем 1944. оснивали партизанске одреде на ослобођеној територији Словеније.

По завршетку II светског рата у југословенско-аустријским односима поново су покренута питања припајања Корушке и заштите националних мањина. Тезу о Аустрији као претходници немачког империјализма југословенске власти су подупирале чињеницом да су Аустријанци на простору окупиране Југославије починили велик број ратних злочина. Према подацима Комисије за утврђивање ратних злочина, од немачких ратних злочинаца 46% су били Аустријанци. Тиме се питање Корушке постављало као противтежа будућем немачком империјализму. Југославија је током 1946–1949. у преговорима са представницима САД, СССР, Велике Британије и Француске покушала да заштити своје интересе на аустријској страни. Према одлуци амбасадора четири велике силе од 20. VI 1949, Аустрија је остала у границама од 1. I 1938, предвиђена је заштита права корушких Словенаца и градишћанских Хрвата и одбијен је захтев Југославије за ратним репарацијама. Одлучено је да се ратна штета надокнади вредношћу аустријске имовине на територији ФНРЈ.

Нормализација односа две суседне републике почела је 1949. Редовни дипломатски односи успостављени су 1951, а 1953. дата је амнестија свим аустријским држављанима осуђеним због ратних злочина почињених на простору Југославије. До интензивирања веза дошло је у времену у којем је Аустрија добила независност и као држава била дефинисана кроз Уговор о успостављану независне и демократске Аустрије. Документ је потписан 15. V 1955, а Југославија је била једна од првих земаља која га је ратификовала, учинивши то у новембру исте године. За ФНРЈ најважнији је био 7. члан државног уговора, којим су Словенцима и Хрватима на територији Аустрије гарантована мањинска права.

Односи две суседне републике разликовали су се од односа Краљевине Југославије и Републике Аустрије. Нестало је опасности од рестаурације Хабзбурга и поновног спровођења аншлуса. Иако независна, Аустрија је била везана за Западни блок и морала је да из основа мења своју политику. Сматрана је најистуренијом државом у Европи, наспрам Источног блока; такође, више није могла да рачуна на Подунавље као на економско тржиште, будући да су државе у овом региону биле у совјетској интересној зони.

Проблем мањина у југословенско-аустријским односима донекле је био ублажен малим постотком који је немачка национална мањина после II светског рата чинила у Југославији. Након 1945. ово се питање односило само на Словенце и Хрвате који су живели у Аустрији. Током 1955–1959. јавили су се први проблеми у спровођењу члана 7. Уговора о успостављању независне и демократске Аустрије. Прва криза у односима Југославије и Аустрије избила је 1958. због закона који су ограничавали употребу матерњег језика националним мањинама у судству и укидали двојезичну наставу у школству. Током 60-их година поводом мањинског питања није било већих проблема, јер није било конкретних догађаја који би их изазвали. У тој је деценији било више званичних сусрета: министри спољних послова Бруно Крајски и Коча Поповић разменили су посете у марту и новембру 1960; председник Аустрије Јозеф Клаус посетио је Југославију марта 1965. и октобра 1968, председник СФРЈ Јосип Броз био је у Аустрији фебруара 1967. Током 1970. поново је актуелизовано питање националних мањина у Аустрији, посебно корушких Словенаца. Прослава педесетогодишњице спровођења плебисцита у Корушкој, одржана 10. X 1970, отворила је низ полемика између државника двеју република. Том приликом аустријска организација Кернтнер Хајматдинст изнела је захтеве за поништење права корушких Словенаца. Од 1972. стање у Корушкој се погоршало услед питања топографских табли са двојезичним натписима, које су према одредбама закона постављале локалне власти, али су оне биле уклањане од стране становника немачког порекла. Југославија је од 1974. отпочела интернационализацију мањинског проблема пред Организацијом Уједињених нација. Иако су током читаве деценије Аустрија и она размењивале дипломатске ноте у којима су разматрана питања националних мањина, најинтензивније се расправљало у периоду 1972–1976. Аустријске власти су разговоре са корушким Словенцима наставиле и доцније, током 1979–1983.

У 80-им годинама, замирањем разговора око мањинског питања поново су оживеле званичне посете државника. Априла 1980. канцелар Бруно Крајски посетио је Југославију, председник Рудолф Киршлегер учинио је то током 1982, док су се министри спољних послова Лазар Мојсов и Вилхелм Пар сусрели на Брду код Крања 1983. Канцелар Франц Враницки посетио је први пут СФРЈ 1987. У званичној посети СФРЈ аустријски државници били су последњи пут 29. V 1989. и 5. IV 1990, када су дошли министар за спољну политику Алојз Мок, односно канцелар Франц Враницки. Последња званична посета југословенских званичника била је посета Анта Марковића Бечу марта 1991.

Од средине 60-их година у односима две суседне земље настало је питање Југословена на привременом раду у Аустрији. Југославија је отворила границе и укључила се у међународну поделу рада напоредо са спровођењем привредне реформе. Током 1965. потписани су билатерални споразуми о запошљавању (Аустрија је, заједно са Француском, била прва држава са којом је потписан такав уговор) и о социјалном осигурању. Одлазак на рад у иностранство пратио је опште токове светске и европске економије. У периоду 1965–1973. бележен је раст миграција радника, успорен потом 1973–1985. услед рецесије и кризе у Европи и свету. У овом раздобљу на рад у иностранство одлазила је углавном неквалификована радна снага. После 1985. и технолошке еволуције у производњи, повећан је проценат стручних људи који одлазе у иностранство, а опао број неквалификованих радника. У јулу 1989. на снагу је ступила Конвенција о изменама и допунама Конвенције између СФРЈ и Републике Аустрије о социјалном осигурању којом је побољшан положај југословенских радника. Билатералним споразумом омогућена је настава на матерњем језику деци радника који су живели у Аустрији.

Од 1965. до 1991. Аустрија је према броју радника које је примила из Југославије била одмах иза Немачке. У периоду 1971–1974. број радника је порастао са 80.000 на 170.000, а после 1974. број Југословена на раду у Аустрији је ипак опао. Након 1991. емиграција није била узрокована само економским разлозима, него се јављала и као последица ратних сукоба на тлу некадашње СФРЈ. Према попису становништва из 1991, у Аустрији је боравило 67.916 грађана будуће СР Југославије; од тог броја 57.187 или 84% били су Срби, који су чинили 12% страних радника у тој држави, док су сви радници из СФРЈ чинили 48%. Аустрија је и даље била друга по реду земља по броју грађана будуће СР Југославије који су живели и радили у иностранству – 22,5% од укупног броја радника изван граница државе. Према иностраним изворима за период 1992–1993. број грађана СР Југославије порастао је на 128.000 људи. Током 2000. у Аустрији је живело близу 140.000 људи пореклом из Србије и Црне Горе, што је чинило 17,1% свих странаца.

По увођењу санкција Савета безбедности Уједињених нација према СР Југославији 1992. једино је Аустрија суспендовала Споразум о запошљавању, док су остале земље у којима је било југословенске емиграције ове споразуме ставиле у стање мировања. Споразум о социјалном осигурању остао је на снази, с тим да је о потврди њиховог даљег важења СР Југославија морала да води разговоре једино са Аустријом и Немачком.

