АПАТИН

АПАТИН, град у северозападној Бачкој и средиште мале општине којој припадају још четири села. Изграђен је на месту где се бачка алувијална тераса граничи са коритом Дунава, што је омогућило формирање значајне речне луке. Прелаз преко Дунава није успостављен због пространих мочвара у Барањи. До А. долазе не много прометни путеви из правца Сомбора (16 км) и околних села. Године 1914. А. је повезан железничком пругом са Сомбором и Бачком Паланком. Активна је само пруга ка Сомбору, којом се одвија теретни саобраћај. А. је старо насеље са више археолошких налазишта из праисторије и раног средњег века. На појединим локацијама на подручју града наишло се на трагове сахрањивања из времена боравка Авара. У току ископавања, која су обављена 1903. на локалитету Сикеш, југоисточно од града, откривено је неколико гробова, са налазима из времена првог аварског каганата (прва половина VII в.). Приликом радова на инфраструктури 1957, у самом граду, у близини фабрике намештаја „Дунав", наишло се на ратнички гроб који је према налазима опредељен у време другог аварског каганата. Археолошки налази чувају се у Народном музеју у Сомбору. Као село помиње се још у Угарско време, а 1417. био је у поседу деспота Стефана Лазаревића. Опустео је крајем XVII и почетком XVIII в. У време колонизације Немаца у XVIII в. овде је било пристаниште за лађе којима су довожени колонисти из Улма. Од 1749. део колониста задржава се у А. и већ 1763. овде је око 500 немачких домова, а 1787. град има 3.829 житеља. Број становника расте до почетка XX в. када достиже 13.139 и на том нивоу се задржава до II светског рата. Око девет десетина популације били су Немци. Крајем рата исељава се око половине Немаца, а други се после рата изјашњавају као Мађари или Хрвати. На место исељеног становништва досељава се 5.225 колониста, највећим бројем из Лике, па је број становника остао на предратном нивоу. У другој половини XX в. долази до наглог пораста популације и она је 2002. имала 19.301 члана. Срби су са 13.990 лица чинили 72,4% популације, а сем њих овде живе веће скупине Румуна (5,0%), Мађара (4,4%) и Хрвата (3,4%). Захваљујући формирању луке и предузимљивости становништва А. је, и поред периферног положаја у Бачкој, брзо почео да развија градске функције. Воденице на Дунаву и извоз брашна и жита допринели су да временом постане највећи млински центар у северном делу Бачке. Пивара основана 1756. и данас је једна од највећих у земљи. У граду постоје и текстилна фабрика, фабрика обуће, бродоградилиште, кланица, фабрика за прераду воћа и поврћа и др. У индустрији је 2002. радило 42,1% активног становништва. У А. се, поред свих општинских административних служби, налазе и две средње, пет основних школа и медицински центар. Најстарије насеље настало је уз границу плеистоцене терасе према Дунаву. Његов амбијент је још увек добро очуван. Северно од њега, близу Дунава је неколико фабрика, а даље ка истоку и унутрашњости терасе развило се савремено насеље. Јавне службе су у централној, главној улици, која је очувала варошку физиономију са неколико старих зграда репрезентативног изгледа. Распоред улица је решеткаст. Већина фабрика је на јужној периферији града, где је и велико дивље насеље.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Димитријевић, Ј. Ковачевић, З. Вински, Сеоба народа -- археолошки налази југословенског Подунавља, Земун 1962; Општина Апатин, Н. Сад 1994; С. Ћурчић, Насеља Бачке -- географске карактеристике, Н. Сад 2007.

С. Ћурчић; В. Бикић