АРХИВИ У ХРВАТСКОЈ

АРХИВИ У ХРВАТСКОЈ. После Хрватско-Угарске нагодбе (1868) Краљевски земаљски архив организован је као помоћни уред – канцеларија Краљевске хрватско-славонско-далматинске земаљске владе – у ком својству делује до стварања југословенске државе. До 1918. архиви у Дубровнику, Задру и Загребу били су део управних надлештава. У самосталне установе прерастају у периоду 1918–1924. Из Беча је 1919. враћена грађа Дубровачког архива, а Архив у Задру после 1918. остао је под управом Италије. После II светског рата оснивају се архиви у већим местима. У архивима у Дубровнику и Задру могу се пронаћи извори о Србији, српском етничком простору и народу од XIII в. до 1808. (политичко-дипломатски списи, финансијско-економски списи, јавна акта и приватни списи у Дубровнику; грађа Генералног провидурства, управних установа, манастирских братовштина и црквених општина, далматинских градова и грађа Краљеве префектуре 1918–1943. у Задру). За историју Далмације од XIII в. до 1797. сачувaни су бележнички списи. Од XVI в. важни су списи провидура за Далмацију и Албанију. Грађa из периода прве аустријске управе 1797–1805, Француске управе 1805–1813. и друге аустријске управе 1813–1918. налази се у Архиву у Задру и делом у Архиву у Дубровнику; архивска грађа Банске Хрватске од XVI в. до 1918. као и грађа за историју Војне Крајине од XVI в. до 1881. (архивски фондови генералкоманди) у Архиву Хрватске у Загребу.

Као самостална установа, Архив Хрватске основан је 1923. под називом Краљевски државни архив. У њему постоје делови грађе СПЦ: Православна епархија Загребачка 1932–1941; Епархијски управни одбор православне епархије Загребачке 1932–1946; Епархијски црквени суд Православне епархије Загребачке 1932–1941; Православна епархија Пакрачка 1752--1940. Архивска грађа за период 1918–1941. и 1945–1991, као и 1941–1945. (органи и институције тзв. НДХ и органи партизанског покрета) налази се у Архиву Хрватске, Архиву Војно-историјског института у Београду, Архиву за историју радничког покрета Хрватске, у другим архивима, музејима и приватним збиркама. Архивска грађа републичких, регионалних и општинских органа и организација после II светског рата чува се у Архиву Хрватске и регионалним архивима. Архив Хрватске издаје часописе Архивски вјесник (1925–1945, 1958–2003) и Bulletin (1989–1997). Објавио је едицију списа „Miscellanea"; писма Петра I Петровића Његоша (1990), грађу о Хрватском сабору (1631–1847), Радићевом сабору 1927–1928 (1993), одбрани Сиска од Турака 1544–1597, списе генералних седница Конгрегације за ширење вере XVII, XVIII в., дипломатске извештаје велепосланства НДХ у Софији 1941–1945 (2003), извештаје бискупа Светој столици 1602–1919 (сењско-модрушка или крбавска бискупија), грађу о историји институција државних власти у Хрватској 1527–1945 (1969), историји управе верских организација у Хрватској X–XX в. (1970) и историји Дубровачке Републике (1989). Од 1979. при Архиву Хрватске као посебно одељење постоји Кинотека Хрватске.

