АРХИТЕКТОНСКИ ФАКУЛТЕТ

АРХИТЕКТОНСКИ ФАКУЛТЕТ, највиша установа за образовање архитеката на Београдском универзитету. Потребе нове српске државе утицале су да се у настави највише школе, Лицеја, основаног 1838, на филозофском одељењу 1841. уведе и предмет Грађанска архитектура. Први предавач на овом предмету био је Симеон Прица, а после њега предмет је држао Атанасије Николић. Ново „јестествословно-техническо одељење", основано 1853, представљало је претечу каснијег факултета. У то време на Лицеју је предавао познати архитекта Филип Христовић, а од 1863. архитектуру је предавао и Димитрије Нешић. На развој Лицеја значајно је утицао Емилијан Јосимовић, који је предавао Витрувијеву теорију, о којој је писао и у својој књизи Грађанска архитектура и грађење путова (Бг 1860). Он је унео нови квалитет наставе на Лицеју и утицао на развој нових младих генерација градитеља. Међутим, све то још увек није било довољно да би се у потпуности образовале прве генерације српских архитеката. Ради усавршавања, државни питомци су били слати у иностранство на високе школе за архитектуру. Најпознатији међу њима били су Коста Шрепаловић, Михајло Валтровић и Драгутин Милутиновић.

По захтеву министра Илије Гарашанина 1846. основана је „инжинирска школа" у којој су се студенти могли додатно усавршавати. Иако је кратко трајала, школа је ипак формирала неколицину значајних архитеката, међу којима су били Никола Јовановић и Јован Ристић. Сматра се да је ова школа непосредно утицала на оснивање посебног Техничког факултета који постоји откад и Велика школа (1863). Током 1888/89. Тех. ф. се издвојио из Велике школе. Први старешина факултета био је Милан Андоновић, а наредни Драгутин Милутиновић. Постојали су кабинети за архитектуру, нацртну геометрију и за цртање. У то време професори су били: Милан Капетановић, Богдан Гавриловић, Милан Андоновић, Коста Главинић, Ђорђе Станојевић, Владан Тодоровић, Драгутин Милутиновић, Андра Стевановић и Ђорђе Миловановић. Од 1897. Тех. ф. је организован у три одсека: грађевинско-инжењерски, архитектонски и машинско-технички. Нови Архитектонски одсек одговарао је по својој структури сличним школама Средње Европе, а углавном је био заснован на програму немачке Политехнике. Током четири године студија настава је била предметна, уз одржавање предавања и вежбања, по појединим дисциплинама које су развијане по угледу на иностране школе, нарочито у Немачкој. Већа пажња обраћана је класичној стилској архитектури, архитектонским вежбама и историјским предметима, али и проучавању српске средњовековне архитектуре коју је под називом Византијска архитектура увео Михајло Валтровић. Упоредо са оснивањем новог одсека 1898, бирани су и нови професори, који су углавном долазили из редова Министарства грађевина. Међу њима су били: Драгутин Ђорђевић, Никола Несторовић, а касније и Милорад Рувидић, Јосиф Ковачевић и Петар Раносовић. Први старешина Архитектонског одсека био је Драгутин Милутиновић, којег је након смрти 1900. заменио Милан Капетановић. После оснивања Универзитета 1905. на Тех. ф. су 1906. утврђени одсеци: за грађевинске инжењере, за архитекте и за машинске инжењере. Први декан факултета био је Никола Стаменковић, а продекан Андра Стевановић, који је био и први старешина Архитектонског одсека. Настава је била подељена на осам семестара, са припремним испитом после друге године и стручним испитом на крају четврте године. Тех. ф. је 1918. добио неколико просторија у новој згради Војне академије, која је, по пројектима Николе Несторовића и Бранка Таназевића, завршена 1931. По наставном плану Архитектонског одсека из 1930. прихваћено је да се задатак за дипломски рад може узети и из предмета Приватне грађевине, док су ранији дипломски задаци били из јавних грађевина и византијске архитектуре.

Као посебна установа у оквиру Техничке велике школе А. ф. постоји од 1948. На основу Општег закона о Универзитету 1954. укинута је Техничка велика школа, а сви њени факултети прикључени су Универзитету. Током периода 1948--1971. настава на А. ф. није претрпела битније промене, мада је често критикована због тога што систем наставе није пратио све бржи техничко-технолошки развој, па су свршени студенти имали све више проблема да се укључе у практичан рад у друштву. Од школске 1971/72. на А. ф. се спроводи нови план и програм наставе, који је имао следеће карактеристике: интензивирање и оптимализација наставе, увођење проучавања животне средине, тимски рад у настави у којој групе раде под руководством једног ментора, обрада појединих тема које су везане за живот и праксу, интердисциплинаран приступ настави. Поред предмета који потичу из основних научно-инжењерских дисциплина, уведене су и групе предмета које имају нов и специфичан карактер којим се архитектура посебно издваја од других инжењерских техничких наука. Значајни су следећи предмети: синтезни пројекат, историја уметности – естетика и симболика, развој архитектуре и насеља – старе технике грађења, картографија и урбана структура, стилови и урбане форме, принципи биоклиматског пројектовања и грађења, биоклиматска архитектура, квалитет архитектуре унутрашњих подручја, вредновање у архитектури и архитектонска критика, екологија и просторни развој и др. Постоје следеће катедре: за пројектовање, за урбанизам и просторно планирање, за статику конструкција, за материјализацију архитектонског простора, за визуелне комуникације, за развој архитектуре и уметности. Школовање траје четири године које нису подељене у семестре него у триместре. У прве две године настава је јединствена за све студенте, док се у трећој и четвртој одвија у два одвојена циклуса. У трећој години студија постоје изборни предмети, а у четвртој, која је у целини посвећена диференцираној настави, разрађују се комплексни проблеми, а студенти се уводе у методе научноистраживачког рада. Дипломски рад се брани у посебном, тринаестом триместру. Од школске 2005/06. А. ф. је започео реализацију наставе по програму усклађеном са новим законом о високом образовању. Настава је модуларизована, а студије се реализују у три циклуса: основне (три године), дипломске (две године) и докторске студије (три године). Део наставе представљају професионална пракса, стручна путовања и међународни контакти наставника и студената. Декани А. ф. били су: Никола Добровић, Александар Дероко, Милан Злоковић, Димитрије Леко, Станко Клиска, Божидар Томић, Ђурђе Бошковић, Бранислав Којић, Урош Мартиновић, Петар Анагности, Станко Мандић, Богдан Богдановић, Бранислав Миленковић, Ранко Трбојевић, Зоран Петровић, Милорад Димитријевић, Војислав Дамјановић, Борко Новаковић, Александар Стјепановић, Димитрије Рајић, Милан Лазић, Михаило Живадиновић, Милан Ракочевић. У Србији се архитектура изучава и на Факултету за грађевинарство и архитектуру у Приштини, као и на Факултету техничких наука у Новом Саду.

ЛИТЕРАТУРА: Универзитет у Београду 1838–1988, Бг 1988; Високошколска настава архитектуре у Србији 1846–1971, Бг 1996; Архитектонски факултет Универзитета у Београду 1948–1995, Бг 1996; М. Савић, „Како се постаје архитекта", у: Студије по европским стандардима, Бг 2006.

Слободан Малдини