Током 1989–1990. Аустрија је у оквиру ЕФТА (Европска заједница за слободну трговину чије су чланице биле Аустрија, Исланд, Норвешка, Финска, Швајцарска и Шведска) тражила да се отвори посебан фонд за помоћ југословенској привреди, по узору на фонд за Португалију. Такође, настојала је да ојача привредну сарадњу са свим подунавским државама и подржавала разговоре између Љубљане и Београда како би се превазишла политичка криза. Међутим, почетком 1991. Аустрија је помагала идеју словеначке независности, упућујући Љубљану на сарадњу са другим суседима, Италијом и Мађарском пре свега, јер је сама номинално још увек била изван токова политике Европске заједнице. Почетак војних сукоба у Словенији 28. јуна омогућио јој је да одлучније изражава спремност да у склопу решавања југословенског питања призна независне Словенију и Хрватску. Савезни парламент Аустрије изјаснио се 8. јула против признања независности Словеније и Хрватске, јер је СФРЈ још увек постојала, али је по завршетку конференције у Хагу 5. XI 1991. Аустрија са Немачком, Италијом, Мађарском и Ватиканом била једна од првих држава у Европи која је била спремна да призна независне Словенију и Хрватску. Званични односи између Аустрије и Југославије окончани су 31. XII 1991, а Беч је 16. I 1992. признао независне Словенију и Хрватску. У погледу БиХ, основна брига аустријске дипломатије била је спречавање разграничења на три етничке енклаве и пораза муслиманске стране. Стога је Аустрија своју политику усмерила првенствено на пружање хуманитарне помоћи становништву у БиХ.

Нова фаза у аустријскo-српским односима настала је после 1996. Поставши годину дана раније чланица ЕУ, своју спољну политику Аустрија је морала да усклађује са ставовима Брисела, а СР Југославија је после Дејтонског споразума имала измењен статус у Европи и свету. Поред поновног оживљавања привредне и културне сарадње, једно од кључних питања у односима две државе било је Косово. Улога Аустрије у Косовској кризи била је усмерена првенствено кроз институције ЕУ, којом је председавала током друге половине 1997. Такође, њен некадашњи амбасадор у СР Југославији Волфганг Петрич био је европски представник током преговора вођених у Рамбујеу. Приликом војног конфликта СР Југославије и НАТО пакта 1999. Аустрија је остала неутрална, а њена улога била је дефинисана званичим ставом ЕУ.

Срђан Мићић

ЛИТЕРАТУРА: F. Vaniček, Geschichte der Militärgrenze, I–III, Wien 1875; Ј. Адамовић, Привилегије српског народа у Угарској и рад Благовештенског сабора 1861, Зг 1902; Д. Павловић, Србија у време последњег аустро-турског рата (1788–1791), Бг 1910; С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада 1838–1858, Бг 1912; Друга влада Милоша и Михаила Обреновића, Бг 1923; Влада Милана Обреновића, I–II, Бг 1926–1927; Влада Александра Обреновића, I–II, Бг 1929, 1931 (Сабрана дела у 12 томова, Бг 1990); В. Поповић, Источно питање, Бг 1928; А. Ивић, Историја Срба у Војводини, Н. Сад 1929; М. Костић, Гроф Колер као културно-просветни реформатор код Срба у Угарској XVIII века, Бг 1932; В. Ћоровић, Односи између Србије и Аустроугарске у XX веку, Бг 1936; А. Ивић, Миграције Срба у Славонију током 16, 17. и 18. столећа, Суб. 1936; Саопштење о злочинима Аустрије и Аустријанаца против Југославије и њених народа, Бг 1947; Р. Веселиновић, Арсеније Црнојевић у историји и књижевности, Бг 1949; Д. Пантелић, Београдски пашалук пред Први српски устанак (1794–1804), Бг 1949; Д. Ј. Поповић, Србија и Београд од пожаревачког до београдског мира (1718–1739), Бг 1950; Ј. Радонић, Римска курија и јужнословенске земље, Бг 1950; Д. Ј. Поповић, Велика сеоба Срба, Бг 1954; М. Костић, „Из социјално-економске историје Срба у XVII и XVIII веку", ГФФ, I, Н. Сад, 1956; С. Гавриловић, Прилог историји трговине и миграције Балкан-Подунавље XVIII и XIX столећа, Бг 1969; L. A. Kosinski, „Changes in the Ethnic Structures in East-Central Europe 1930–1960", Geographical review, 1969, 59, 3; А. Митровић, Југославија на конференцији мира 1919–1920, Бг 1969; J. Pleterski, L. Ude, T. Zorn (ур.), Koroški plebiscit. Razprave in članki, Ljub. 1970; Б. Кризман, „Питање граница Краљевине СХС послије првог свјетског рата", у: Политички живот Краљевине Југославије 1914–1945. Зборник радова, Бг 1973; С. Гавриловић, Војводина и Србија у време Првог устанка, Бг 1974; Г. Станојевић, Србија у време Бечког рата 1683–1699, Бг 1976; К. Михаиловић, Економска стварност Југославије, Бг 1982; В. С. Дабић, Банска Крајина (1688–1751), Бг 1984; Р. Петковић, Несврстана Југославија и савремени свет, Зг 1985; D. Nećak, Koroški Slovenci v drugi avstrijski republiki (1945–1976), Ljub. 1985; В. Винавер, „'Аустријски проблем' и преоријентација југословенске политике 1933–1934 године", ЈИЧ, 1986, 1–4; Историја српског народа, Бг IV 1986, V 1981, VI 1983; Д. Павловић, Србија и Српски покрет у Јужној Угарској 1848. и 1849, Бг 1986; Б. Ђорђевић, Преглед уговорне трговине. Од оснивања државе Срба, Хрвата и Словенаца до рата 1941. године, Бг 1988; Југославија 1918–1988. Статистички годишњак, Бг 1989; М. Грбић, Карловачко владичанство, Топуско 1990; С. Гавриловић, Из историје Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XV–XIX век), Бг 1993; Д. Ђорђевић, Националне револуције балканских народа: 1804–1914, Бг 1995 Ј. Х. Бартенштајн, О расејаном Илирско-Расцијанском народу (1761), Бг–Ваљево 1995; С. Гавриловић, „О унијаћењу и покатоличавању Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XIII– XIX век)", Зборник о Србима у Хрватској 3, Бг 1995; A. Suppan, Jugoslawien und Österreich 1918–1938. Bilaterale Aussenpolitik im Europäischen Umfeld, Wien-München 1996; В. Гречић (прир.), Југословенске спољне миграције. Аналитичке основе за утврђивање политике СР Југославије у области спољних миграција, Бг 1998; Ј. Х. Швикер, Политичка историја Срба у Угарској, Бг 1998; С. Гавриловић, Срби у Хабзбуршкој монархији 1792–1849, Ср. Карловци 2000; В. С. Дабић, Војна крајина. Карловачки генералат, Бг 2001; D. Nećak, „Die österreichisch-jugoslawischen Beziehungen im 20. Jahrhundert", у: Aussenansichten. Europäische (Be)Wertungen zur Geschichte Österreichs im 20. Jahrhundert, Innsbruck–Wien–München–Bozen 2003; M. Ferenc, B. Repe, „Jugoslawien/Slowenien und Österreich zwischen Ost und West, 1955–1991", у: Slovensko-avstrijski odnosi u 20. stoletju, Ljubljana 2004; М. Грбић, Европа и српска револуција 1804–1815, Бг 2004; В. Гавриловић, „Темишварски сабор и Илирска дворска канцеларија (1790‒1792)", у: Војводина, Н. Сад 2005, II; Д. Медаковић, Јосиф II и Срби, Н. Сад 2005; Z. Janjetović, „Das Bild Österreichs in Jugoslawien 1918–1955", у: Von Saint Germain zum Belvedere. Österreich und Europa 1919–1955, München 2007; Ч. Попов, Источно питање и српска национална револуција, Бг 2008; D. Avramov (еd.), Acceptance of immigrants in Europe? Viewpoints about immigration and expectations towards foreigners in the Czech Republic, Germany, Estonia, Hungary, Austria, Poland, Slovenia and Finland, Berlin 2008; П. Драгишић, „Немачки и аустријски мемоари о кризама и ратовима на просторима бивше Југославије деведесетих година 20. века", Историја 20. века, 2009, 2; R. Steininger, M. Gehler (ed.), Austria in the Twentieth Century, New Brunswick 2009.

