АРАЧА

АРАЧА, средњовековна опатија и насеље код Новог Бечеја, око 13 км источно од леве обале Тисе. О манастирском комплексу нема поузданих података у историјским изворима. У XIV в. (1333−1335), у А. се помиње само парох Мартин. Из познијег времена има нешто више података о самом насељу и власницима арачког поседа. Зна се да је А. држао деспот Стефан Лазаревић, чији се чиновник Брајан помиње 1417. Касније је припадала деспотовом наследнику Ђурђу Бранковићу. У исправама из XV в. А. се назива oppidum или castellum, али се манастир не помиње. Варош А. предали су њени становници Турцима 1551. О манастирском комплексу главне податке пружила су истраживања остатака на терену. Према тим резултатима, на месту позније опатије налазила се мања једнобродна црква с некрополом, подигнута пре XIII в. Тој цркви је вероватно припадао и познати „арачки камен" -- део рељефа украшен плетером са приказом фигуре ктитора и натписом. На месту старије цркве подигнута је тробродна базилика без трансепта са три апсиде. Са источне стране сва три брода завршавају се споља и изнутра полукружним апсидама, чији се центри кривина налазе у истој равни. Средишњи брод цркве одвојен је од бочних са три пара стубаца који су били међусобно повезани подужним луцима. Имала је богату пластичну декорацију. Поред капитела са акантусовим листовима постоје и они са биљним и фигуралним мотивима. Грађевина је конципирана у прелазном романоготичком стилу и има заједничке особености са споменицима градитељске школе области Мошоњ. Облик основе јој је карактеристичан за бенедиктинске цркве. Сматра се да је грађена током прве половине XIII в., пре провале Монгола 1241, али је вероватно завршена тек у другој половини тога столећа. Црква је обнављана у XIV в., када јој је дограђен и звоник над сeвероисточним травејом. Сматра се да је у то време опатија припадала фрањевачком реду. Са северне стране цркве подигнут је клаустер са три крила грађевина без тремова, код којег се уочава више етапа грађења. Током XV в. опатија је постепено пропадала да би коначно запустела у време турских освајања.

ЛИТЕРАТУРА: М. Чанак-Медић, „Средњовековна црква у Арачи", ЗЛУМС, 1974, 10; Н. Станојев, Арача: цркве, некропола, манастир, Н. Сад 2004.

М. Поповић; Д. Црнчевић