АРСЕНИЈЕ I (Сремац)

АРСЕНИЈЕ I (Сремац), архиепископ српски (Дабар, Срем, ? − Чрнча, Полимље, 28. X 1266). Дошао је у Жичу као млад монах. Истакавши се знањем типика и појања, марљивошћу и подвижништвом, постао је еклесијарх, касније игуман. Иако је био без епископског искуства у управљању црквом, св. Сава га је, одлучивши да се повуче с трона, предложио, а Сабор српских архијереја изабрао за архиепископа. Три деценије на челу српске цркве (1233--1263) био је духовна, а не политичка личност, сав у култу св. Саве, чије је пролошко житије написао. Сталан успон државе и напредак цркве видни су на књижевном и грађевинском пољу (Сопоћани, Градац), а његова служба сведочи да је прогонио јеретике, вероватно последње остатке богумила. Сачуване беседе сведоче да је био добар проповедник. Иницирао је пренос моштију св. Саве из Трнова и положио их у Милешеви. С обзиром на то да је Жича на периферији српске државе била изложена нападима, пренео је седиште архиепископије у Пећ (1253) где је на жичком метоху изградио манастир Светих апостола, у којем је стекао ктиторска права, а Пећ је, као седиште црквене власти, постала духовни центар Срба. Разболевши се, 1263. повукао се с трона. Сахрањен је у Пећи, у гробници коју је за живота спремио, а седам година касније проглашен за свеца и унет у календар под датумом смрти. Убрзо су му посвећене капеле и цркве, сликан је у живопису старих и нових српских храмова. Од 1388. поштује се као светац у Русији, а 1549. Московски сабор је извршио званичну канонизацију и унео његову службу у минеј. Његове мошти су у ратним метежима, збеговима и сеобама много пута сељене. Пошто је 1737. спаљена Пећка патријаршија, монаси су носили мошти по разним манастирима (Довоља, Морача, Медун, Добрићево, Ждребаоник, Косијерево) и у сваком је остао по делић. Од 1920. налазе се у Ждребаонику. Благословом српског патријарха Варнаве и дозволом Светог синода СПЦ, део његових моштију однео је 1933. руски архиепископ Нестор у Пекинг (Кина) и Харбин (Манџурија) када су тамо основане цркве. Кратко пролошко житије А. написали су жички монаси, а цело житије и службу архиепископ Данило II. Касније су написани Акатист и Похвала. Служба је у време цара Душана допуњена, а у XIX в. прерађена са српскословенског на црквенословенски језик и унета у Србљак. Српскословенски текст превео је Д. Богдановић на савремени српски језик.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, II, IV, VI, Бг 1902, 1903, 1923, 1926; Србљак, II, Бг 1970; Данило II, Животи краљева и архиепископа српских, Београд 1988.

ЛИТЕРАТУРА: С. Станојевић, „Архиепископ Арсеније", ГИДНС, 1932, књ. 5, св. 1, 3; Л. Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, Смед. 1965; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић