АРНОВЉЕВИЋ, Иван

АРНОВЉЕВИЋ, Иван, грађевински инжењер, универзитетски професор (Велика Кикинда, 7. III 1869 --– Београд, 7. XI 1951). Завршио Политехнику у Бечу 1892, положио инжењерски испит и започео инжењерску праксу. Његову каријеру карактеришу два периода: први (1892--1892–1910), када је радио на конструкторским пословима у приватним бироима, а затим у Дирекцији за изградњу водених путева у Бечу; и други (1910--1910–1941), који је провео као професор Универзитета у Београду. Као пројектант учествовао је у грађењу железнице кроз долину реке Гаил, пројектовању гвозденог пешачког моста преко Западне железничке станице у Бечу и железничког моста преко реке Траун у Горњој Аустрији. Од 1905. радио у Дирекцији на пројектовању канала Дунав--–Висла--–Одра, који није изведен. Ту је пројектовао и испитивао челични мост канала преко реке Скава код Кракова, у Пољској, који је приказан у часопису Allgemeine Bauzeitung (1908). Стекао значајно искуство у конструкторству и постао веома стручан и цењен инжењер-конструктор. Дирекција Српских државних железница га је на основу тога ангажовала за ревизију пројеката челичних мостова фирме „Waagner--Waagner–Biró--–Kurz" на прузи Београд--–Ниш. У том периоду теоријски решава проблеме на које наилази у пракси и објављује девет научних радова у аустријским и немачким стручним часописима. У њима се бавио решавањем утицаја аксијалних сила на савијање елемената челичних конструкција, настављањем лимених носача закивцима и спрегнутим носачима. Докторирао је на Техничкој великој школи у Бечу 1910. на теми везе попречног и подужног носача и додатним напрезањима изазваним крутошћу везе, чиме је постао један од првих Срба доктора техничких наука. У Србију се враћа 1910, када је постављен за контрактуалног наставника Теоријске механике Техничког факултета у Београду. После добијања српског држављанства, 1912. постаје редовни професор и шеф Катедре за механику. Предавао је Теоријску механику са науком о чврстоћи, Статику грађевинских конструкција и Гвоздене мостове. Својим делом осавременио је наставу на факултету према високим стандардима тога времена. Учествовао је у балканским ратовима, а I светски рат провео у заробљеништву у Аустрији, где је српским студентима држао предавања из основа физике.

У Београду је 1910--1910–1911. објавио табаке Предавања из механике и отпорности материјала и Предавања из статике инжењерских конструкција. Главно дело Основе теоријске механике у шест књига (Увод у механику. Механика тачке; Статика у равни; Опште теореме система тачака; Динамика у равни; Статика у простору; Динамика у простору) објављује у периоду 1947--1947–1949. Ово обимно дело представља оригинални приступ механици крутог тела, написано је математички прецизно, с јасном оријентацијом ка практичној примени. Објавио је и друге књиге и научне радове из области механике, геометрије и теорије конструкција. Преводио је с француског и немачког популарна дела из механике, математике и физике. За дописног члана САН изабран је 1948.

ДЕЛА: „Der eigenspannte auf Druck und Biegung beanspruchte Stab", Österreichische Wochenschrift für den öffentlichen Baudienst, Wien 1907, 4; „Nebenspannungen der Querträger infolge steifer Längsträgeranschlüsse", Österreichische Wochenschrift für den öffentlichen Baudienst, Wien 1909, 38; Основи науке о чврстоћи, Бг 1933.

ЛИТЕРАТУРА: М. Вречко, Др техн. Иван Арновљевић, Бг 1952; В. Анђус (ур.), Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846--1846–1996, Бг 1996; Живот и дело српских научника, II, Бг 1997.

М.ира Петронијевић