АРХЕОЛОГИЈА

АРХЕОЛОГИЈА (грч. rcai'o": стари, древни, lgo": реч, говор), наука која проучава, приказује и реконструише културну прошлост истраживањем пре свега остатака материјалне културе, али и писаних извора. Предмет а. су материјални споменици на којима је сачуван траг човекове делатности, његовог интелектуалног, емоционалног и вољног живота, па се ова наука због своје сложености прожима са многим природним и друштвеним наукама. Постанак и употреба писма довели су до поделе на праисторијску (испрва „преисторијску"), античку и средњовековну а. Назив „преисторијска" претпостављао је првобитни развој култура „пре историје", што је довело до превазиђеног закључка да је историјски процес једино онај иза којег стоје писани извори.

Праисторијска а. Постанак и развој првобитних друштвених заједница, документован материјалним остацима њихових култура, основни је научни циљ проучавања праисторијских култура. Временски период ове непрекинуте еволуције започет у старијем квартару -- плеистоцену, траје све до почетка нове ере. За разлику од историје засноване на писаним изворима, тај развој старих цивилизација опредељен је као прастара историја, односно праисторија. Напредак у производњи основних животних добара остварен је увођењем и обрадом нових сировина и стварањем одговарајуће технологије. Овим поступком добијена је општа класификација културних раздобља праисторије, с издвајањем два суштинска типа производње. То су камена доба и метална доба. Камена доба су: 1) Палеолит, старије камено доба, које карактерише израда кремених артефаката окресивањем. Ово прво и хронолошки најдуже раздобље подељено је на три фазе. У Србији су углавном заступљене мустеријен (средњи палеолит) и оринјасијен (млађа фаза, око 120.000–42.000 п.н.е.) културе. Током мустеријенске фазе (назив настао по епонимном француском налазишту le Moustiere) насељене су првенствено пећине у Шумадији, затим у сливу Тимока и Колубаре. 2) Мезолит је завршна етапа технике окресивања, коју карактерише израда кремених микросечива за прва композитна оруђа. Представник је старија фаза културе Лепенског Вира у Ђердапу (око 11.000–7.000 п.н.е.). 3) Неолит, млађе камено доба, период масивног глачаног каменог оруђа доноси увођење примарне агрикултуре на централном Балкану (пример је старчевачка култура из VI мил. п.н.е.). Неолит је прва седелачка цивилизација на Балкану и у Карпатском басену, повезана са ширењем првобитне земљорадње, условљене сталним насељима. Производњом хране и доместикацијом животиња остварена је у овом раздобљу она пољопривредно–сточарска структура која има водећу улогу до краја праисторије. Током неолита регион насељавају припадници старчевачке и винчанске културе, издељени у своје варијанте.

Метална доба уводе у хронолошком низу бакар, злато, сребро, бронзу и гвожђе, остварујући далекосежне промене у материјалној култури и организацији друштвене заједнице. Метална доба трају до данашњих дана, а обухватају: 1) Енеолит или бакарно доба, које одликује почетак рударства и металургије бакра и злата, као и серијска израда нових типова масивног оруђа, оружја и накита од бакра. Винчанска култура заузима широк простор централног Балкана и средњег Подунавља, са Рудном Главом код Мајданпека, једним од најстаријих рудника бакра (VI/V мил. п.н.е.). Током касног енеолита на централном Балкану долази до продора култура касног енеолита из западне и северне Паноније (Баден, Вучедол) и у рударске области Подриња и Колубаре. Костолачка култура на овом простору има локално порекло (IV миленијум п.н.е.). 2) Бронзано доба је време почетка и развоја металургије после проналаска легуре бакра и калаја, изузетне чврстине и трајности. Карактерише га знатан напредак у изради оружја и накита, а у Подунављу култура средњег бронзаног доба је Жуто Брдо, названо по епонимном насељу код Кучева, познато по изузетно украшеним теракотама као што је кличевачки идол из III/II миленијума п.н.е. 3) а) Старије гвоздено доба одликују увођење и широка примена технологије новог метала – гвожђа, карактеристичног по богатим и приступачним лежиштима. Напредна металургија гвожђа потпуна је замена скупој бронзи у изради оружја и оруђа. Карактеристична је босутска култура у Подунављу и Посавини (I миленијум п.н.е.). 3) б) Млађе гвоздено доба (Латен, према локалитету La Tène у Швајцарској, познатије по масовним миграцијама Келта – староседелачког народа Западне и Централне Европе, који убрзо овладава већим делом континента). Скордисци, једна од грана Источних Келта, оснивачи су Сингидунума-Београда на почетку III в. п.н.е. Познати по увођењу грнчарског кола и серијској производњи типизираног гвозденог оружја, Келти су носиоци латенског периода протоисторије. После низа ратних сукоба Римљани покоравају Скордиске почетком I в. н.е; то је уједно датум завршетка праисторије Балкана.

