АПОКРИФИ

АПОКРИФИ (грч. pkrufo": тајан, скривен), вид приповедне књижевности чије се теме, мотиви и личности углавном подударају с библијским, али их црква није признала за канонске. Појам се почео везивати за списе који на Лаодикијском сабору (око 360) нису обухваћени пописом канонских књига, него стављени на списак књига чије је уношење и читање у цркви забрањено. Док је број канонских књига остајао неизмењен, спискови забрањених књига временом су се мењали и проширивали. Иако су имала предзнак „апокрифног", ова дела нису обавезно имала јеретички смисао нити су противуречила хришћанском учењу. Понекад су, да би добила већу важност и ауторитативност, приписивана познатим учитељима и црквеним оцима. Од канона често одступају маштовитијим начином приказивања, идејним изменама и новим склоповима, а немају ни стилску уједначеност својствену канонским књигама. Углавном потичу из јеврејске и хришћанске средине, а својеврсна су допуна библијским недореченостима. Упечатљиво и живо, често наивно и гротескно, с пребогатом фантастиком дочаравају рај, пакао, небеске просторе, чудесне светове, пресељења људских душа и разоткривају тајне оног света. Јеврејско, етиопско, коптско, грчко и латинско апокрифно наслеђе преводима се проширило у друге језике и просторе, сачувавши, тако, разнолику културну традицију и обиље легенди и обичаја многих народа.

Први а. настали су у II в. пре Xриста. Деле се на старозаветне и новозаветне. Најранији преводи (Дрво светог крста и Успење Богородичино) појавили су се током IX в., заједно с првим канонским споменицима. У охридско-преславском периоду преведени су Виђење Варухово, Протојеванђеље Јаковљево, Дела Андреја и Матеја, Виђење апостола Павла, Псеудо-Томино јеванђеље и Беседе тројице светитеља. Из општесловенског раздобља сачувало се врло мало преписа, а у знатнијем броју има их тек од XII до XVIII в. Ова област књижевности одомаћила се и у српској средини у приближној мери као код других Словена. Трајању појединих а. допринело је то што су кроз векове читани, углавном уз велике празнике. Њих, дакле, нису сачували јеретици, него правоверни хришћани који су их, осећајући сву књижевну привлачност, радо читали и преписивали. Српски преписи највише су распрострањени по мешовитим зборницима, али их има и у другим збиркама у којима се појављују сродна белетристичка, историјска, природословна, религиозна и дидактичка дела. Један од најзначајнијих и најстаријих зборника у којима се налазе и а. јесте Зборник попа Драгоља из треће четвртине ХIII в. Има их и у збиркама манастира Савина, Патријаршијске библиотеке у Београду, манастиру Никољац, Народној библиотеци у Софији, Музеју СПЦ у Београду, Архиву ХАЗУ у Загребу, Народном музеју у Прагу, Хиландару, Цетињском манастиру и др.

Од старозаветних а. до данас су сачувани следећи српски преписи: Књига о Адаму и Еви, Стварање света, Борба арханђела Михаила са Сатанаилом, Варухово откровење, Књига о Еноху, Исаијино виђење, Лествица Јаковљева, Житије и подвизи праведног Јова, О Самсону, Пророк Мојсеј и цар Фараон, Пророк Самоил, Слово пророка Јеремије о плењењу Јерусалима, О Прекрасном Јосифу како га продадоше браћа, Житије и исповест Асенете, О Мелхиседеку, Гостољубље Авраамово, О Светој Тројици, О Исаку, О праведном Аврааму, Како Сара учаше свог мужа Авраама, О смрти Авраамовој, Како Давид написа Псалтир, О цару Давиду, Премудрости Соломонове, О Соломону, Завети дванаест патријарха. Међу новозаветним познати су: Протојеванђеље Јаковљево, Сказање Афродитијана Персијанца, Јеванђеље младенства Исуса Христа, Како Господ створи побратимство, Свештенство Исуса Христа, Посланица цара Авгара Исусу Христу, Препирање ђавола са Исусом Христом, Никодимово јеванђеље, Јосифова повест, Како Марта осуди Пилата, О сплетеном дрвету, О часном крсту и о два разбојника, Дела апостола Петра, Дела апостола Андреја и Матеја, Дела апостола Томе у Индији, Како апостол Тома подиже панагију, Слово Јована Богослова о Богородичином успењу, Питања Јована Богослова Аврааму, Како се написа Јеванђеље, Откровење светих апостола, Ход Богородице по мукама, Откровење апостола Павла, Анастасија црноризица, Посланица Исуса Христа патријарху јерусалимском, Посланица Исуса Христа папи римском, О другом Христовом доласку. Забележени су углавном књижевним, српскословенским језиком, а у ХVIII и ХIХ в. јављају се и преписи на чистом народном језику. У појединим се срећу грцизми, латинизми, јудаизми па чак и турцизми. У старој српској књижевности нису имали већег одјека, какав је оставила Библија или светоотачке књиге. Трагови у облику мотива налазе се код Стефана Првовенчаног, Доментијана, архиепископа Данила II, Димитрија Кантакузина и Константина Философа. Обиље мотива и тема потеклих из а. нашло се у народном стваралаштву. Неке од сцена монументалног и минијатурног сликарства настајале су непосредно према а. и најчешће се везују за Богородицу и њено успење и за сликање пакла и Страшног суда.

ЛИТЕРАТУРА: В. Јагић, „Словенски текстови канона о књигама старога и новога завјета подједно с индексом лажних књига", Старине ЈАЗУ, 1877, 9; А. И. Яцимирскiй, Библіографическій обзоръ апокрифовъ въ южнославянской и русской письменности, (Списки памятниковъ), Выпускъ I. Апокрифы ветхозавѣтные, Петроградъ 1921; A. de Santos Otero, Die handschriftliche Überlieferung der altslavischen Apokryphen, I, Berlin – New York 1978; II, Berlin 1981; E. Turdeanu, Apocryphes slaves et roumains de l'Ancien Testament, Leiden 1981; Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Бг 1990; T. Jovanović, „L'étude des apocryphes dans la tradition manuscrite serbe médiévale", Études balkaniques, Paris 1997, 4; Апокрифи. Старозаветни, Бг 2005; Апокрифи. Новозаветни, Бг 2005.

Т. Јовановић