Архив у Дубровнику најстарији је архив у бившој Југославији. Именовањем државног нотара Томазина де Савере 1278. постављени су темељи уређеној нотарској и канцеларијској служби. Државни архивиста установљен је 1783, а у XIX в. урађен је генерални каталог књига и докумената органа бивше Дубровачке Републике, објављен у Гласнику Земаљског музеја у Сарајеву (1910). До 1920. Архив је био у саставу Среског поглаварства у Дубровнику, а од тада самосталан. Поседује 405 фондова и 11 збирки у количини од преко 8.500 м. Грађа Дубровачке Републике писана је на десетак језика. Дубровачка Република имала је развијене политичке, трговачке, поморске, привредне и културне везе са средњовековном Србијом, Босном, Херцеговином, Приморјем, али и шире са земљама Балкана и Средоземља, те њена грађа представља значајне историјске изворе за проучавање прошлости тих земаља и покрајина, као и за познавање Средоземља, Балкана, Европе и света. У грађи се налазе записи и о друштвеном животу, привредној и економској историји, историји уметности, језику, књижевности, медицини, дипломатији, филозофији, генеалогији. Архивска грађа Дубровачке Републике проучава се и објављује у серијама (укупно 93): Diplomata et acta и Acta turkarum – део исправа писаних ћирилицом објавили су: В. Богишић, Преписка лажног Шћепана Малог с Дубровачком Републиком 1771–1773, Зг 1892; К. Јиречек, Споменици српски, Бг 1892; П. Карано-Твртковић, Српски споменици или старе рисовуље, дипломе, повеље и споменици босанских, сербских, херцеговачких, далматинских и дубровачких краљева, царева, банова, Бг 1840; Ф. Миклошић, Monumenta Serbica: Spectantia Historiam Serbiae, Bosnae, Raguzii, Беч 1858; М. Пуцић, Споменици српски, I–II, Бг 1858, 1862; Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма, I, II, Бг 1929, 1934; Ћ. Трухелка, „Турско-славјански споменици Дубровачке архиве", ГЗМС, 1911; „Неколико младих писма херцеговачке господе писане босанчицом из дубровачке архиве", ГЗМС, 1914; А. Вучетић, „Писма калуђера српских манастира на Светој Гори кнезу и властели дубровачкој (1570–1792)", Старине ЈАЗУ, 1855, 17. Важне су и серије: Litterae et commissiones и Diplomata et acta; Одлуке Вијећа (Reformationes): М. Ј. Динић, Одлуке вијећа Дубровачке Републике, Бг, I, 1951, II, 1964; Писма и упутства (Litterae et cоmmissiones): Ј. Тадић, Писма и упутства Дубровачке Републике (1359–1380), Бг 1935; Р. Самарџић, Борба Дубровника за опстанак после великог земљотреса 1667, Бг 1960; Дубровачка канцеларија и нотарија: Г. Чремошник, Историјски споменици Дубровачког архива, канцеларијски и нотарски списи, 1278–1301, Бг 1932; Ј. Тадић, Грађа о сликарској школи у Дубровнику, XIII–XVI век, I, 1274–1499, II, 1500–1601, Бг 1952; М. Ј. Динић, Из Дубровачког архива, Бг, I, 1957, II, 1963, III, 1967; Византијски, турски и арапски документи: Г. Елезовић, Турски споменици, 1348–1520, I, св. I–II, Бг 1940, 1952; „Византијске повеље Дубровачког архива", ЗРВИ САНУ, 1952, XXI; Б. Коркут, Арапски документи у Државном архиву у Дубровнику, I, св. I–II, Сар. 1960, 1961; Ф. Бајрактаревић, Дубровачка arabica, Сар. 1962.

Архив у Задру основан је 1624. као Архив генералног провидура. Постао је средиште у којем ће се, после пада Млетачке Републике (1797), прикупљати списи задарског кнеза, капетана и фискалног саветника, топографске и катастарске карте и друга архива. Од 1814. има сталног архивисту и своје одвојено пословање у оквиру Председништва покрајинске управе. Из Љубљане је 1819. враћена архива француске управе у Далмацији 1806–1813, урађени су општи инвентар, индекси и каталози и преузета грађа далматинских градова. Једно време излазио је часопис Tabularium. Задарски архив је 1918–1945. био под италијанском управом као Архив владе за Далмацију и далматинска и корчуланска острва 1918–1922; Повијесни архив Краљевске префектуре 1922–1928, и од тада самостална установа под управом у Риму. У архиву се чува 446 фондова и 11 збирки, а у сабирном центру у Шибенику 175 фондова, укупно око 5.000 м. Поједина документа датирају од X в., а континуирано грађа постоји од XIV в. Грађа је од прворазредног значаја за историју Далмације од XIII в. до 1918. Скупљена је архивска грађа Млетачке управе 1420–1797, прве (1797–1805) и друге (1813–1918) аустријске управе, француске управе 1806–1813, локалне италијанске управе 1918–1945. и грађа регионалне провенијенције после 1945. Стара архивска грађа надмашује оквире регионалног архива и значајна је за проучавање историје Далмације, БиХ, Црне Горе, балканских земаља и народа, а у ширем смислу и за изучавање Наполеонове источне и италијанске политике. У издању архива у Задру изашле су две свеске Miscellanea, која је била замишљена као периодична публикација за објављивање грађе. Касније, у три свеске, објављивани су и списи задарских бележника (1279–1350). Архив има урађен водич. Стару грађу приказали су Д. Форетић („Кратки хисторијат и општи инвентар Архива у Задру", Архивист, 1955, 1, Додатак III), С. Барјактаревић („Турски документи Државног архива у Задру", Архивски вјесник, 1958, 1; „Инвентар фонда матичних књига Државног архива у Задру", Архивски вјесник, 1959, 2) и др.

ЛИТЕРАТУРА: Архивски фондови и збирке у СФРЈ, СР Хрватска, Бг 1984; Преглед фондова и збирки Републике Хрватске, Зг 2006; Хрватски државни архив, Зг 2006.

Милић Ф. Петровић