Праисторијска а. уведена је у Србију као модерна наука крајем XIX и почетком XX в. Њен оснивач је Милоје Васић, чија су ископавања вишеслојног налазишта Винча – Бело Брдо код Београда имала велик одјек у првој половини XX в. Ово налазиште добија кључну улогу у проучавању порекла и еволуције млађег неолита и раног енеолита Југоисточне и Централне Европе. Даља истраживања наставио је Милутин Гарашанин, постављањем стратиграфског и хронолошког система за винчанску културу, названу по наведеном налазишту. Драгослав Срејовић је унапредио истраживања у разним областима а. са најзначајнијом студијом посвећеном култури Лепенског Вира, јединственом феномену у праисторији Европе. Миодраг Грбић систематски је истражио и реконструисао старчевачку културу као носиоца најстарије агрикултуре у Средњем Подунављу и Поморављу, на шта указују истраживања епонимног налазишта код Панчева у првој половини XX в.

Борислав Јовановић

Античка (класична) а. има најдужу традицију у оквиру српске археолошке науке. То је разумљиво, с обзиром на чињеницу да су почеци а. у Европи произашли из интересовања за споменике античке културе, старе Грчке и Рима. Иако су прва ископавања и проучавања античке баштине старог Рима започела крајем XVI в., тек 1685. у спису Miscellanea eruditae antiquitatis антиквар из Лиона Жак Спон употребио је термин а. За развој античке а. и а. уопште веома су значајна систематска ископавања Помпеја и Херкуланума, започета средином XVIII в. Ипак, сматра се да је а. постала наука радом немачког археолога Јохана Јоакима Винкелмана (1717–1768). Он је на основу проучавања античких писаних извора, римских скулптура и споменика из Помпеја и Херкуланума, написао Историју античке уметности (Geschichte der Kunst des Altertums, Dresden 1764). Крајем XVIII в. на универзитетима у Лајпцигу и Гетингену почињу предавања из класичне а.

Прве белешке о античким археолошким споменицима у Србији начинио је гроф Луиђи Фердинанд Марсиљи 1699, а објавио их је 1726. у монографији Danubius Pannonico-Mysicus, Observationibus Geographicis, Astronomicis, Historicis, Physicis Perlustratus, I-VI (Hag-Amsterdam 1726). На територији Хабзбуршког царства, код Срба се веома рано јавља интересовање за античку баштину. Тако Захарија Орфелин 1768. у часопису Славено-сербски магазин позива Србе да прикупљају предмете старих култура и чувају их од уништења и заборава. Уследио је период романтичарског националног буђења када је интересовање усмерено на средњовековне манастире, цркве и утврђене градове из прошлости српског народа. Ипак, Лукијан Мушицки је на студијском путовању по Срему, Банату, Бачкој и Славонији прикупио и податке о римским утврђењима и насељима. Треба поменути и Георгија Магарашевића, који је у часопису Сербска летопис (Летопис Матице српске) 1827. давао археолошке податке, које је, попут Мушицког, сам прикупљао на терену. У Кнежевини Србији, по налогу кнеза Милоша Обреновића, Јоаким Вујић 1826. прикупља податке о српским старинама (Путешествија по Сербији, Бг 1902). Овај посао од 1830. наставља Јован Стерија Поповић, који 1844. оснива Народни музеј у Београду. На иницијативу Попечитељства просвештенија и Друштва српске словесности 1843. донет је предлог првог Закона о старинама.

