АРАНЂЕЛОВАЦ

АРАНЂЕЛОВАЦ, град, бањско лечилиште и центар општине која обухвата још 19 насеља. Смештен је у североисточном подножју планине Букуља (696 м), на обалама Кубршнице, леве притоке Јасенице, на висини 230--230–300 м н.в. Магистрални путеви мимоилазе А. Од пута Београд--–Чачак удаљен је 35 км, а од пута Београд--–Крагујевац 13 км. Нуклеус садашњег града представља приградско село Врбица које се 1718. помиње као пусто место, а 40-их година XVIII в. као шанац са 50 домова. На почетку Првог српског устанка ту се налазио хан као једно од дахијских упоришта. Наредбом кнеза Милоша Обреновића 1837. обављено је ушоравање села Врбице и Орашца, те изградња православне цркве 1863. Становништво је досељавано из динарских предела (мањим делом из вардарско-моравских и осталих крајева). Напредак је био брз. А. је 1859. добио статус варошице и садашње име, а насељавали су га трговци и занатлије, формиравши чаршију дуж пута за Тополу. Нов подстицај развоју било је активирање бањских функција, те варош сраста са суседним селима Буковицом и Врбицом. Пруга до Младеновца, а затим и до Ваљева, изграђена је 1904. Године 1921. А. је имао 2.150 житеља. Број становника растао је убрзано после II светског рата, а нарочито од седме деценије XX в. Године 2002. град је имао 24.309 становника, од којих 95,9% Срба. На територији општине има 48.129 становника. Град има све општинске административне службе, пет основних и четири средње школе (гимназију, економску, машинску и техничку), специјалну школу, високу технолошку школу, здравствени центар и пошту. Значајна привредна предузећа су Буковичка бања, фабрике ватросталних и изолационих материјала, фабрика намештаја и неколико хотела. Околина града богата је налазиштима минералних сировина које се експлоатишу (ватростална глина, каолин, кварц, мермер и гранит).

С.рбољуб Ђ. Стаменковић

Врбица мења име у А. 1859. када је одлуком кнеза Милоша Обреновића почела да се гради црква посвећена св. арханђелу Гаврилу. Зидање цркве предузео је мештанин мајстор Наумовић 1860, а довршено је помоћу кнеза Михаила. Грађена од камена, црква је једнобродне основе са високим звоником на западном прочељу. Просторни концепт понавља у XVIII в. усвојени тип, али су детаљи декоративне секундарне пластике најавили раноромантичарско позивање на облике средњовековних цркава. Иконостас је 1863. осликао Никола Марковић уз помоћ оца Милије и брата Радована. Реалистички начин сликања није тежио да обележи иновацијама. Кнез Михаило Обреновић се залагао и за урбанистичко уређење града. У Буковичкој бањи је формиран модеран парк са репрезентативном зградом која је требало да буде његов летњиковац, претвореном у хотел „Старо здање". Пројекат је израдио архитекта Коста Шрепловић са елементима романтизма кроз примену неороманичких полукружних лукова.

М.иодраг Јовановић

ЛИТЕРАТУРА: М. Дробњаковић, „Варошице у Јасеници", ГГД, 1921, 6; Н. Кусовац, „Милија Марковић --– свештеник сликар", Гласник СПЦ, 1965, 9; Б. Којић, Варошице у Србији XIX века, Бг 1970; П. Васић, „Сликарска породица Марковић", ЗРНМ, Чачак, 1976, 7; Д. Ђурић-Замоло, Градитељи Београда 1815--1815–1914, Бг 1981; Р. С., „Црква Светог арханђела Гаврила у Аранђеловцу", Каленић, Краг. 1983, 4.