АРАД,

АРАД, град у Румунији на десној обали Мориша. Први пут се помиње у XI в. Кад су Турци крајем XIV в. напали јужне пределе Србије, у Поморишје и арадску околину населила се већа група Срба под вођством Димитрија, сина краља Вукашина. Тиме је област око А. поново добила словенско обележје, које је још ојачано после пада Деспотовине 1459, кад се у Поморишје населила нова скупина Срба. Њих су тада предводили браћа Јакшићи, Стефан и Дмитар, који су добили велике земљишне поседе са седиштем у Нађлаку, недалеко од А., на десној страни Мориша. Знатно умножени у овој области, Срби су се под вођством Јакшића укључили у одбрану Угарске од Турака. У то време настао је и манастир Ходош, задужбина Јакшића. А. је пао под турску власт 1551. и постао средиште санџак-бега, те значајно стратегијско место за нова турска освајања. У изворима је забележено да је средином XVII в. А. био значајно српско насеље. Још од XVI в., па све до почетка XVIII в., постојала је српска Арадска епископија, а уз њу и Јенопољска. Аустрија је освојила А. 1685, у време Великог бечког рата. Град је био седиште Поморишке војне границе од 1699. до 1741. Почетком XVIII в. то место постало је значајно средиште српског становништва, али је постепено у њему растао и број Румуна, који су се с Карпата спуштали у Панонску низију. У А. је 1720. било укупно 414 домова укључених у систем Војне границе. Од тог броја било је 162 српска, 177 румунских и само 35 мађарских домова. Уз то, у насељу је било 169 домова под градском управом. Како се А. налазио на важном саобраћајном путу, брзо се развио у трговачки центар у којем је стално растао број становника. Тако је већ 1735. забележено да је имао 580 домова. Укидањем Поморишке војне границе 1741. почело је исељавање граничара, посебно незадовољних Срба, на чије место су дошли Немци, Мађари и Шокци. После тога, 1755. у А. је било 213 православних, српских и румунских породица, и 250 римокатоличких. У А. су рођени Сава Текелија (1761) и књижевник Јован Стејић (1803). У време револуције 1848/49. А. је једно време био седиште привремене владе Лајоша Кошута, а у том граду су 1849. обешени Јован Дамјанић и још 12 мађарских генерала. После распада Аустроугарске, А. је Тријанонским уговором додељен Румунији.

В. Ђ. Крестић

А. је био важно средиште српске цркве. Први помен цркве св. Петра датира из XIII в. Црква је оправљана крајем XIV в., а нови храм посвећен св. Петру и Павлу саграђен је у XVI в. Након рата између Аустрије и Турске, Јован Текелија најпре је саградио малу цркву св. Николе, да би већ 1702, недалеко од места претходног подигао нови храм св. Петра и Павла. Једнобродној грађевини Сава Текелија дозидао је високи звоник (1790−1822). Први иконостас и иконе за целивање израдио је Стефан Тенецки 1769. Приликом покушаја поправке иконостаса Никола Алексић урадио је ново зидно сликарство (1845), да би 1863. склопио уговор да уз помоћ позлатара Васе Дерешће ослика нову олтарску преграду, дело скулптора Михаила Јанића. Стевану Алексићу поверено је да оштећене површине поправља и замењује новим иконама (1902). Пошто је А. одредио за своје седиште, епископ Исаија Ђаковић на месту задужбине Јакшића из Нађлака подигао је 1705. Саборну цркву св. Јована. Због близине војних утврђења измештена је и сазидана нова 1791, с мермерним престолом дарованим од Павла Чарнојевића од Маче. Уместо ове, срушене у биткама 1848, саграђена је нова катедрална црква 1863, убрзо након јерархијске поделе у јурисдикцији румунске цркве. Израда иконостаса била је поверена Михаилу Јанићу и Николи Алексићу. Усаглашавање са критеријумима румунске Митрополије узроковало је демонтирање олтарске преграде, те је ново зидно сликарство извео Јон Зајку. Цркве су подизане и на ширем подручју града. У Старој Микалаки заједно су радили Михаило Јанић, Никола Алексић и Васа Дерешће. За храм у Малом Семиклушу позван је 1822. Сава Петровић, сликар из Темишвара. Епископ Синесије Живановић саградио је у Арад-гају летњу резиденцију и манастир св. Симеона Столпника са иконостасом Стефана Тенецког (1762). После раздвајања цркава 1864. Румуни су у овом манастиру основали румунски женски манастир, а нови храм Преображења Срби су саградили 1870. У А., граду уметника, житељи су били Стефан Тенецки, вајари Јанићи, сликари Никола Алексић, његов син Душан и унуци Иван и Стеван. Фамилија Табаковић такође пореклом из А. дала је низ значајних архитеката и сликара: Александар, Милан, Ђурица и Иван. Поред породичне куће и многобројних јавних палата, Милан је у А. саградио Миноритску цркву (1903) и Српску православну парохију (1913).