Током XIX в. античким споменицима баве се и странци, међу којима је најзначајнији Феликс Каниц, који као дописник Лајпцишких новина у више наврата путује по Србији. Резултате рада објавио је у више књига (Die römische Funde in Serbien, Wien 1861; Römische Studien in Serbien, Wien 1892; Das Köningreich Serbien und das Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart, Leipzig 1904) и чланака. Каниц је 1869. основао Археолошко друштво „Сирмиум" у Сремској Митровици, а активно је деловао и у Српском ученом друштву. Ово је допринело интересовању за античку а. код Срба, те су 1861. на школовање у Карлсруе и Берлин послати млади питомци кнеза Михаила Обреновића Драгутин Милутиновић и Михаило Валтровић. Поводом велике пансловенске етнографске изложбе у Москви 1867, чланови Српског ученог друштва Драгутин Милутиновић, Михаило Валтровић, Стојан Новаковић, Стеван Тодоровић и Панта Срећковић оснивају Дружину за а. и етнографију на Балканском тропољу. Ипак, може се рећи да је прави родоначелник античке а. и а. уопште у Србији Михаило Валтровић. Он је 1881, указом кнеза Милана Обреновића, постављен за професора а. на Великој школи у Београду. Већ 1883. Валтровић оснива Српско археолошко друштво, а годину дана касније покреће први српски археолошки часопис Старинар. Осим што је био главни уредник Старинара, он је и аутор већине прилога у овом часопису. Античкој а. посвећени су његови чланци о ископавањима у Костолцу (Viminacium), римским зиданим гробницама из Брестовика, као и прилози о различитим римским налазима из Србије. У истраживањима античких археолошких споменика, које иницира Валтровић, учествују на својим путовањима по Србији и Јанко Шафарик, Јован Жујовић, Јосиф Панчић, Јован Драгашевић, Милан Ђ. Милићевић, Јован Мишковић, Стеван Мачај и др. Велик допринос у прикупљању археолошке грађе имају чланови Српског археолошког друштва широм Србије, чланови повереници и помажући чланови, већином школовани људи; учитељи, професори гимназија, свештеници, лекари, инжењери и официри српске војске.

Законом краља Милана Обреновића 1886. основана је Српска краљевска академија, а указом истог владара 1887. Михаило Валтровић је постао један од 16 академика. На његову иницијативу, као помоћник чувара Народног музеја у Београду 1895. постављен је Милоје М. Васић. Он је, после завршених студија а. на Великој школи у Београду, упућен 1896. на постдипломске студије у Берлин и Минхен, где је и докторирао код Адолфа Фуртвенглера, најпознатијег класичног археолога тог времена. Као наш први школовани археолог, Васић по повратку 1899. добија место лектора на Великој школи, а 1904. у звању доцента преузима наставу а. Од 1905. предаје а. на новооснованом Филозофском факултету Универзитета у Београду, а наредне године преузима дужност чувара Народног музеја од Михаила Валтровића. Васић је наставио Валтровићева ископавања римског града Виминацијума у Костолцу, а вршио је и истраживања утврђења у Великом Градишту (Pincum). Резултате истраживања на пољу класичне а. у Србији и Далмацији објавио је у часопису Старинар. Међутим, већи део свог интересовања усмерио је на истраживање археолошког локалитета Винча – Бело Брдо, епонимног налазишта винчанске културе развијеног неолита. Од 1929. он се потпуно посвећује истраживању Винче, а на ФФ-у оснива археолошку збирку налаза винчанске културе намењену професорима и студентима а. за проучавање. Ипак, његово интересовање за класичну а. и античку уметност није престало, те студентима држи надахнута предавања из ових области и објављује студије из античке уметности и култа. Међу првим класичним археолозима у Србији је и Никола Вулић који је, после студија класичне филологије и историје у Београду, докторирао на историји старог века и а. у Минхену. Вулић се у потпуности посветио прикупљању, проучавању и објављивању античких камених споменика из Србије, како скулптури и рељефу, тако и епиграфским споменицима. Заједно са Антуном фон Пременштајном објављује римске натписе из Србије у Бечу, да би корпус античких споменика и натписа самостално публиковао у часопису Споменик СКА. Вулић је вршио ископавања античких локалитета у Србији, Виминацијума и Стојника на Космају, а резултате је почетком XX в. објавио у Годишњаку СКА.

