АРХИВ ЗА СЛОВЕНСКУ ФИЛОЛОГИЈУ (АRCHIV FÜR SLAVISCHE PHILOLOGIE)

АРХИВ ЗА СЛОВЕНСКУ ФИЛОЛОГИЈУ (АRCHIV FÜR SLAVISCHE PHILOLOGIE), славистички часопис на њемачком језику, излазио у Берлину од 1876 (1) до 1929 (42). Уређивао га је В. Јагић (до књ. 37), уз сарадњу са А. Лескином и В. Нерингом, којима ће се прикључити још неки истакнути слависти (између осталих А. Веселовски; С. Новаковић од 11. до 35. књ.); од 38. књ. (1923) уредник је Е. Бернекер. Покренут је с намјером да буде централни орган словенске филологије, да објављује оригиналне научне радове и даје општу слику резултата изучавања словенских језика и књижевности. Уз прву свеску и уз свеску за 1892. објављена је библиографија славистике од 1870. до 1891. У часопису је објављен велик број прилога који се тичу старе, народне и нове српске књижевности, њених славистичких и општих компаративних релација, те српске историје (К. Јиречек, И. Руварац, С. Новаковић, С. Станојевић). Сам Јагић је дао крупан допринос изучавању старе српске књижевности, љетописних жанрова (1876, 1877), издавању и изучавању њених споменика (Хиландарски типик, 1898); народној књижевности: југословенској народној епици у прошлости (1880), косовским пјесмама (1884, 1890), „Хасанагиници" (1887), бугарштицама (поводом Богишићевог издања, књ. 4), Новаковићевим студијама и издањима (1877, 1886, 1890), новим збиркама и записима К. Хермана, Ф. С. Крауса (1876, 1886, 1889, 1899) и др., полемикама које је изазвало издање Хрватске народне пјесме (1897), народним пословицама, поводом студије И. Касумовића (1914), историографским питањима – хронологија српских краљева (1879), материјалу за историју словенске филологије (Шафарикова преписка с Рајачићем и Стратимировићем, 1893, 1894), библиографским истраживањима Цетињског Октоиха (1903). Од општијих питања бавио се српско-хрватским преводима Библије, словенском митологијом, српско-хрватским језиком, рецепцијом А. С. Пушкина у јужнословенским књижевностима (1901). Осим Јагића више слависта је изучавало српску традицију, између осталих А. Серенсен у студији о настанку и развоју српског народног пјесништва, те А. Веселовски, В. Неринг и др. Константин Јиречек је објавио студије које су се тицале историје средњовјековне Србије, Душанова законика, Дубровника. Изразит печат актуелности А. давале су редовне рецензије: информативне, аналитичке, критичке, често полемичке, врло широког тематског опсега. То се посебно тиче прилога В. Јагића, који је пратио све важније појаве у српској филологији и науци о књижевности, сажето указујући на главни допринос и дајући примједбе због непотпуне грађе или противурјечности у ставовима (нпр. прикази Вуловићеве студије о Бранку Радичевићу или Недићеве књиге критика). Огласио се некролошким чланцима о Ђ. Даничићу, В. Богишићу, М. Ђ. Милићевићу, С. Новаковићу, поред осталог истичући њихов допринос идеји српско-хрватског књижевног и језичког јединства.

Часопис је у пуној мјери одразио основне правце филолошко-књижевних изучавања у славистици крајем XIX и почетком XX в. У њему су посљедње трагове свога рада оставили великани претходне епохе Ф. Миклошич и Ђ. Даничић, док су зреле резултате, што се тиче српске традиције, саопштили, поред Јагића и Новаковића, А. Веселовски, К. Јиречек, J. Поливка, потом генерација М. Решетара, П. Поповића, А. Белића, В. Ћоровића и др., сужавајући истраживачку пажњу на националне традиције и посвећујући се појединачним дјелима (или опусима) и питањима. Епоха откривања и објављивања извора старословенске традиције и споменика у формирању националних редакција, карактеристична за прве деценије А. наставља се изучавањем извора нововјековне књижевности и фолклорне традиције, евентуално њиховог општеевропског контекста. Обухватају се нова подручја: дијалекти, метричке компоненте стиха, акценат, специфичне везе између усмене и писане традиције, текстолошка питања издавања књижевних дјела и нове грађе за таква издања. Са српске стране најплоднија и најсвестранија била је сарадња С. Новаковића (српски језик, македонски дијалекти, културна историја, историја књижевности). Значајне прилоге су дали: Т. Остојић (чланци о тајном језику, Доситеју, Орфелину, Копитару), П. Поповић (чланци о Његошу и Ј. Вујићу), В. Јовановић Марамбо (Фортисови преводи народних пјесама на италијански), М. Ћурчин (Коцебу на српским сценама; народна књижевност); богата је сарадња М. Решетара (акценти, дубровачки писци, Вуков превод Светог писма, велик број рецензија и др.); више прилога је оставио А. Ивић (датум спаљивања костију св. Саве, М. Релковић, историја српских школа 1768–1778, Курцбекове штампарије и др.), С. Станојевић (житије Стефана Лазаревића као историјски извор). Значај А. за србистику опао је с покретањем домаћих славистичких гласила (Јужнословенски филолог А. Белића, од 1913), те пропашћу Аустроугарске монархије и смрћу В. Јагића. У току готово пола вијека часопис је покретао, прихватао или рјешавао најважнија питања новијег развитка словенске филологије (А. Белић), а српска филологија је у њему имала један од кључних органа за провјеру и афирмацију сопствених резултата. Осим сарадње српских аутора највишег научног нивоа, у А. су се испољила разнолика интересовања европских слависта за нашу традицију.

ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, „Јубилеј Јагићевог Архива", СКГ, 1903, 8, 4; Fr. Pastrnek, „Bibliografický soupis literární činosti prof. V. Jagiće 1861–1907", Jagić-Festschrift: Зборник у славу В. Јагића, Берлин 1908; С. Куљбакин, „Библиографија Јагићевих радова од 1907", ЈФ, 1922–1923, II–III; А. Белић, „ВЈ (1838–1923)", ЈФ, 1922–1923, III; В. Ћоровић, „ВЈ", СКГ, 1923, 10, 1–3; В. Јагић, Спомени мојега живота, Бг, 1, 1930; 2, 1934; Archiv f. sl. Ph.: Gesamtinhaltsverzeichnis, Berlin 1962; Јагићев зборник, Зг 1986.

Душан Иванић