АТЕЉЕ 212

АТЕЉЕ 212, београдско позориште, основано на иницијативу групе глумаца, редитеља, писаца, музичара и друштвених радника. Прво је отворена Камерна сцена у адаптираном делу зграде „Борбе", где је 12. XI 1956, испред 212 столица, по чему је и названо, изведена премијера Гетеовог Фауста у режији Мире Траиловић. Било је прво позориште у Источној Европи које је играло Чекајући Годоа Семјуела Бекета 1956. Велик успех ове представе омогућио је позоришне поставке читавог низа авангардних драма и аутора у позоришту (Сартр, Фокнер, Јонеско, Ками, Пинтер, Адамов, Ружевич, Џојс, Жари, Т. С. Елиот, Витрак, Шизгал, Копит, Жене и др.). А. је откривао и афирмисао нове домаће писце као што су Брана Црнчевић, Александар Поповић, Душан Ковачевић, Љубомир Симовић и др. М. Траиловић је од оснивања водила А., у почетку као помоћник управника, када су на челу позоришта били Радош Новаковић и Бојан Ступица, а потом као дугогодишњи управник. Под њеним вођством позориште је превазилазило границе Југославије и временом постало познато и у свету. Заједно са Јованом Ћириловим и осталим сарадницима иницирала је оснивање једног од највећих европских позоришних фестивала, БИТЕФ, који је у А. настао 1967. Позориште је добило нову зграду 1964 (дело архитекте Бојана Ступице), а адаптирањем једног њеног дела отворена је 1968. и мала сцена „Театар у подруму". После М. Траиловић, на чело А. дошао је Љубомир Драшкић, који је као млад редитељ био у позоришту готово од оснивања. За 12 година, колико је био управник, позориште је проширило глумачки ансамбл младим уметницима и 1992. добило нову зграду. У адаптираној згради ово позориште је постало једно од најсавременије опремљених на Балкану. Велика сцена има 385 места у гледалишту, а „Театар у подруму" 141. Пети управник је врло кратко био Небојша Брадић, а шести – дугогодишњи члан глумачког ансамбла Светозар Цветковић. Позориште има стални ансамбл од 32 глумца, али је отворено и за гостујуће уметнике. Неке од представа А., као што су Краљ Иби и Радован III са ингениозним Зораном Радмиловићем у главним улогама, постале су антологијске, а значајне су и представе: Јаје, Столице, Иза затворених врата, Реквијем за калуђерицу, Кућевласник и паликуће, Полицајци, Прича о војнику, Неспоразум, Настојник, Балкон, Виктор или деца на власти, Коса, Ко се боји Вирџиније Вулф, Коктел, Пурпурно острво, Молијер, Псеће срце, Емигранти, Марија, Дивови из планине, Чудо у Шаргану, Љубинко и Десанка, Крмећи кас, Развојни пут Боре Шнајдера, Кафаница, судница, лудница, Радо иде Србин у војнике, Улога моје породице у светској револуцији, Маратонци трче почасни круг, Корешподенција итд. У новијем репертоару издвојили су се аутори: Јасмина Реза, Роналд Харвуд, Биљана Србљановић, Мајкл Фреј, Б. М. Колтес, као и представе: Арт, На чијој страни, Породичне приче, Три верзије живота, Дивљи мед, Роберто Цуко, Леда, Последња трка, Америка, други део итд.

ЛИТЕРАТУРА: Атеље 212, Бг 1966; П. Волк, Београдске сцене, Бг 1978; „Атеље 212", Театрон, 1981, 33/34/35; П. Волк, Позоришни живот у Србији 1944/1986, Бг 1990; Ф. Пашић, Мира Траиловић, Госпођа из великог света, Бг 2005; П. Волк, Између краја и почетка / Позоришни живот у Србији од 1986. до 2005, Бг 2006; Атеље 212 /премлади за педесете – too young for fifties/, Бг 2006.

Олга Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)