АОРИСТ

АОРИСТ (грч. risto": неомеђен; неодређен), један од система глаголских облика који означавају прошлу глаголску радњу. Од глагола чија се инфинитивна (аористна) основа завршава на сугласник облици а. граде се додавањем личних наставака у јд. -ох, -е, -е, односно у мн. -осмо, -осте, -оше (сести: сед-ох,-е, -е / сед-осмо, -осте, -оше), а од глагола с основом на самогласник -- додавањем наставака у јд. -х, -ø, -ø, односно у мн. -смо, -сте, -ше (видети: виде-х, ø, ø / виде-смо, сте, ше). Гради се од глагола оба вида -- перфективних и имперфективних, с тим што је од других ретко у употреби. А. перфективних глагола означава да се радња извршила у одређеном времену у прошлости, било да је то време саопштавања о њој: Сад је баш сретох на степеницама, било да је то неко друго време у прошлости: Седамдесетак година после Карађорђеве буне, зарати се опет у Србији и одмах граница одговори устанком. Опет плануше и турске и српске куће на висовима. А. имперфективних глагола означава да се радња њиме означена вршила до тренутка саопштавања о њој: Не читах ништа од г. Донадинија до ове књиге, односно да се вршила у неком другом времену прошлости: Путујем кô што путовах / Безброј пута у тешком сну, / Црним цестама, на сјевер. У својој временској употреби а. је облик којим се износе доживљене радње, па је зато чест у приповедању. Осим временске има и модалну употребу када се њиме означава говорников став према нереализованој радњи, и то став уверености да ће се радња (из)вршити (Бежите, изгибосмо!), намера да се радња изврши (Ви идите двору бијеломе, / а ја одох Смедереву граду) или услов (арх., Ако пођох, нагледах се јада, / Ак' не пођох, нећу видјет драге). У гномама Два лоша убише Милоша и Старо дрво сломи, не исправи а. има и модално и временско значење. У српским граматикама за а. се употребљавао и термин пређашње (прошло) свршено време.

ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, „Аорист имперфективних глагола", ЈФ, 1926, V; М. Ивић, „Систем личних глаголских облика за обележавање времена у српскохрватском језику", ГФФНС, 1958, 3; Ј. Вуковић, „Систем српскохрватских временских глаголских облика у временским и функционалним међуодносима", Радови НДСРБиХ, 1963, 20; М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик, I−II, Бг 1986.

Ж. Станојчић