АРПАДИ

АРПАДИ, мађарска великокнежевска, а затим краљевска династија. Потомци Арпада, великог кнеза и поглавара племенског савеза, под чијим су вођством Мађари 895/896. дошли у Панонску низију. Владари, од Арпада до Гезе, носили су титулу великог кнеза, а од Стефана I Светог титулу краља (1001). Владали су Угарском до 14. I 1301, када је смрћу последњег А., Андрије III, династија изумрла у мушкој лози. Јелисавета, кћерка Андрије III, умрла је као доминиканка у манастиру Тес у Швајцарској 1338. Унутар породице А. водила се стална борба за власт под плаштом различитих идеолошких и династичких принципа. У унутрашњој политици ослањали су се на супротстављене групе феудалаца. По успостављању унутрашњег мира, А. би предузимали освајања (Хрватске, Далмације, делова Босне, Србије итд.). У спољној политици маневрисали су између Римско-немачког царства, Византије и папства. У XI в. су стајали претежно под немачким утицајем, под којим су неки А. (као Соломон) доведени на власт, или су га морали признати (Андрија I). Од XII в. превагнуо је утицај Византије, с којом су се А. борили за утицај на Балканском полуострву. Византијски цар Манојло I Комнин, по мајци Пирошки (Ирини), кћерки Светог Ладислава, и сам А., покушао је да на престо доведе своје штићенике Арпада Ладислава II и Стефана IV, синове Гезе II и унуке Беле II Слепог. А. су се током времена ородили са другим европским владарским кућама, међу њима и са српским. Бела II Слепи оженио се Јеленом, кћерком рашког великог жупана Уроша I. За време малолетства њиховог сина Гезе II, регентство је вршио Јеленин брат бан Белош, оснивач католичког манастира у месту Ке (Банов Манастир=Банмоноштора=Баноштор). Катарина, кћерка Стефана V, удала се после 1268. за Драгутина Немањића и родила му Владислава и Јелисавету, жену Стефана I Котроманића. Катаринина млађа сестра, Јелисавета, удала се за млађег Драгутиновог брата, Милутина.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Калић, „Велики жупан Урош II", ЗРВИ, 1970, 12; Gy. Kristó, F. Makk, Az Árpád-házi uralkodók, Budapest 1988; В. Клаић, Повијест Хрвата од најранијих времена до свршетка XIX стољећа, I, Зг 1988; П. Рокаи, З. Ђере, Т. Пал, А. Касаш, Историја Мађара, Бг 2002.

П. Рокаи