М. Јовановић

У епским песмама А. се помиње као „на крајини град" у којем живи „Србин Тукелија" или Тукунлија. Реч је о родоначелнику знамените српске властелинске породице Текелија -- Јовану Поповићу Текелији -- јунаку битке код Сенте 1697, који се после 1698. населио у А. и постао први заповедник Поморишке границе. У трећој књизи јуначких песама Вукове збирке А. се помиње у контексту борбе између Арађана католика које је подржавала Аустрија, и Комадинаца протестаната (односно калвиниста) под заштитом Угарске. У том сукобу Срби су учествовали на страни Аустрије.

М. Детелић

У А. се 1914--1918. налазио логор у којем су били затварани Срби. После објаве рата Аустроугарске Србији почела су масовна убиства и интернирање Срба из Монархије, нарочито из пограничних крајева. Прва група од 360 политичких затвореника заточена је 17. VIII 1914. у „Царском и Краљевском интернирском логору" у А. Тврђава из XVIII в. на обали Мориша није имала ни најосновније услове за боравак више хиљада цивилних заточеника. Међу њима је било више стотина жена и деце. Из Србије су у логору заточени ратни заробљеници, али и хиљаде цивилних лица. Први велики транспорт од 2.430 Срба из пожаревачког краја стигао је у логор 16. октобра 1915. Крајем 1917. из Србије је у А. било интернирано 1.682 лица. Заточеници су били углавном сељаци, али је међу њима био и већи број припадника српске привредне и интелектуалне елите. Према проценама, крајем 1915. укупан број заточеника кретао се између 11.000 и 15.000. Боравак у неусловним просторијама, изгладнелост, болести и мучење односили су дневно и по више десетина живота. Мртви су закопавани у масовним гробницама у близини тврђаве. Према подацима Српске православне црквене општине у А., од августа 1914. до јесени 1918. живот је изгубило 4.317 заточеника.

М. Кољанин

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, II, Београд 1902, 1903.

ЛИТЕРАТУРА: O. Lakatos, Arad története, III, Arad, 1881; В. Ћоровић, Црна књига. Патње Срба из Босне и Херцеговине за време Светског Рата 1914--1918, Бг--Сар. 1920; М. Јовановић, „Архитекта и сликар Александар Табаковић", ЗЛУМС, 1971, 7; О. Микић, Никола Алексић, Н. Сад 1974; С. Бугарски, Љ. Степанов, Кад Мориш потече кроз перо, Букурешт 1991; М. Јовановић, Л. Шелмић, Н. Кусовац, Уметничко благо Срба у Румунији, Бг -- Н. Сад 1991; Б. Панић и др., Арадска тврђава: аустроугарски логор за истребљење Срба 1914--1918, Темишвар 1994; В. Стојанчевић, Србија 1908--1918, Бг 1995; С. Бугарски, Српско православље у Румунији, Темишвар -- Бг -- Н. Сад 1995; Љ. Церовић, Срби у Румунији, Н. Сад 1997; М. Јовановић, Сликарство Темишварске епархије, Н. Сад 1997; „Вајари Јанићи из Арада", ТЗ, Н. Сад 2002, 3; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007.