Привредни односи. Институционални оквир привредне сарадње Аустрије и Србије успостављен је 1881, када је закључен Трговински уговор, с предвиђеним роком трајања од десет година. Истовремено је потписана и Ветеринарска конвенција, којом је Аустроугарска могла да ограничи увоз стоке из Србије, чиме је био угрожен извоз једног од најважнијих производа Србије. Да би избегла обавезу признавања статуса најповлашћеније нације трећим земљама, Аустроугарска је индиректно ипак омогућила, пре свега себи, а у нешто мањој мери и Србији, преференцијалне повластице у билатералној трговини, уносећи у уговор одредбе о малограничном, пограничном промету између две земље. Тиме је од конкуренције трећих земаља заштитила извоз пољопривредних производа Србије на своје тржиште, али пре свега извоз својих индустријских производа на тржиште Србије. После Трговинског уговора потписана је и Тајна конвенција, којом је одређено да Србија неће моћи да закључује уговоре с другим земљама, без претходне сагласности Аустроугарске. Потписивање ових докумената договорено је пред Берлински конгрес (1878), уз обавезу Србије да изгради железницу према територији Аустроугарске и да се одрекне Новопазарског санџака, у замену за заступање српских интереса на Берлинском конгресу, од стране Аустроугарске. Тајну конвенцију су потписали министар спољних послова Милутин Гарашанин и министар финансија Чедомиљ Мијатовић, чиме су Србију ставили у зависност од Аустроугарске, у замену за међународно признату независност. Тајна конвенција је продужена и проширена 1887. једним јединим, али важним ставом, да ће Аустроугарска штитити интересе династије Обреновић, што је Царевини обезбедило још већу везаност и зависност Србије, односно краљу Милану ефикасно средство за обрачун с противницима. Србија је имала развијену трговину с Аустријом још у време турске владавине и пре стварања Аустроугарске монархије 1867. Кнежевина Србија је још 1842. имала организовану статистичку службу. Тако је 1848. објављен Извештај о „спољнотрговинском обрту Кнежевине за рачунску 1846/47". Те године Србија је у трговини с Аустријом остварила суфицит од 22,3 милиона гроша. Извоз Србије био је 39,6 милиона, а увоз 17,3 милиона гроша. Српски извоз чинили су: бакар, брашно, волови, вуна, мед и восак, кобиле, козе и јарци, катран, коже, кукуруз, ракија, овце и овнови, краве, свиње и свињска маст, лој, суве шљиве, пшеница, шишарке и дрво за огрев. Из Аустроугарске су се највише увозили: лађарски алат, хартија, вино маџарско, зејтин, обрађено гвожђе, кафа, свилене и вунене мараме, платно американско и маџарско, чоја, челик и ексери.

Робна размена Србије и Аустрије, односно Аустроугарске у периоду од 1843. до 1878, до Берлинског конгреса и стицања независности Србије, била је у знаку скоро редовног суфицита на српској страни (с изузетком 1845, 1858, 1864−1867). Следи период (1879−1888) у којем Србија остварује дефицит (с изузетком 1884). У том периоду робна структура српског извоза била је углавном непромењена, као и у току првих 10 година важења Трговинског уговора. У српском извозу најважнији производи били су: стока, свеже воће, житарице, сирова кожа, док су у увозу то углавном били индустријски прерађени производи. Тако је онемогућен развој сопствене индустријске производње у Србији, као последица веома ниских царинских стопа на увоз те аустријске робе у Србију. Такво стање задржано је и после закључења новог билатералног трговинског уговора са Аустроугарском 1892. Њиме су обновљене одредбе о пограничном промету, овога пута само у корист Србије, која је добила преференцијални царински режим код извоза сувих шљива, пекмеза, меда, ракије, вина, волова и житарица. С друге стране, Србија је Аустроугарској одобрила погодности у смислу клаузуле најповлашћеније нације, али и са 50% висине нормалне царинске стопе, када се радило о увозу из Аустроугарске најважнијих индустријских производа, као што су: хартија и картон, стакло, гвожђе, пољопривредне машине и алати. Тај нови трговински уговор и даље је формално спречавао ширење српских извозних производа на трећа тржишта, као и увоз с истих тржишта у Србију. После дугогодишње (полувековне) оријентације српске спољне трговине на размену с Аустроугарском, и само мањим делом на остале суседне земље (Турска, Бугарска, Румунија), до првих значајнијих промена долази у периоду од 1884−1905. Тада значајнији трговински партнери Србије на страни увоза постају Немачка, Енглеска и друге земље. С друге стране, удео Аустроугарске у српском извозу остаје константно висок, па чак и расте у периоду од 1893. до 1905, када достиже 90%.

У периоду уговорног стања између Србије и Аустроугарске од 1894. до 1905. укупан извоз Србије у Аустроугарску био је 620,8 милиона динара. Од тога је Аустроугарска као директан потрошач увезла производа (стоку, живину, сирово воће) у вредности од 307 милиона динара, а као посредник у вредности од 313,8 милиона динара (житарице, месо сољено, суве шљиве, пекмез и др.), које је, уз добар профит, пласирала на тржишта трећих земаља. У периоду 1894−1898. Аустроугарска је из Србије, као потрошач, увезла робе само за 4,1 милиона динара више него као „посредник". За следећих 7 година (1899−1906) Аустроугарска је из Србије увозила много више као посредник него као потрошач.

Клице Царинског рата с Аустријом 1906−1910. живеле су у неоствареним тежњама младе грађанске класе у Србији за изградњом националне економије, посебно индустрије, чему је на путу стајала аустроугарска политика, наметнута Србији поменутим трговинским уговорима из 1881. и 1882. Аустрија је хтела да Србији онемогући развој сопствене индустрије, а да би то постигла, откупљивала је готово све вишкове пољопривредних производа, којима је Србија располагала. У току прва три месеца 1906. српски извозници су још радили с Аустроугарском, док су увозници пожурили да се снабдеју робом по повољној (царинској) тарифи, док не наступи промена опште царинске тарифе у неуговорном стању. Промет није био потпуно обустављен, с изузетком пограничног промета (посебно између Београда и Земуна). Ситуација се заоштрила за време анексије БиХ (септембра 1908) када је прекинута скоро свака трговина и наступило полуратно стање, које је трајало до марта 1909. Царински рат затекао је Србију прилично неспремну, пре свега у смислу несигурних и неорганизованих путева алтернативног извоза и увоза, с посебним проблемом изласка на море. То је наметнуло преоријентацију извоза са живе стоке на месо и прерађевине. Житарице ни раније нису ишле у Аустроугарску, него су посредством бечких и пештанских комисионара реекспортоване у друге земље. Корист од Царинског рата била је што је Србија сада директно извозила своје жито, преко лука Браиле и Солуна. У периоду 1905−1910. Србија је годишње просечно извозила по 100.000 т пшенице и 200.000 т кукуруза.

