АПРИЛСКИ УСТАВ (1901)

АПРИЛСКИ УСТАВ (1901), познат и као „Октроисани устав", био је једнострани акт краља Александра Обреновића пошто народ, ни непосредно ни преко свог представништва, није узео учешће у његовом доношењу. Александар Обреновић није пристао да се за његово доношење сазове Велика народна скупштина, која је, према тада важећем Уставу из 1869, једина била надлежна. У основним решењима А. у. се ослањао на нацрт који је 1896. саставио народњачки првак Стојан Новаковић. Централни органи власти по овом уставу били су краљ, Народно представништво и Влада (министри са председником). Краљ је поглавар државе и у том својству представља и заступа земљу у односима са страним државама, врховни је заповедник војске, носилац извршне власти (поставља и разрешава министре) и вршилац законодавне власти заједно с Народним представништвом (потврђује и проглашава законе). Да је краљ највиша власт у земљи види се по овлашћењима која има према Народном представништву и Влади. Он сазива Народно представништво у редовне и ванредне сазиве, отвара његове седнице, има право да их одлаже и да распусти доњи дом Народног представништва, пошто се Сенат „никад не распушта". Једино ограничење краљеве власти представљао је указ о распуштању Народне скупштине, који потписују сви министри. Министри су непосредно подређени краљу који једног од њих именује за председника Владе. Ступајући на дужност, министри полажу заклетву пред краљем да ће му бити верни и да ће савесно вршити уставне и законске одредбе. За своја дела они су одговорни краљу и Народном представништву, који имају право оптужити министра. Суд доноси одлуке у име Краља. Ово је једини устав према којем је Народно представништво дводомно, састављено од Народне скупштине и Сената. Народну скупштину сачињава Уставом унапред утврђен број народних посланика, њих 130, које „народ слободно бира". Избори за Народну скупштину одржавају се сваке четврте године, на дан 21. маја. Активно бирачко право има сваки рођени или прирођени српски грађанин који је навршио 21 годину, плаћа држави 15 динара непосредног пореза било које врсте и који судском пресудом није изгубио бирачко право. За уживање пасивног бирачког права подигнут је старосни цензус на 30 година, као и порески цензус на најмање 60 динара непосредног пореза. Услов је да кандидат за народног посланика „зна читати и писати". Пасивног бирачког права лишени су активни чиновници, председници општина и свештеници оба реда. Сенат има три врсте чланова: по положају (престолонаследник, ако је пунолетан, архиепископ београдски и архиепископ нишки), неизборне (30, које доживотно именује краљ) и изборне (18, од којих Београд бира једног, а 17 остали изборни окрузи). Мандат изабраних чланова траје шест година, а бирају се непосредно, тајним гласањем, на дан 8. септембра. Активно бирачко право за сенаторе имају сви грађани који имају активно бирачко право за народне посланике, уз додатни услов да плаћају 45 динара непосредног пореза било које врсте годишње. Пасивно бирачко право за сенаторе имају грађани који су навршили 40 година и који плаћају најмање 200 динара непосредног пореза. За сенатора не могу бити именовани и изабрани (уз неке изузетке) активни чиновници и официри. Ни активно ни пасивно право нису имале жене, као што је био случај у свим европским земљама. Мандат изабраних народних посланика и сенатора не верификују њихови домови, него општа седница Касационог суда. Нико не може бити народни посланик и сенатор у исто време. Чланови Народног представништва заступају цео народ, а не искључиво бираче изборне јединице у којој су изабрани (слободни мандат). Народно представништво функционише као доследно дводомни парламент. Предлог који један дом усвоји, шаље се на рад другом дому. Ако га и други дом у целини, без икакве измене усвоји, „Народно је представништво предлог усвојило". Домови одлучују на самосталним седницама, а на заједничкој седници, која је негација дводомности, само у случајевима кад Устав прописује. Право законодавне иницијативе имају краљ и Народно представништво, при чему Влада, у име краља, Народној скупштини подноси законске предлоге и то увек најпре Народној скупштини, а предлог одбачен у једном дому не може се више подносити за време истог сазива. Међутим, буџет коначно усваја Народна скупштина при другом претресу, уколико би га Сенат после првог скупштинског претреса изменио. Ако Народно представништво не утврди буџет пре почетка рачунске године, продужава се важење прошлогодишњег, док се не усвоји нови буџет. Министри су старешине управних ресора. Они не могу бити посланици у Народној скупштини, нити путем народног избора постати сенатори. Министри кривично одговарају за дела побројана у Уставу (члан 80), која застаревају у року од пет година. Оптужбу против њих подносе краљ или Народна скупштина (ако је предлог за оптужбу потписало најмање 20 народних посланика, а за оптужбу гласало најмање две трећине од укупног броја народних посланика). Једном одбачена оптужница за исто дело не може се поновити. Устав проглашава независност судова и подређеност суда закону. Државни савет је и даље највиши управни суд у Србији, а његових 15 чланова именује краљ између чланова Сената које је претходно именовао. Државни саветници уживају сталност („не могу бити против своје воље уклоњени од својих места ни преведени у друга звања државне службе"), с тим што одлазе у пензију кад наврше 70 година. За преглед свих државних, окружних, среских, општинских и депозитних издатака и рачуна образује се Главна контрола која је и „рачунски суд". Њена организација прописује се законом, а заснива се „по начелу самосталности". Од територијалних јединица Устав спомиње само општине које се „у својим унутрашњим пословима уређују по начелу самоуправном", упућујући на закон који ће поставити „границе њихове самоуправе". Устав гарантује права српским грађанима, по угледу на Устав из 1888. Реч је искључиво о личним и политичким правима, при чему су политичка права сужена, чему доприноси и Уставом дата могућност закону да пропише ограничења и услове за остваривање појединих права (енонсијација законитости). За промену Устава надлежно је Народно представништво које одлучује о промени Устава двотрећинском већином „од целокупног броја Уставом одређених чланова у оба дома". За измену одељка II (облик владавине, државна вера и државна област) и одељка III Устава (уставна права српских грађана) неопходна је већина од три четвртине од укупног броја народних посланика. За овако усвојене измене Устава неопходна је потврда краља.

