АРХЕТИП

АРХЕТИП (грч. rcevtupon: праслика, праоблик, праузор), ликови, слике и ситуације у којима су представљени најбитнији елементи људског постојања. Схватање о а. има корене делом у антрополошким открићима Џ. Фрејзера, а још више у теорији К. Г. Јунга о колективном нeсвесном, које, по Јунгу, садржи те најстарије, свим људима заједничке представе. У ужем јунговском смислу а. су митске, религијске представе о рају и паклу, богу и ђаволу, о рођењу, смрти и васкрсењу и слично. Сада превлађује шире схватање а. по којем он обухвата све битне и трајне људске ситуације које се стално понављају, изнова користе и на нов начин обликују.

Петар Влаховић

Према Јунгу, а. као исконска слика обухвата два подпојма: а. по себи и архетипску представу. А. по себи као могућност представа у колективно несвесном, наслеђује се, што је анатомски изражено у структури мозга, док се архетипске представе не наслеђују. Али, Јунг је на основу истраживања дошао до закључка да су неке архетипске представе код различитих народа и у различитим областима идентичне, при чему се искључује могућност међусобних утицаја тих народа. Зато је дошао до закључка да су архетипске представе условљене наследним могућностима садржаним у колективно несвесном целокупног човечанства. Оне су концентрисане у митовима, религији и фолклору (народне бајке), који представљају облике стваралачке фантазије, али је најуочљивије њихово присуство у књижевности. Имајући у виду нека књижевна дела, Јунг разликује два начина стварања: психолошки, који се креће у границама психолошки разумљивог и дохватљивог, и визионарски начин, чији садржаји обликовања потичу из дубина природе, из понора предљудских времена или из светова светлости и таме надљудске природе. Јунгова теорија а. нашла је одјек у архетипској критици (Мод Боткин, или, уз неке разлике, Нортроп Фрај). Иако је ова критика достигла висок ниво, испоставило се да Јунгова теорија а. захтева успостављање посебне дисциплине науке о књижевности: књижевне архетипологије, односно посебне, архетипске естетике. У српској науци о књижевности архетипски приступ књижевном делу тек однедавно добија више простора. Ако је и било неких ранијих покушаја, они су се јављали у оквиру других, митолошких или историјских истраживања, без употребе терминолошких одредница везаних за појам а. То је на неки начин парадоксално, јер је српска књижевност национално, историјски и културолошки била место различитих, митолошких, религијских и фолклорних укрштаја, као што је у српској народној поезији видљиво прерастање националних симбола у а.

Милослав Шутић

У српској ликовној уметности прве половине XX в. незаобилазни су примери праслика и праоблика у делима која настају у окриљу београдске групе надреалиста, посебно њихових колективних акција аутоматског писања/цртања и Cadavre exquis; у колажима, асамблажима, фотомонтажама, фотографијама и цртежима М. Ристића, Вана Бора, Д. Матића, А. Вуча, Н. Вуча, Ђ. Костића и др. У српској уметности друге половине XX в., појам а. је изразито наглашен у делу И. Табаковића после 1954 (циклуси Сенке, Феноменологија или извор универзалне стваралачке силе, Феноменологија или извори ликовног истраживања). Појам је присутан у радовима концептуалне уметничке сцене. У уметничкој пракси модерне и постмодерне уметности изразите примере дају перформанси М. Абрамовић, скулптуре К. Богдановића, О. Јанчић, А. Бешлић, неки пројекти Д. Оташевића и др.

Лидија Мереник

ЛИТЕРАТУРА: М. Bodkin, Archetypal Patterns in Poetry, London 1951; П. Џаџић, Митско у делу Иве Андрића, Бг 1992; М. Шутић, Књижевна архетипологија, Бг 2000; М. Тодић, Немогуће: уметност надреализма, Бг 2002; Л. Мереник, Иван Табаковић 1898−1977, Н. Сад 2004; К. Богдановић, Поетика визуелног, Бг 2005; К. Г. Јунг, Архетипови и развој личности, Бг 2006; Н. Фрај, Анатомија критике, Бг – Н. Сад 2007.