АРТИКУЛАЦИЈА

АРТИКУЛАЦИЈА (лат. articulatio: изговарање), низ покрета говорних органа који, током проласка ваздушне струје кроз гласовни канал, утичу на формирање гласа. А. је у тесној вези с физиологијом, тј. грађом и улогом говорних органа приликом фонације. Основни артикулациони параметри су начин творбе, место творбе и артикулациони покрет. Гласови који настају слободним и несметаним проласком ваздушне струје кроз усни резонатор јесу самогласници. Сугласници настају када се у усном резонатору изразито сузи простор кроз који пролази ваздушна струја или се пак у њему створи препрека, тако да ваздух не може несметано да пролази. Место творбе самогласника и струјних сугласника одређује се у односу на најужи део гласовног канала кроз који пролази ваздушни талас. Уколико се сужење налази у предњем делу уста, реч је о предњој локализацији. Сужење (најужи део) у средњем делу уста указује на тзв. средњу или медијалну локализацију, док сужење у задњем делу усне дупље представља задњу локализацију. Место творбе преградних сугласника одређује се у односу на место на којем се успоставља препрека ваздушном таласу па се та врста сугласника локализује билабијално, лабиодентално, (пре/пост)алвеоларно, (пре/пост)палатално или (пре/пост)веларно. Поједини језици, али не и српски, могу имати и гласове локализоване увуларно, фарингално или ларингално. Постоји примарно и секундарно место а., нпр. код вокала /о/ примарно место је у задњем делу усне дупље, а секундарно на уснама. Гласови у контакту померају своје основно место а. у складу са законитостима коартикулације. Најзначајније појаве коартикулације су палатализација, веларизација, лабијализација и фарингализација. На а. гласова утичу облик гласовног канала, положај меког непца, понашање гласних жица, облик усана, кретање ваздушне струје. Артикулациони покрет састоји се од три фазе: заузимање артикулационог положаја, држање артикулационог положаја и опуштање. Делови гласовног апарата који учествују у а. називају се артикулаторима и могу бити активни (језик, усне, доња вилица) и пасивни (горња вилица са предњонепчаним луком, зуб.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Малмберг, Фонетика, Бг 1979; С. Гудурић, О природи гласова, Бг 2004.

С. Гудурић