С прекидом трговинских односа с Аустроугарском прва опасност за српску трговину била је у губљењу Аустроугарске као посредника у трговини, пре свега у укупном српском извозу, јер се није ближе знало шта тај прекид односа доноси у неуговорном периоду. Међутим, српској влади се одмах наметнула идеја да Србија мора да нађе нове путеве за свој извоз, односно нова тржишта. Решење се наметнуло на основу анализе природно-географских услова и одмах се показало да српски извоз може да крене у четири правца и сасвим заобиђе територију Аустроугарске. То су били путеви за излаз у Средњу и Јужну Европу, односно излаз на обале Средоземног и Северног мора. Нови правци извоза били су: горњим Дунавом ка Регензбургу и Пасави, доњим Дунавом ка Солуну, као и двема железничким пругама – ка Варни и Солуну.

У тежњи да омогући експанзију своје спољне трговине, пре свега извоза, Србија 1905. закључује Споразум с Бугарском о укидању царина и других дажбина у билатералној трговини. Тај корак наводи Аустроугарску да затражи од Србије да одустане од поменутог споразума, под претњом царинског рата. После одбијања притиска и практичног ултиматума, Аустроугарска забрањује увоз и транзит производа из Србије на трећа тржишта, преко своје територије (у питању је, пре свега, био српски извоз стоке и житарица). Такав царински рат довео је до смањења поменутог српског извоза за читавих 80%. Већ у 1906. зато долази до значајне преоријентације спољне трговине Србије, у смислу њене диверсификације и тежње за смањеном зависношћу од Аустроугарске. Српска влада је дошла до сазнања да Аустроугарска годинама искоришћава српске извозне производе, у смислу њиховог даљег пласирања на трећа тржишта, чиме истовремено остварује и високе профите. Коришћењем нових, железничких, речних и поморских путева, Србија релативно брзо успева да преусмери свој извоз житарица на тржишта Немачке, Турске, Бугарске и Грчке, извоз свиња на тржиште Енглеске, Француске и Белгије, извоз волова у Египат, Италију и на Малту, док се извоз сировог воћа и пекмеза једино и даље усмерава у Аустроугарску. Захваљујући преусмеравању, укупан српски извоз је у 1906. успео да се задржи на истом нивоу као и у претходној, 1905, док је удео Аустроугарске у укупном извозу Србије био смањен на 42%. Исто тако, удео Аустроугарске у укупном увозу Србије смањен је са 60% на 50%. Поменуте промене у 1906. довеле су до пораста укупног српског извоза током наредних година. У 1907. удео Аустроугарске у укупном српском извозу пада драстично, на свега 15,8%.

У периоду од објаве Царинског рата Србији до закључења новог трговинског уговора са Аустроугарском почетком 1911, извоз Србије порастао је за 26 милиона динара. Пред закључење новог трговинског уговора, односно у 1910, удео Аустроугарске у укупном српском извозу сведен је на 18,1%, а у укупном српском увозу на 19,1%. Тиме је дефинитивно била окончана велика и неповољна зависност Србије од Аустроугарске у домену њене укупне спољне трговине. Царински рат био је веома важан прелом у економској еволуцији Србије, јер јој је његов успех обезбедио трговинско-политичку независност.

После I светског рата, трговинска размена Србије (као дела Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 1918. до 1929. и Краљевине Југославије од 1929. до 1941) и новоформиране Аустрије, била је слабо развијена током првих послератних година. Међутим, од средине 20-их она постепено јача. Већ 1925. Аустрија је други спољнотрговински партнер Краљевине СХС. У укупном извозу она учествује са 24,5%, а у увозу са 19,8%. Удео Србије у укупном извозу и увозу с Аустријом у том периоду може се само оквирно проценити, на основу анализе робне структуре размене Краљевине СХС и Краљевине Југославије с Аустријом. У 1925. удео Србије у извозу Краљевине СХС у Аустрију може се проценити на 60−70%, јер група производа која чини око 90% укупног извоза у Аустрију у највећој мери садржи производе из Србије (житарице, живе животиње, пре свега свиње, затим месо и прерађевине, млеко и јаја, млинарски производи, олово и др.). Те године, вредност укупног извоза Краљевине СХС у Аустрију била је 1.398 милион динара. У истој години, готово је немогуће проценити ближе удео Србије у укупном увозу Краљевине СХС из Аустрије, јер се он састојао углавном из производа који су били потребни свим деловима тадашње заједничке државе (гвожђе и производи од гвожђа, хартија и производи од хартије, вуна, памук, обрађена кожа, одећа, рубље, производи од дрвета итд.). У 1929. удео Србије у извозу Краљевине Југославије у Аустрију може се проценити на 50−60%, јер група производа коју чине углавном српски производи (свиње, свињско месо, кукуруз и пшеница, јаја и заклане гуске и кокоши, свеже јабуке и шљиве, чешљана кудеља, пшенично брашно, волови, коњи за клање, олово у плочама и сл.) чини свега око 70% укупног извоза у Аустрију. Удео на страни увоза је тешко проценити, јер се увоз састојао углавном од вунених, памучних и свилених предива и тканина, целулозе за хартију, штампарске хартије, необрађеног гвожђа, израда од бакра, трачница за пруге итд. У 1930. Аустрија је опет други трговински партнер Краљевине Југославије, после Италије, и остварује 17,6% укупног извоза, док је на страни увоза Аустрија на трећем месту (после Чехословачке и Немачке), с уделом од 16,8%. Уочи II светског рата знатно опада удео Аустрије у спољној трговини Краљевине Југославије (и Србије посебно), тако да он износи свега 6% југословенског извоза и 6,8% увоза у 1938.

У периоду непосредно после II светског рата Аустрија има релативно мању улогу у укупном увозу Србије (тако, у 1950. увоз из Аустрије, у вредности од 139,5 милиона динара, чини 7,3% укупног увоза). Значајнија је улога Аустрије у извозу Србије, јер она има удео од 11,9%, с вредношћу од 252 мил. динара. Тиме је, истовремено, забележен и трговински суфицит у размени с Аустријом, један од ретких у периоду од 1946. до данас. Тадашња статистика Србије бележи још једино извоз 1951. у Аустрију, у вредности од 209,8 мил. динара (8,0% укупног) Редовна статистика спољне трговине Србије расположива је тек од 1971, посматрајући размену с појединим земљама.

Робну размену Србије са Аустријом у посматраном периоду карактерише стални дефицит који варира и креће се између 3,9 милиона УСД у 1987. до 301 милион УСД у 2007. Током 33 године билатералне робне размене Србија бележи кумулативну вредност извоза на аустријско тржиште од 2.806,6 милиона УСД, односно кумулативну вредност увоза од 5.763,9 милиона УСД, што значи кумулативни дефицит на српској страни од 2.957,3 милиона УСД. Тиме је остварен укупан извоз био два пута мањи од оствареног увоза из Аустрије, односно остварени дефицит у размени био је већи од укупног српског извоза у посматраном периоду. У посматраном периоду Аустрија се редовно налазила на листи првих десет најважнијих трговинских партнера Србије. И поред сталног раста, робна размена Србије и Аустрије не одговара реалним могућностима и потребама двеју земаља, односно апсорпционој моћи двају тржишта. Током 2007−2008. главни производи српског извоза у Аустрију били су: метанол (метил-алкохол), топловаљани производи од бакра, осигурачи, делови за машине, катоде и секције катода, малине, електрична енергија, конструкције и делови конструкција, производи од легираног челика и др. На страни српског увоза из Аустрије најважнији су били следећи производи: новинска хартија, жичаре, ски-лифтови, лекови, плоче иверице, трамвајске шине, бакарна жица за намотаје, делови машина, табле и плоче од гипса, приколице, полуприколице и др.