Иако се на основу рада наших првих археолога стиче утисак о континуитету у истраживањима на пољу античке а. у Србији с краја XIX и почетка XX в., драматичан прекид се десио током I светског рата, када је у ратним разарањима уништен или нестао и део археолошке збирке Народног музеја у Београду. Чини се да је ентузијазам првог периода античке а. у Србији делом изгубљен у време између два светска рата, од 1918–1941. У овом периоду није било значајнијих археолошких ископавања античких налазишта, с изузетком првих мањих истраживања царске резиденције у Брзом Броду (Mediana) код Ниша (1932–1935) и ископавања Владимира Петковића, архитекте по образовању, на Царичином граду код Лебана (Iustiniana Prima) 1936–1940. Ипак, треба поменути оснивање Музеја у Нишу и покретање часописа Моравски археолошки зборник на иницијативу археолога аматера Адама Оршића-Славетића, првог истраживача Медијане и директора новооснованог музеја.

Почетком II светског рата престали су са радом Археолошки семинар на ФФ-у у Београду, Народни музеј у Београду и Српско археолошко друштво. Потпуно је замро рад на античкој а. за време рата, с изузетком првих ископавања римског легијског логора у Београду (Singidunum) немачког археолога, тада окупационог официра, В. Унферцагта. Већ 1945. рад је наставио Народни музеј у Београду, а за кустоса археолошке збирке постављен је Ђорђе Мано-Зиси, који је завршио Историју уметности у Београду и докторирао класичну а. у Берлину. Археолошки семинар на ФФ-у у Београду обновљен је 1947, за асистента је изабран Бранко Гавела, професор Треће мушке гимназије, који је докторирао класичну филологију у Београду. За професора класичне а. ускоро је поново постављен пензионисани Милоје Васић који је тај предмет предавао до 1955, када је поново пензионисан. За ванредног професора класичне а. на ФФ-у постављен је 1958. Милутин Гарашанин, који је завршио класичну филологију у Београду, а у Љубљани докторирао из области винчанске културе. Иако је до пензије предавао на Катедри за класичну а. и вршио истраживања неких римских налазишта, међу којима римског утврђења и остатака моста у Костолу на Дунаву код Кладова (Трајанов мост – Pontes), Гарашанинова интересовања и већина објављених радова односе се на праисторијску а. Србије и Балкана. Значајан догађај за античку а. у Србији представља оснивање Археолошког института САН 1947. на иницијативу Владимира Петковића, првог директора ове институције. Археолошки институт од 1950. издаје нову серију часописа Старинар. Од 1961. Археолошки институт делује ван окриља САНУ, као самостални научноистраживачки институт. У њему су радили и данас раде готово сви значајни класични археолози у Србији: Владимир Петковић, Ђорђе Мано-Зиси, Милутин Гарашанин, Љубица Зотовић, Владимир Кондић, Владислав Поповић, Маја Паровић-Пешикан, Петар Петровић, Милоје Р. Васић, Миодраг Томовић, Ивана Поповић. Њихова истраживања могу се издвојити у четири сегмента: 1. истраживање римских градова у Србији, као што су градови око легијских логора IV Флавије и VII Клаудије, Сингидунум и Виминацијум, настали већ крајем I в. н.е, затим Horreum Margi, град у долини Велике Мораве, на месту данашње Ћуприје, Sirmium у данашњој Сремској Митровици и Naissus у данашњем Нишу, настали почетком II в. н.е; 2. истраживање римске границе (limes) на Дунаву у Србији; 3. истраживање царских резиденција и палата у Србији, као што су Mediana, царска резиденција из IV в. н.е. код Ниша и тетрархијске палате Felix Romulianа на Гамзиграду код Зајечара и Шаркамен код Неготина; 4. истраживања римских рударско-металуршких центара, као комплекса рудника сребра и рударско-металуршких насеља на Космају, те утврђени металуршки и трговачки центар Timacum Minus у Равни код Књажевца. Систематска истраживања најзначајнијих античких налазишта Археолошки институт врши кроз пројекте САНУ, затим у сарадњи са Народним музејом и локалним музејима широм Србије (Музеј Срема у Сремској Митровици, Музеј града Београда, Народни музеј у Пожаревцу, Народни музеј у Нишу, Народни музеј у Зајечару, Завичајни музеј у Књажевцу, Музеј Крајине у Неготину, Музеј Ђердапа у Кладову). Институт сарађује у истраживањима античких налазишта у Србији и са научним институцијама из иностранства кроз међународне пројекте: у Сирмијуму са америчким и француским партнерима, Денисон универзитетом из Охаја, Универзитетом у Њујорку, Француском школом у Риму, на Царичином граду са стручњацима Француске школе у Риму и Музеја Лувр и на Гамзиграду са Римско-германском комисијом Немачког археолошког института у Франкфурту на Мајни и Немачким археолошким институтом у Берлину. Са страним партнерима Археолошки институт објављује серијска издања Sirmium, Caričin grad и Romuliana, посвећена истраживањима ових античких налазишта. После II светског рата оснива се низ музеја по градовима Србије, који су били комплексне институције регионалног и завичајног типа, али увек са заступљеном археолошком збирком и кустосом археологом. Већи део ових збирки садржао је античке предмете. Основано је неколико Завода за заштиту споменика културе: Републички и Градски у Београду, Покрајински у Новом Саду и Приштини, те регионални у Нишу, Крагујевцу, Краљеву, Смедереву, Сремској Митровици, Панчеву и Призрену. Стручњаци – археолози, архитекте и конзерватори ових завода вршили су истраживања и заштиту археолошких налазишта у Србији.

