АРХИТЕКТОНСКЕ КОНСТРУКЦИЈЕ

АРХИТЕКТОНСКЕ КОНСТРУКЦИЈЕ, посебни видови конституције материјала према утврђеним законима статике и отпорности. Карактер конструкције и моћ њеног ношења или премошћења зависи, пре свега, од употребљеног материјала за конституције, а затим од система, принципа и величине елемената склопа. У архитектури су до данас владала три основна конструктивна принципа: древни статички принцип стуба и греде (архитрава), средњовековни динамички принцип свода и потпорња, те савремени еластични принцип континуираних и скелетних конструкција. Конструкција стуба и греде развијена је до највеће изражајности у старој Грчкој, а јасна статичка конструкција у пуној хармонији носивих и ношених делова одговарала је грађевинском материјалу Грчке (камен), који омогућује извођење дужих камених греда од стуба до стуба. Римљани су конструкцију лукова преузели од Месопотамије и Етрурије, те развили даље у конструкцију сводова и купола које дају битно обележје римској (аквадукти, терме, базилике), касније и византијској архитектури. Развој индустрије гвожђа од средине XVIII в. и проналазак армираног бетона у другој половини XIX в. дали су снажан подстрек градитељству и револуционисали дотадашњи систем конструкција. Најимпресивније реализације у конструктивном погледу постигнуте су у XIX в. на подручју инжењерије (висећи мостови, фабричке и изложбене хале и др.), док је примена новог конструктивног система и нових материјала у архитектури напредовала спорије.

Неколико објеката саграђених у Београду почетком XX в. представљају изванредне примере развоја а. к. Међу њима се издваја робни магацин Бенциона Булија у улици Краља Петра 16, из 1907, у којем је комплетна грађевинска конструкција била изведена од гвожђа, дело архитекте Виктора Давида Азријела (око 1875−1942). На згради Милана Антоновића „Гранд хотел" у Чика Љубиној улици у Београду, подигнутој 1900, према Николи Несторовићу, први пут су у Београду консеквентно примењени нови конструктивни стил и армиранобетонски носачи за међуспратне конструкције типа „Мониер". На Телефонској централи у Београду из 1908−1910. Бранко Таназевић смело користи челични мотив конструкције куполног завршетка објеката, што представља први пример конструктивистички решаваног простора код нас. У ери модернизма, која је српску архитектуру захватила са закашњењем, значајно је окретање архитеката новим могућностима конструкција и конструктивних решења у архитектури. Зграде губе дотадашњу „тежину" и постају резултат конструктивних могућности архитектуре. Врхунац примене савремених конструкција представља пројекат Милана Злоковића за реализацију пословне зграде „Албанија" у Београду из 1938, на којем се види смео приступ решавању првог облакодера у Србији, пројектованог по узору на тадашња европска решења. Никола Добровић уводи у српску архитектуру одважност архитекте --– конструктора, а његов конкурсни рад за „Теразијску терасу" из 1930. представља смело конструктивно решење актуелно и данас. У периоду после II светског рата уочене су тенденције увођења конструктивних система у пројектовање стамбених зграда, укључујући и стамбене комплексе. На том плану, најзначајнија је појава такозваног „Жежељевог конструктивног система", који је добио име по свом творцу Бранку Жежељу. Тај систем омогућавао је повећање брзине градње стамбених објеката и увео нове конструктивне методе у градњи, међу којима је најзначајнија метода систем преднапрегнутих конструктивних елемената. Употребом тог конструктивног система настали су многи новобеоградски блокови, а последица коришћења конструктивног система било је опште увођење стандардизације у српску архитектуру. Средином 50-их година Владета Максимовић је заједно с Милорадом Пантовићем и инжењером Бранком Жежељем победио на конкурсу за нови Београдски сајам. Победничким пројектом је тада предвиђена изградња комплекса модерних полулоптастих хала покривених љускастом конструкцијом. У ауторском тиму, касније, на месту Владете Максимовића појављује се Милан Крстић, конструктор, запажен по каснијем пројекту Авалског телевизијског торња, који је пројектовао заједно с Угљешом Богуновићем и Слободаном Јањићем. Међу објекте изграђене у новом стилу, уз употребу савремених технологија и грађевинских материјала, убраја се зграда хотела „Славија" Богдана Игњатовића. Нешто касније саграђене су зграде Михајла Јанковића, Љубљанске банке у Чика Љубиној улици и Модне куће у Кнез Михајловој улици у Београду. Врхунац стила била је зграда Друштвених организација на Новом Београду (првобитно ЦК СКЈ), која је подигнута као облакодер с фасадом у виду стаклене зид завесе (1961−1965). Аутор зграде је такође Михајло Јанковић, који је у том периоду саградио и стадион ЈНА, стадион на Ташмајдану и др. У периоду 1990−2001. изграђен је спортски објекат „Београдска арена" који је пројектовао архитекта Влада Славица. Конструкцију тог објекта дефинисали су и реализовали Милорад Ивковић, Живота Перишић, Мирко Аћић, Александар Паквор, Снежана Маринковић, Вања Алендер. Тај објекат представља високи домет српске архитектуре у конструктивном погледу, јер аутор постиже изузетно велике распоне уз употребу савремених архитектонских материјала и конструктивних система.

ЛИТЕРАТУРА: М. Митровић, Новија архитектура Београда, Бг 1975; М. Р. Перовић, Српска архитектура XX века, Бг 2003.

Б.ранка Ланцош-Малдини