АРСИЋ БАСАРА, Светомир

АРСИЋ БАСАРА, Светомир, вајар (Севце код Штрпца, 15. V 1928). После завршене Школе за примењену уметност у Нишу студирао на Академији примењених уметности у Београду и дипломирао 1958. Као референт за уметност у Секретаријату за културу Обласног одбора Космета иницирао оснивање ликовне колоније у Дечанима и Клуба ликовних уметника Косова и Метохије. Био на студијским боравцима у Италији (1960), Паризу (1965), Албанији (1971), Грчкој (1973) итд. Предавао на Вишој педагошкој школи у Приштини (1962–1965), а од 1973. на Одсеку за вајарство Академије уметности у Приштини, где је 1975–1979. био декан. Члан је АНУК-а од 1983, а за редовног члана САНУ изабран је 1994. На колективним изложбама учествује од 1951, претежно на простору некадашње СФРЈ, али и у иностранству (Италија, Пољска, Немачка, Француска). Прву од четрдесетак самосталних изложби приредио је 1956. У Паризу је самостално излагао 1988. У ранијем периоду свог стваралаштва бавио се и ликовном критиком. У духу форме која поседује наративни слој, али није дескриптивна него је уобличена модерним ликовним језиком и прожета елементима симболизма, извео је споменике Бору и Рамизу у Ландовици код Призрена (уништен од стране ОВК), шарпланинским партизанима на Брезовици и погинулим партизанима у Качиколу код Приштине. Дела постављена у слободном простору налазе се и у Порторожу, Врњачкој бањи, Острошцу на Уни, Моровинама (тадашња Чехословачка), Аранђеловцу, Апатину, Свилајнцу. У фази уметничког развоја, која почиње остварењима из раних 60-их, он је у складу са актуелним токовима европске уметности, готово искључиво у дрвету, на особен начин радио асоцијативне и апстрактне облике сведене на саму пластичну суштину исказа. Скулптуре су обележене тежњом да се дочара експресија материјала третманом односа затворене и отворене форме, глатких и површина са грубљом, графицистички обрађеном фактуром, при чему је простор функционализован. Достигавши ниво потпуног владања материјалом које отвара неограничене изражајне могућности, уз спознају да уметност није циљ по себи него средство за исказивање ангажованих садржаја, његово стваралаштво током 80-их година почиње да се формира на темељима у којима су се вековима таложила историјска искуства, национални, митолошки и епски архетипови. Разуђене композиције аутохтоног израза које савременим ликовним средствима призивају у сећање херојску и мученичку историју нације, од времена светог Саве до I светског рата, али и новије историје уметникових завичајних простора, делови су идејне целине Косовска приповедања. Користећи дрво рустично обрађених, често нагорелих, вешто ритмованих површина, у складној симбиози с металом на којем су дочарани трагови далеких столећа, он ствара дела монументалног карактера која одишу снажном експресивношћу и драматиком. Његова осуда агресије на Србију 1999. исказана је најновијим циклусом радова, фигурама од метала, под називом (Не)милосрдни анђео. Добио је више награда и признања, међу којима су: награда УЛУС-а за вајарство (1969), Орден Братства и јединства са сребрним венцем (1974), Седмојулска награда СР Србије (1978), награда СУЛУЈ-а (1981), награда АВНОЈ-а (1986), Вукова награда (1998) и награда Удружења универзитетских професора и научника Србије (2008).

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Деспотовић, Светомир Арсић Басара, Бг 1984; С. Бошњак, Светомир Арсић Басара: скулптура, Бг 1998; С. Марковић, Светомир Арсић Басара или скулптура као судбина, Бг–Пр 2004.

Вера Грујић