У оквиру укупне привредне сарадње Србије са Аустријом у периоду после II светског рата значајну улогу увек је имала АП Војводина. За разлику од редовног дефицита који током 80-их и почетком 90-их година прошлог века бележи Србија као целина, Војводина остварује суфицит. Крајем 80-их и почетком 90-их, до увођења санкција УН, извоз Војводине у Аустрију кретао се између 68 мил. УСД у 1987. до 120 мил. УСД 1990. када је чинио 61% српског извоза у Аустрију. Увоз се кретао између 35 и 70 мил. УСД (1990. је чинио 25% српског увоза). Најзначајније ставке у војвођанском извозу били су нафтни деривати (уља за подмазивање, гориво за млазне авионе, плинско уље и др.) који су имали удео од 50% војвођанског извоза у Аустрију. Остали важнији производи извоза били су опет хемијски производи (тракторске гуме, пропилени, ђубрива, вискозна влакна, лекови и др.). Хемијски производи чинили су преко 40% војвођанског увоза из Аустрије док су остали важнији производи били из металне и електроиндустрије. У тим годинама било је закључено 11 уговора о дугорочној производној кооперацији с аустријским фирмама, од којих је 9 војвођанских предузећа остварило значајне резултате: „Истра", Кула, „Агрохем", Нови Сад, „Зорка", Суботица, ИТЕС „Лола Рибар", Оџаци, „Агроуниверзал", Кањижа, „Матроз", Сремска Митровица, „Митрос", Сремска Митровица, „Бане Секулић", Сомбор. Крајем 90-их и после 2000. и Војводина бележи редовни дефицит у размени с Аустријом, с изузетком 2006. када остварује суфицит од 19 милиона УСД. Сада су најважнији извозни производи Војводине на аустријско тржиште били: метанол, шећер, делови машина, гуме итд. У мају 2003. Извршно веће АП Војводине и Влада покрајине Штајерске закључују Споразум о сарадњи између две покрајине, у оквиру којег се реализују узајамне посете политичко-привредних делегација. Истовремено, војвођанске организације учествују на конкурсима за реализацију одређених пројеката из домена екологије, у сарадњи с аустријском организацијом „Блувотерс" из Беча, специјализованом у тој области. Тако се реализују пројекти у Војводини, у области истраживања геотермалних извора, заштите животне средине, уништавања медицинског отпада, формирања информационог пункта за биогас, инсталирања постројења за производњу биогаса, снабдевања питком водом итд.

Консолидација уговорног стања између Србије и Аустрије извршена је 1997, када су потписани билатерални споразуми о социјалном осигурању, узајамном унапређењу и заштити инвестиција, привредној, пољопривредној, индустријској, техничкој и технолошкој сарадњи. На основу тих споразума, 2001. основана је Мешовита комисија за привредну сарадњу. Укупна привредна сарадња Србије с Аустријом посебно интензивно се развија од октобра 2000. Одраз те сарадње биле су све веће активности с обе стране, пре свега у виду размена политичких и привредних делегација, као и сарадње Привредне коморе Србије с аустријским коморама. Због географске близине, али пре свега економских интереса, Аустрија подржава учлањење Србије у Европску унију, док две земље активно сарађују у оквиру регионалних иницијатива (Подунавска сарадња, Централно-европска иницијатива, Дунавска комисија). У контексту сарадње с Аустријом у оквиру Процеса сарадње на Дунаву, интерес Србије јесте реализација заједничких пројеката на пољу енергетике, вода, отклањања отпада, као и развој туризма.

У оквиру сарадње која се односи на развојне пројекте с југоисточном Европом, Аустрија у Србији подржава подухвате који се односе првенствено на област заштите животне средине, образовања, социјалних питања и запошљавања. У техничком и организационом смислу, посебан значај придаје се трансферу аустријске технологије. Број представништава аустријских компанија у Србији је у сталном порасту, а крајем 2008. било их је више од 280, па у том смислу те аустријске компаније српско тржиште сматрају као неку врсту „проширеног домаћег тржишта". Највећи број представништава аустријских компанија концентрисан је у секторима производње и финансијских услуга (банке, осигуравајућа друштва, адвокатске канцеларије и др.).

Привредна комора Србије традиционално је још од 80-их година прошлог века развијала односе са аустријским коморама. Успешна сарадња била је са готово свим регионалним коморама у Аустрији, а посебно с коморама Беча, Тирола, Горње Аустрије, Бургенланда, Корушке. Ту се истиче сарадња са Комором Штајерске у Грацу, у оквиру тзв. сајамских компензационих аранжмана. Захваљујући тим споразумима успешно су организовани наступи српских предузећа на сајмовима у Грацу, Инсбруку и Бечу. На јесењем Међународном сајму у Грацу српска предузећа наступала су још од 1984, у организацији Привредне коморе Србије. После прекида од 15 година, наступ српске привреде обновљен је октобра 2004, док је отварањем представништва Привредне коморе Србије у Бечу интензивирана и сарадња с Привредном комором Аустрије. Представништво Привредне коморе Србије у Бечу, у сарадњи са ПК Аустрије, одржало је априла 2007. презентацију 30 фирми из Србије, које задовољавају стандарде ЕУ за извоз месних прерађевина, кондиторских производа, алкохолних и безалкохолних пића, што треба да допринесе већем извозу тих производа у Аустрију. Привреда Србије је, у организацији представништва ПК Србије у јануару 2008. успешно наступила на Контакт берзи предузећа Централне и Источне Европе, која се бави еколошком производњом и технологијама из области здраве хране, еколошке градње, биомасе и здравственог туризма.

Аустријске компаније у Србији веома активно су се укључиле у процес приватизације, у оквиру којег су биле и куповине већинског пакета акција хемијске индустрије „Мерима", Крушевац, од стране аустријске компаније Henkel CEE, док је већински власник „Потисја", Кањижа пoстала аустријска фирма „Тondach". Највећа гринфилд инвестиција у Србији у 2007. била је она фирме „Mobilcom Austria", са уложених 320 милиона евра, у куповину трећег мобилног оператера у Србији, под именом ВИП (VIP). Све ове инвестиције говоре о значају Аустрије као стратешког партнера Србије на путу убрзаног економског развоја и уласка у европске интеграције. Укупну билатералну сарадњу са своје стране треба да помогне и успостављена сарадња Београдске берзе с Бечком берзом, после потписивања Меморандума о сарадњи у јануару 2006.

У периоду после 2000. Аустрија избија на прво место међу страним инвеститорима, с укупним улагањима од 2.091 милиона УСД. Поред поменутих, међу најважнијим инвеститорима у Србији биле су и компаније: OMV, АТB, „Metro Cash & Carry", „Grawe", „Knauf", „Wienerberger", „Asamer Wietersdorfer/Lafarge", „RauchSaefte" у индустрији и трговини, док су у сектору банкарства и осигурања то биле фирме: „Raiffeissen International", „Hypo Alpe Adria Austria", „Osterr", „Volksbank", „BACA (HvB)", „Erste Bank", „Uniqa" и др. Поред тога, Аустрија је учествовала значајним финансијским средствима и у другим развојним пројектима и програмима у Србији после 2000, као што су: рехабилитација клиничког центра у Тиршовој, „Лепша Србија" (реновирање и рестаурација фасада у Београду, Новом Саду, Нишу), градског водовода, реструктурирање шумског простора Србије (Србијашуме), унапређење система високог образовања, Универзитета у Београду и др.