Током 50-их и 60-их година XX в. започета су систематска археолошка истраживања најзначајнијих античких налазишта у Србији: римских градова Сирмијума (Sirmium) у Сремској Митровици, Сингидунума (Singidunum) у Београду, Наиса (Naissus) у Нишу, Царичиног града (Iustiniana Prima) код Лебана, Улпијане (Ulpiana) у Липљану код Приштине и царске резиденције Ромулијане (Felix Romuliana) код Зајечара. Ова налазишта су истраживана по савременој методологији археолошких ископавања, са великим стручним екипама археолога, архитеката и историчара уметности, под руководством еминентних археолога Ђорђа Мано-Зисија, Миодрага Грбића, Владислава Поповића, Владимира Кондића, Љубе Поповића. Крајем 60-их година XX в. започет је велики пројекат заштитних археолошких ископавања на римској граници на Дунаву (limes) Ђердап I, када је истражен велик број римских и рановизантијских утврђења, која су потопљена због подизања нивоа Дунава после изградње велике хидроелектране на излазу из Ђердапске клисуре код Караташа. Ово је преломни тренутак у античкој а. Србије, када су на ископавањима римског лимеса ангажовани готово сви археолози из земље. Међу најзначајнијим утврђењима истраженим у оквиру овог пројекта су: Lederata (Рам, Сапаја), Castrum Novae (Чезава), Салдум, Босман, Smyrna (Бољетин), Campsa (Равна), Taliata (Градац код Доњег Милановца), Transdierna (Текија). Резултати ових истраживања објављени су у Старинару XXXIII–XXXIV/1982–1983, док су утврђења у Салдуму и Текији представљена и у посебним монографијама. Почетком 80-их година XX в. настављена су заштитна истраживања римског лимеса на Дунаву у Србији, у оквиру пројекта Ђердап II, пре пуштања у погон хидроелектране на Дунаву код Прахова. Ова истраживања реализовале су три водеће институције у српској а.: Народни музеј, Археолошки институт и Одељење за а. ФФ-а у Београду, на челу са Одбором и председницима Милутином Гарашанином и Владимиром Кондићем. Истражено је низ римских утврђења од Караташа до Прахова, од којих је већина сада под водом. На срећу, најзначајнија утврђења Diana на Караташу и Трајанов мост – Pontes у Костолу поштеђена су потапања. Резултати истраживања у оквиру пројекта Ђердап II објављени су у Ђердапским свескама I–IV.