Иако је Устав из 1901. заостајао за Уставом из 1888, он је могао послужити за успостављање стабилног правног и политичког поретка у Србији да је његов доносилац био спреман да га поштује. Међутим, ни А. у., као ни претходни из 1888, није био поштеђен хирова Александра Обреновића. Његово поигравање с Уставом достигло је врхунац суспендовањем Устава из 1901. у трајању од четврт сата, да би за то време распустио Народну скупштину, изабрао део Сената, укинуо више закона и сл. Владаочевој самовољи дошао је крај Мајским превратом 1903. Неколико дана касније Народно представништво је 4. VI 1903. вратило на снагу незнатно измењен Устав из 1888, под именом Устава из 1903.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, Двадесет година уставне политике у Србији, 1883--1883–1903, Бг 1912; Ј. М. Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији, Бг 1936; Аутономне покрајине у Југославији, Бг 1967; Б. Путић, „Основи уставно-правног положаја аутономне покрајине", Савременост, 1973, 1–2; М. Мали, Социјалистичка аутономна покрајина Војводина, Н. Сад 1980; К. Саљиу, „Развој аутономије у СФР Југославији", ММ, 1981, 2; Д. Јевтић, „Устав Краљевине Србије од 6. априла 1901", у: Устави Кнежевине и Краљевине Србије, 1835–1903, Бг 1988; М. Јовичић, Лексикон српске уставности, 1804–1918, Бг 1999; Р. Марковић, Уставно право и политичке институције, Бг 2009.

Ратко Марковић