ИЗВОР: Документација Привредне коморе Србије.

ЛИТЕРАТУРА: В. Бајкић, Историја српске трговинске политике, св. 1: Аустро-угарска трговинска политика на Балкану до 1880, Бг 1902; К. Стојановић, О увозу и извозу Србије. Питање третирано новим методом математичким, Бг 1902; М. Тодоровић, Царински рат између Србије и Аустро-Угарске 1906–1910. Студија из наше међународне трговине, Бг 1911; Д. Ђорђевић, Царински рат Аустро-Угарске и Србије 1906–1911, Бг 1962.

Младен Обрадовић

Културни односи. Условљени су државно-политичким околностима у којима су Срби живели. Најнепосредније везе оствариване су преко Војне Крајине, граничног појаса између Турске и Аустријске царевине, махом насељеног српским становништвом, где се развијала специфична „граничарска" култура, у условима непосредне потчињености бечком двору и војним обавезама, с немачким као језиком крајишких школа. Рани прилог овим везама дао је словеначки путописац Бенедикт Курипечић, члан аустријске делегације на турском двору (1531), објављујући драгоцене податке о народној традицији, косовској легенди, натписима на стећцима и приликама под турском управом. У оквиру ових веза настао је, првих деценија XVIII в., и Ерлангенски рукопис, збирка записа народних песама с територије Војне Крајине и околних земаља (Г. Геземан: Ерлангенски рукопис старих српскохрватских народних песама, Ср. Карловци 1925).

С Великом сеобом Срба (1690) и царским привилегијама које су им том приликом дате настају радикалне промене положаја српског народа у оквирима Хабзбуршке монархије. Духовно вођство Срба се брзо укључује у новонастале околности, настоји да дође до сопствене штампарије и да ради на оснивању сталних школа, прилагођавајући се новој средини. Испрва резервисан, Двор постепено излази у сусрет српским захтевима, с једне стране, у тежњи да Србе одвоји од источних корена и њихових тесних веза са Русијом; с друге, да оствари реформу друштвеног поретка саме царевине за време Јозефа II: посебно ослобађањем од верске неравноправности и средњовековних догми. Школске реформе ће кренути из главног града Монархије, а у вези с њима почеће штампање и издавање првих српских књига у XVIII в. У тежњи да контролише издања за Србе, власт ће бечкој штампарији Ј. Курцбека од 1770. до 1792. дати монопол на ћириличке књиге, махом уџбенике и приручнике за учење немачког језика. У штампарији ће се, међутим, штампати и белетристичка дела на српском (Мармонтелов Велизариј у преводу П. Јулинца, 1776, 1777) и издања српске оригиналне литературе, међу којима се издвајају Орфелинов Вечниј календар (1783) и Искусни подрумар (1785), просветитељског и практичног садржаја. У истој штампарији изаћи ће и дела А. Везилића, Ј. Рајића, Ј. Мушкатировића. Реформе убрзано воде преусмерењу аустријских Срба ка западноевропској култури, одвајању од руске културне доминације и од средњовековне традиције, уз сталну опасност од унијаћења, коју је често подстицао царски режим у време Марије Терезије и после Јозефа II. У том периоду су браћа Пуљо добила дозволу да издају Сербскија повседневнија новини (1791‒1792), које излазе црквеном ћирилицом и црквенословенским језиком. Како је Курцбекова штампарија прешла у руке Стефана Новаковића (1792), њен власник је почео да издаје Славено-сербскија вједомости (1792‒1794), штампане грађанском ћирилицом и језиком блиским српском народном. Иста штампарија ће издати дела М. Максимовића (Мали буквар, 1792), Д. Обрадовића (Собраније, 1793), Ј. Рајића (Историја, 1794‒1795), граматике А. Мразовића, све дела од великог или изузетног значаја за српску културу.

Беч је од последњих деценија XVIII до почетка XX в. постао место окупљања различитих група српских књижевника. Прва од њих је везана за Д. Обрадовића и круг присталица реформи Јозефа II (А. Димитријевић Секереш, Ј. Мушкатировић, М. Максимовић, А. Стојковић). С царским патентом о верској толеранцији (1781) отвара се универзитет и за православне полазнике. Та околност већ првих деценија XIX в. води до стварања посебних облика академске културе, међу којима се издвајају ђачке дружине, утицајне у процесима модернизације српске књижевности, покретању алманаха, часописа и новина и обједињавању омладинског деловања. На предлог бечке академске дружине „Зора" 1866. повезује се рад свих омладинских/академских удружења у Уједињену омладину српску. Такве околности су омогућиле да Беч постане један од најзначајнијих центара српске књижевне, а делом и политичке периодике. Српска штампа се стабилизује тек првих деценија XIX в: Новине сербске из царствујушчега града Виене (1813‒1822) Д. Давидовића и Д. Фрушића, те Давидовићев алманах Забавник (1815‒1836, с прекидима, мењајући места излажења), постају обрасци овој врсти публикација актуелних до средине XIX в.: Новине с књижевним додацима, а Забавник с преведеном или посрбљеном прозом, песмама, драмама и чланцима из српске и словенске прошлости. Следи га В. Караџић с Даницом (1826-1834, с прекидима) где објављује знамените филолошке и историографске прилоге, народне умотворине и преводе. Извесно време, 50-их година, тамо ће излазити и Световид А. Андрића. Од посебног значаја је период 70--80-их година XIX в., кад је постао средиште српске илустроване забавно-поучне периодике (Србадија,1874‒1877; Српска зора, 1876--1881), у којој су сарађивали највећи српски писци (Ј. Игњатовић, Љ. П. Ненадовић, С. М. Љубиша, Ј. Ј. Змај, Ђ. Јакшић, Л. Костић, Л. К. Лазаревић и др.). Једним делом ће се сличне прилике испољити пред I светски рат, с приливом студената из БиХ (Зора, 1910‒1912).

Бечка/аустријска стручна и популарна штампа пратила је српска збивања у култури и књижевности и доносила преводе дела српских писаца, осим тога била је развијена и штампа на немачком намењена специјално Јужним Словенима (Ost und West, 1861--1865; Slawische Blätter, 1865‒1866). Иако подложна државним, империјалним тежњама Монархије, она је за читаоца на немачком језику објављивала преводе најистакнутијих југословенских писаца или је улазила у коментаре и расправе о књижевностима њихових народа. Аустријске листове су следили листови на немачком изван ужег дела Царевине, у Загребу, Печују, Будимпешти или у Београду, за време окупације Србије (Београдске новине, штампане латиницом, с прилозима на српском и немачком, 1915-1918). Загребачки Morgenblatt (Tagblatt) (1886‒1926), водеће је гласило за преводе на немачки, као и Agramer Zeitung (1848‒1918). Оба листа често су доносила преводе најистакнутијих српских писаца (Л. Лазаревић, Ј. Веселиновић, С. Матавуљ, Б. Нушић, И. Андрић).