Српско археолошко друштво, угашено за време II светског рата, није обновљено следећих четврт века. Њега је надоместило Археолошко друштво Југославије, а надлежност издавања Старинара преузео је Археолошки институт САН. Ипак, 1970. основано је Археолошко друштво Србије, које 1983. мења назив у Српско археолошко друштво. Од те године оно одржава годишње скупштине и скупове по секцијама: праисторијској, античкој, средњовековној и оријенталној. Од 1984. друштво издаје годишњак Гласник Српског археолошког друштва, који је од струковног гласила прерастао у научни часопис међународног значаја. На ФФ-у у Београду 1962. основано је Одељење за а. са катедрама за праисторијску а., класичну а., средњовековну а. и а. блиског истока. Први шеф катедре за класичну а. био је Милутин Гарашанин. Професори ове катедре били су и Александрина Цермановић-Кузмановић и Александар Јовановић. Њихов велики допринос развоју античке а. у Србији огледа се у подучавању више генерација класичних археолога и менторству многобројним кандидатима на постдипломским, магистарским и докторским студијама. Ипак, поред рада са студентима, А. Цермановић-Кузмановић и А. Јовановић написали су велик број студија из класичне а., посвећених налазиштима и налазима из Србије, античким култовима, грчкој и римској уметности, као и монографије о појединим античким налазиштима. А. Цермановић-Кузмановић је с академиком Драгославом Срејовићем коаутор Речника грчке и римске митологије (Бг 1979), првог лексикона те врсте код нас.

Иако посвећен праисторијској а., Д. Срејовић биће упамћен као најзначајнији истраживач и интерпретатор римске царске палате на Гамзиграду. Руководећи археолошким ископавањима овог налазишта у периоду 1970–1996, у оквиру пројекта Одбора за а. САНУ под називом Царске палате на Гамзиграду и Шаркамену он је потврдио да се на Гамзиграду налази царска резиденција тетрарха Галерија, Romuliana, коју је он, по угледу на свог претходника Диоклецијана, подигао у свом родном месту и назвао по својој мајци Ромули, да би се ту повукао са престола после двадесет година владавине (vicenalia). У Галерији САНУ организована је 1993. велика изложба Римски царски градови у Србији, где су представљени археолошки локалитети на којима су откривене царске палате или резиденције: Felix Romuliana, Mediana, Naissus и Sirmium. У наредним годинама уследило је истраживање утврђене резиденције на Шаркамену код Неготина и царског маузолеја и тумула на истом налазишту у оквиру пројекта САНУ. Ископавањима је руководио Миодраг Томовић, сарадник Археолошког института у Београду, који је у маузолеју открио у свету јединствен налаз сета златног накита, који је припадао царици мајци тетрарха Максимина Даје, нећака цара Галерија. Систематска археолошка истраживања многих античких налазишта у Србији прекинута су из различитих разлога током година ратова на простору бивше СФРЈ (1991–1999), међу њима Horreum Margi, Pontes, Timacum Minus. С друге стране, царска палата Felix Romuliana на Гамзиграду уврштена је 2007. на Листу светске културне баштине Унеска. Новим методима археолошких истраживања примењеним на овом налазишту у оквиру међународне српско-немачке научне сарадње (2005–2009), археолози Археолошког института у Београду и Немачког археолошког института утврдили су да је Галеријева резиденција подигнута у средишту старијег римског урбаног насеља из III в. н.е. Значајна открића у античкој а. Србије догодила су се у Виминацијуму (2005--2008), такође уз помоћ примене нових методологија и технологија у археолошким истраживањима. Откривен је водовод (aquaeduct), који је водом снабдевао многољудни Виминацијум, као и амфитеатар за забаву становника провинцијске престонице.

Софија Петковић

Средњовековна а. Рад на а. средњег века, слично осталим епохама, подстакнут је оснивањем Српског археолошког друштва (1883) и покретањем часописа Старинар (1884). Међутим, у првих неколико деценија након тога истраживања готово да није било, а налази су спорадично сакупљани и обрађивани. Прави почетак означила су тек прва систематска ископавања рановизантијског комплекса на Царичином граду код Лебана 1912, под руководством В. Петковића, као и обрада средњовековних налаза са Винче, коју је обавио М. Васић. Већи замах средњовековна а. добија после II светског рата, оснивањем Археолошког института САН (1947). Тада су засновани програми систематских рекогносцирања подручја Србије, као и ревизија раније прикупљеног материјала у Народном музеју у Београду. Уз то, на Одељењу за а. ФФ-а основана је Катедра за средњовековну а. Поред наставка радова на Царичином граду, почињу и систематска ископавања Гамзиграда, Београдске тврђаве, Новог Брда, словенског насеља на Најевој циглани код Панчева, као и некропола у Добрачи код Крагујевца, Брестовику код Гроцке, Батајници, на Ћуртовом брду у Миријеву и др. Опширне извештаје археолошких истраживања прате и резултати обраде средњовековних налаза. Уз прве студије о археолошкој грађи, пре свега о накиту, постављају се темељи словенске а. За успостављање широке основе средњовековне а. у овом периоду међу најзаслужнијима су Милутин и Драга Гарашанин, Јован Ковачевић, Мирјана Ћоровић-Љубинковић и др.

