АРАХНИДИ

АРАХНИДИ (грч. rcnh: паук), пауколики зглавкари. Ова група животиња је космополитска, при чему је биолошки најразноврснија у тропским, медитеранским и перимедитеранским подручјима. Митолошки, назив потиче од грчког имена Arachne, које означава нимфу претворену у паука због своје намере да изазива богињу Атину у вештини веза и плетења. А. чине јединствену класу зглавкара, обично имају четири пара ногу, плућа или трахеје, хране се течним садржајем, немају антене, поседују једноставне очи, живе у копненој средини, имају нарочите екстремитете (педипалпе) снабдевене чулним органима, а њихово тело је издељено у главеногрудни део (цефалоторакс) и абдомен. За ходање служи четири пара ногу, смештених на цефалотораксу, које су изграђене од по седам чланака: коксе, трохантера, префемура, фемура, пателе, претарзуса и тарзуса. Екстремитет се на врху завршава једном или двема канџицама. Изузетно млади ступњеви неких а. поседују три, два, па чак и један пар ногу. Ноге служе за ходање и додир, пливање, копање, предење и придржавање женки. По већини систематичара сврставају се у групу хелицерата због присуства кљештоликог органа – хелицера. То су први зглавкари који су се настанили на копну. Најстарији фосили а. потичу из силура (скорпије), а до краја палеозоика били су развијени и остали редови: опилиони (косци), крпељи, пауци, рицинулеи, псеудоскорпије и солифуге. Према савременој класификацији, у групу а. (којих данас има преко 150.000 врста) спадају следећи редови: скорпије, педипалпи, палпигради, аранее (пауци), псеудоскорпије, солифуге, опилиони, крпељи, рицинулеи и схизомида. Највећи број врста а. води криптичан (скривен) начин живота, а те животиње се прехрањују поглавито другим ситним живим бићима (предаторство). У подручју северног Средоземља, на Балканском полуострву, а нарочито у Србији, живи огроман број врста а., које насељавају веома различита станишта, почев од стеље и земљишта, па све до пећина и јама (неке од тих врста су паразити, нпр. поједини облици крпеља). Пећинска фауна а. у Србији је у веома високој мери ендемична (преко 80% ендемита од укупно познатих врста), али носи и специфичности реликтних организама, тј. остатака или потомака форми из далеке прошлости, када је на целокупном подручју Балканског полуострва владала тропска клима. Поједине врсте су старе и преко 50 милиона година. Тако, подручје Србије насељавају ендемични пауци Centromerus serbicus (Кучајске планине) и Harpactea complicata (пећине Јавора). Међу псеудоскорпијама истичу се ендемичне и реликтне форме: Tyrranochthonius psoglavi, Neobisium bogovinae, Roncus sotirovi, R. pannonius, Chthonius bogovinae и Ch. Iugoslavicus; од скорпија истичу се реликти Србије: Euscorpius carpathicus, E. germanus и E. italicus. Међу опилионима истичу се пећински ендемити Ala serbica и Siro gjorgjevici. Међу палпиградима познат је пећински становник Koenenia serbica. Истиче се и присуство посебно велике разноврсности фауне крпеља. Остали редови а. насељавају махом тропске и суптропске области. Пауколики зглавкари имају нарочито велик значај у регулисању ланаца исхране у животној средини, потом као извор супстанци за фармацеутску и друге индустрије. Убоди или уједи неких а. могу бити смртоносни по човека. Ову врсту животиња изучава арахнологија.

ЛИТЕРАТУРА: F. Nikolić, A. Polonec, Catalogus Faunae Jugoslaviae – Aranea, Ljub. 1981; И. Радовић, Б. Петров, Разноврсност живота, Бг 1999; B. P. M. Ćurčić (ed.), The Spiders of Serbia, Belgrade–Sofia 2003.

Божидар Ћурчић