Више од половине укупног броја српских књига XVIII в. изашло je у Бечу, a у XIX в. у штампарији Јерменског манастира штампана темељна дела нове српске културе: Српски рјечник В. С. Караџића, збирке народних песама, Песме Б. Радичевића, Горски вијенац П. П. Његоша, преводи Ђ. Даничића, значајни српски листови 70-их година итд. У периоду 1741--1900. у Бечу је штампано 1.150 српских књига. Овде је у преводу А. Димитријевића Секереша изашла прва српска књига на немачком, Катихизис мали Ј. Рајића (1776). Посебан вид српске културне историје тиче се крајишких Срба, везаних војном обавезом непосредно за царски двор, а школовањем за немачки језик. Услед таквих околности међу крајишким официрима појављују се истакнути песници (П. Прерадовић, Н. Боројевић, О. Утјешеновић Острожински), филозофи (У. Миланковић), организатори књижевне и политичке периодике (А. Андрић, издавао календар Зимзелен и више листова). Они често пишу на немачком о домаћим приликама или установама (С. Јовић о славонским Србима; О. Утјешеновић Острожински о кућној задрузи), преводе на српски и на немачки (С. Манојловић).

Од средине XVIII в. па све до средине XIX в. Беч је право средиште српске нововековне књижевности и културе. Овде су, поред руско-украјинских извора српског барока, главни подстицаји уобличавању те епохе, у распону од Хроника грофа Ђорђа Бранковића, преко превода/посрбе Стематографије (1741), до књижевног и научног дела З. Орфелина и његових полемичких обрачуна с приликама у српској цркви, али и са унијатским претензијама католичке цркве. Просветитељске реформе цара Јозефа II (јозефинизам) имале су међу Србима у Бечу најречитије и најважније поборнике (Доситеј и његови следбеници), а oдразиле су се у српским срединама аустријских земаља. Потом, првих деценија XIX в., у Бечу живе и раде Ј. Копитар, В. С. Караџић и други књижевници новинари и филолози (Д. Давидовић, Ђ. Даничић). Одавде се српској народној поезији, српском језику и новијој историји отвара пут у немачки језички простор, отпочињу борбе за реформу српског књижевног језика и писма, те стварају темељи српског романтизма. У сарадњи с југословенским књижевницима и филолозима Караџић развија идеје о једном језику и правопису (Бечки књижевни договор, 1850), водећи стабилизовању заједничког књижевног језика Срба и Хрвата.

И касније, у епоси романтизма и реализма у Бечу се одвија велика књижевна и публицистичка активност, а међу становницима града су у дужем или краћем периоду Ђ. Јакшић, Ј. Јовановић Змај, Л. Костић, С. М. Љубиша, Ј. Грчић Миленко, Т. Стефановић Виловски. Српски академци, студенти бечких факултета, 60-их година XIX в., прихватају идеје позитивизма у науци, а реализма у књижевности, те их пропагирају пре него што им је С. Марковић дао борбени печат. Њих ће следити млађе генерације, остварујући крајем XIX в. и првих деценија XX в. живе везе с бечком модерном (П. Кочић, П. Слијепчевић, Д. Митриновић) и издајући, у предвечерје I светског рата, Зору кao гласило српске омладине. Узгред ваља додати да је Беч био изузетно привлачан за српске студенте медицине, историје (И. Руварац, Ј. Радонић, А. Ивић, В. Ћоровић, С. Станојевић), сликарства (огроман број личности, од Х. Жефаровића и З. Орфелина, Н. Радонића, Ђ. Јакшића, А. Јовановића, до У. Предића, С. Теодоровића и П. Јовановића), географије (Ј. Цвијић), егзактних наука (М. Миланковић), права (од XVIII в., међу студентима су били А. Везилић, Г. Трлајић, С. Стратимировић, У. Миланковић, Б. Петрановић, М. Полит-Десанчић, Б. Медаковић). Дајући им европски научни и уметнички ниво, Беч их је „вратио" матичној култури, њеном унапређењу и модернизацији. Аутори из ове средине (Срби и други) објављују на немачком мемоарске, историографске, културноисторијске расправе (Ј. Стефановић Виловски о својим ратним доживљајима, Ђ. Ђурковић о Босни и суседним земљама, Т. С. Виловски о Србима јужне Угарске, Далмације, БиХ, С. Гопчевић о црногорско-турским ратовима, Црногорцима, Србији и Србима, Србији и Русији).

Велик број аустријских писаца (нпр. Ј. Непомук Фогл, Л. Аугуст Франкл), било преводима било прерадама, доприноси популаризацији српске поезије у немачкој култури или у њој налази теме за своје изворне радове. Поред Косовске легенде, Краљевића Марка, мотива хајдука и Морлака, српских устанака почетком XIX в., ауторе ће привући и новија историја, нарочито убиство краља Александра и краљице Драге, те Сарајевски атентат (Е. Danieck: Das Haus Obrenović, 1940; F. Oppenheimer: Sarajevo, das Schicksal Europas, 1931; Б. Брем: Aпис и Есте, хрватски превод, 1943). Друга врста текстова има документаран карактер, какав је дневник Е. Е. Киша вођен на српском фронту, у аустријској војсци (Запиши то, Киш, срп. 1983). Док је II светски рат делимично захватио Т. Чокор драмом Изгубљени син (1947). Велик удео у односима двеју култура после II светског рата потиче од Мила Дора (Милутин Дорословац): поред романа о Сарајевском атентату (Последња недеља, срп. 1985) и о браћи Зановићима (Сва моја браћа, срп. 1987), за аустријске издаваче је приредио две антологије српског афоризма (1982, 1987), антологију српске приче (1965; 1990), уз преводе дела И. Андрића, М. Булатовића, В. Попе и др. У својим делима реаговао је на пропаст Југославије (Leb wohl, Jugoslawien. Protokolle eines Zerfalls, 1993).

Слика Аустрије и њених институција у српској књижевности је противуречна, променљива и повезана са историјским околностима. Аустријски цареви су ушли у фолклорна предања (Марија Терезија, Јозеф II, Франц Јозеф); њима или великодостојницима Монархије посвећиване су оде (Л. Мушицки, П. Петровић Његош и др.) или свечане пригодне песме. Међу њима се издваја Јозеф II: његова популарност у српској интелигенцији била је доведена до култа (од Доситеја Обрадовића и Саве Текелије па дубоко у XIX в.), с обзиром на то да је дао патент о толеранцији и уважавао српске заслуге за Царевину. Тежње за унијаћењем, међутим, изазвале су крајње негативне реакције, било у аутобиографској (Г. Зелић, К. Цвјетковић) било у уметничкој књижевности (Л. Костић, песма Јадрански Прометеј, трагедија Пера Сегединац). Доцније, с јачањем империјалних циљева Монархије, посебно после окупације БиХ, уз настојања да се тамошњи Срби одвоје стварањем „босанског" језика и националног идентитета, овај однос и у српској штампи и српској књижевности добија критичко-сатиричан вид (Л. Костић, Ј. Јовановић Змај, П. Кочић), док после распада Монархије постаје умеренији, прожет критичношћу, меланхолијом и уважавањем Беча као једне од културних престоница Европе (М. Црњански, С. Винавер). Колико је окупација БиХ пресекла наде у ослобођење и уједињење српског народа, омогућила је модернизацију тамошњих културних прилика и повезивање с другим српским срединама. Нагло се развија књижевна периодика (Босанска вила, Сарајево, 1885--1914; Зора, Мостар, 1896‒1901) и друге врсте штампе, оснивају издавачке куће, а све те институције интензивно сарађују са писцима и сличним институцијама у Србији и Војводини.