Наредну етапу, од 70-их година XX в., обележила су интензивна истраживања средњовековних налазишта – манастирских комплекса, некропола, тврђава. У Подунављу је велик број налазишта из раздобља од IX до почетка XIII в. истражен у оквиру пројеката заштитних истраживања због изградње бране, тј. ХЕ Ђердап (Ђердап I и Ђердап II), а извештаји о овим радовима објављени су у Старинару XXXIII–XXXIV/1982–1983, као и у Едицији Ђердапске свеске. Систематски су истражене две велике некрополе, у Трњанима и Винчи, са многобројним налазима који су постали репрезентни за раздобље XII и првих деценија XIII в. У оквиру пројеката истраживања, рестаурације и обнове обављена су истраживања у најзначајнијим манастирима (Жича, Студеница, Сопоћани, Раваница, Милешева и др.). Настављена су истраживања утврђених градова Београдске тврђаве, Сталаћа, Крушевца, Новог Брда. У оквиру пројекта Комплекс старог Раса са Сопоћанима обављана су рекогносцирања и сондажна ископавања на касноантичким, рановизантијским и средњовековним утврђењима и црквинама на подручју Новог Пазара, Тутина и Сјенице, као и систематска истраживања на Пазаришту (тврђава Рас и Трговиште) и Постењу. Поред тога, настављено је објављивање грађе из музејских збирки, пре свега Народног музеја у Београду и Музеја града Београда. Уз претходно поменуте, нову генерацију истраживача средњовековља предводили су Гордана Марјановић-Вујовић, Славенка Ерцеговић-Павловић, Душица Минић, Војислав Јовановић, Марко Поповић. Захваљујући теренским истраживањима и до сада обрађеној и објављеној грађи разматране су многе теме које су омогућиле боље разумевање свакодневице на подручју српских земаља средњег века. До најпотпунијих података дошло се у истраживањима утврђених градова, док средњовековне некрополе и насеља остају као значајна тема за будућност.

Весна Бикић

ЛИТЕРАТУРА: М. Васић, Преисториска Винча, Бг I 1932, II–IV 1936; М. M. Grbić, „Vinča–Troiе–Alishar", у: Artibus Asiae, 1956, XVIII/3–4; В. Поповић, „Миодраг Грбић", Старинар, 1968, XIX; М. Гарашанин, Праисторија Србије, Бг 1974; Б. Брукнер, Б. Јовановић, Н. Тасић, Праисторија Војводине, Н. Сад 1974; Б. Гавела, Праисторијска археологија, Бг 1979; Н. Тасић, „Археологија у Србији до оснивања Српског археолошког друштва 1883", у: Споменица Српског археолошког друштва 1883–1983, Бг 1983; М. Гарашанин, „Српско археолошко друштво од 1883. до 1983.", у: Споменица Српског археолошког друштва 1883–1983, Бг 1983; Д. Срејовић, „Археологија на Великој школи и Универзитету у Београду", у: Споменица Српског археолошког друштва 1883–1983, Бг 1983; Ђ. Бошковић, „Развој археолошке науке после ослобођења", у: Споменица Српског археолошког друштва 1883–1983, Бг 1983; М. Милинковић, „Михаило Валтровић", Старинар, 1984, XXXV; Д. Срејовић, „Милоје М. Васић", Старинар, 1984, XXXV; П. Петровић, „Никола Вулић", Старинар, 1984, XXXV; Р. Васић, „Бранко Гавела", Старинар, 1996, XLVII; М. Јовановић, „Ђорђе Мано-Зиси", ГСАД, 1996, 12; Д. Срејовић, Археолошки лексикон, Бг 1997; Ф. Папазоглу, „Никола Вулић о себи", Старинар, 1998, XLIX; Н. Тасић, „Милутин Гарашанин", Старинар, 2002, LII; Р. Васић, „Класична археологија у Србији", у: Антички свет, европска и српска наука, Бг 2009.