С обзиром на удео словенских народа у Царевини, на универзитету у Бечу већ 1849. оснива се катедра за славистику. Њен утемељитељ је Словенац Ф. Миклошич, изузетно заслужан за изучавање српских књижевних и језичких споменика (Monumenta Serbica: Spectantia Historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, Беч 1858; репр. Грац 1964, Бг 2006); на њој ће радити после Миклошича, поред осталих, В. Јагић, М. Решетар и др. Сви су они дали велик подстицај изучавању српске књижевности и српског, односно срскохрватског језика, те критичким издањима српских писаца и докумената из српске културне традиције (Решетар). Од Миклошича, код коjeг је био слушалац Ђ. Даничић, бечка славистика је имала изузетан, одлучујући утицај у стварању српских хуманистичких наука. Само између 1887. и 1920. око 50 одбрањених дисертација тицало се српског и хрватског језика, књижевности и културе. Међу њима су, између других, одбрањене дисертације о делу и о језику С. Милутиновића Сарајлије (П. Ђорђевић, Б. Черовић), о српској народној поезији у немачким преводима (М. Ћурчин), Лукијану Мушицком (В. Ћоровић), М. Држићу и М. Ветрановићу (П. Колендић), Ј. Дучићу (Н. Мирковић). „Бечка славистичка школа" имала је епохалан значај за развој славистике у Европи, али је такође од немерљивог значаја за заснивање и развој словенске филологије уопште, а посебно филологије словенских народа у оквирима Аустријске царевине. С распадом Монархије изгубила је пређашњу подлогу и свела се на уже научне интересе, али је, особито у подручју књижевних и културноисторијских истраживања и даље имала крупну улогу за југославистику и србистику. Осим универзитета у Бечу и касније у Грацу (од 1856), славистика се у Аустрији развијала тако да 1980. има 11 катедара (поред 4 у Бечу, по две у Грацу, Салцбургу и Целовцу, те једна у Инзбруку). На њима су као професори деловали (или делују и данас) Ј. Матл (историчар јужнословенских књижевности), С. Хафнер (преводилац српских средњовековних житија), З. Константиновић (оснивач катедре за упоредну књижевност у Инзбруку), Г. Невекловски, В. Штајнингер, Г. Бикфелнер, Б. Тошовић, посвећени изучавању језика, српско-немачких (-аустријских) веза или одређених писаца (нпр. Д. Обрадовић, И. Андрић). У овим универзитетским средиштима излазе славистичке периодичне публикације, Wiener Slavistisches Jahrbuch (од 1950), у издању Семинара за словенску филологију Универзитета у Бечу, Österreichische Osthefte: Zeitschrift für Mittel-, Ost- und Südosteuropaforschung (од 1959) Института за изучавање Источне, Средње и Јужне Европе, те Wiener Slavistischer Almanach (од 1978) у издању Друштва за унапређење славистичких студија. Богата грађа бечких архива је прворазредан извор познавању личности књижевника и књижевних прилика у српској књижевности и култури од XVIII до XX в. (А. Ивић, Архивска грађа о српским књижевним и културним радницима, књ. 1–2, 1926‒1931; Архивска грађа о југословенским књижевним и културним радницима, књ. 3‒6, 1932‒1964). Само о В. Караџићу, нпр., објављено је око 150 страница оваквих докумената, а готово да нема значајнијих писаца XVIII и XIX в. који нису заступљени у овој грађи.

Преводи у оквирима аустријско-српских веза датирају из XVIII в. Они су у почетку обухватили уџбенике за школске предмете, за веронауку или царске декрете; у XIX в. преводе се књижевна и позоришна дела аустро-немачке књижевности свих жанрова. На српски се преводе аустријски песници и прозаици (Н. Ленау, Ф. Захер-Мазох, П. Розегер, Г. Тракл, Р. Музил, Р. М. Рилке, Ш. Цвајг, до савременика као што је П. Хандке), а аустријски драмски писци изводе се у Н. Саду и Београду, доцније и у Сарајеву (Х. Лаубе, Ф. Халм, Ј. Непомук Нестрој, Ф. Грилпарцер, Л. Анценгрубер и др.). Преводи српских писаца на немачки у оквирима Аустрије долазе касније, али обухватају најзначајнија имена нове српске књижевности (Б. Радичевић, Л. Лазаревић, П. П. Његош, С. Матавуљ, Љ. П. Ненадовић, С. Сремац, Б. Нушић, И. Андрић, Б. Ћопић, до савремених писаца). Први преводи српске ауторске књижевности везани су за Ј. Копитара (фрагменти из дела Д. Обрадовића, Г. Зелића, Л. Мушицког). Потом ће се као преводиоци често наћи људи којима је српски или хрватски био матерњи језик. Међу њима истакнуто место имају С. Манојловић (објавио више збирки превода српских песника, од 1882. до 1906), Ф. С. Краус (преводи Нушића, Ћоровића, Глишића, народне умотворине), а у другој половини XX в., између осталих, И. Јун Брода (Б. Нушић, Д. Максимовић, Б. Ћопић, М. Црњански), И. Ивањи (С. Ћоровић, В. Стевановић), Мило Дор. Крајем века преводе се и издају код аустријских издавача или у њиховој сарадњи с немачким издавачима дела И. Андрића, Д. Киша, Ј. Христића, А. Тишме, М. Павловића, Д. Албахарија, Д. Великића, В. Стевановића. Преведена је, међутим, и Српска Александрида (Дагмар Христианс), потврђујући широк распон србистике и присуства српске књижевности у земљама немачког језика.

ЛИТЕРАТУРА: C. Wurzbach, Biographisches Lexikon des Kaiserthums Oesterreich, Wien 1856‒1891; M. Ćurčin, Das serbische Volkslied in der deutschen Literatur, Leipzig 1905; Ј. Скерлић, Српска књижевност у XVIII веку, Бг 1909; М. Костић, Гроф Колер као културно-просветни реформатор код Срба у Угарској XVIII века, Бг 1932; Доситеј Обрадовић у историјској перспективи XVIII и XIX века, Бг 1952; З. Константиновић, „Вук Караџић у Аустрији", АФФ, 1964, 4; J. Matl, Südslawische Studien, München 1965; S. K. Kostić, Österreichische Dramatiker auf der Bühne des Serbischen Nationaltheaters in Novi Sad, Graz 1966; П. Палавестра, „Српски књижевни часописи у БиХ под аустро-угарском окупацијом (1878‒1914)", КИ, 1969, 6; З. Константиновић, „Хормајр и Сартори: О интересовању бечке публицистике за Србе", НССВД, 1976, 5; Културно-политички покрети народа Хабсбуршке монархије у XIX веку, Н. Сад 1983; Ј. Копитар, Serbica: културно-историјске теме, Н. Сад 1984; G. Marinelli-König, Die Südslawen in den Wiener Almanachen und Zeitschriften des Vormärz (1805–1848), Wien 1990; R. Lauer, Serbokroatische Autoren in deutscher Übersetzung. Bibliographische Materialien (1776–1993), Wiesbaden 1995; Z. Konstantinović, Deutsch-serbische Begegnungen: Überlegungen zur Geschichte der gegenseitegen Beziehungen zweier Völker, Berlin 1997; Д. Медаковић, Срби у Бечу, Н. Сад 1998; Српска књига у Бечу 1741–1900: Das serbische Buch in Wien 1741–1900, Бг – Н. Сад – Беч 2002; В. Голубовић, „Аустрија у српској књижевности", КИ, 2004, 122/123; „Округли сто (Аустрија и Србија: прожимање културних модела)", КИ, 2005, 127; Д. Медаковић, Јосиф II и Срби: Joseph II. und die Serben, Н. Сад 2006; Österreichische Osthefte. Zeitschrift für Mittel- Ost- und Südosteuropaforschung, Jg. 47: Serbien und Montenegro/Wien 2005 (2007).

Видосава Голубовић; РСЕ