АНЖУЈЦИ

АНЖУЈЦИ, владарска породица настала као огранак француске династије Капета. Династију А. основао је гроф Фулк I почетком X в. Они своју власт из области Анжу на Лоари проширују на војводство Нормандију (1144--1204, 1415--1450) и краљевину Енглеску (династија Плантагенета, 1154--1485), а потом на Јерусалимску краљевину (1131−1205) и војводство Аквитанију (1153--1453). Кућа Анжу је укључивала више побочних грана које су владале Угарском (1308--1395), Пољском (1370--1399), остацима Латинског царства (1313--1374) и Напуљем (1382--1435). Српска владарска кућа Немањића дошла је у додир с напуљским А. 70-их година XIII в. Из тог периода сачувани су подаци о одласцима српских посланика на напуљски двор, као и о снабдевању српских приморских градова житом из Јужне Италије. Шарл Анжујски основао је 1272. Албанско краљевство, а један од капетана новостворене државе био је Анселм Шор, супруг Марије, рођене сестре српске краљице Јелене, која је била у рођачким односима с напуљском владарском кућом. До савеза између Србије и куће Анжу дошло је у време краља Милутина који се придружио антивизантијским плановима Шарла Анжујског, али је избијање устанка на Сицилији 1282. против француске власти окончало тај савез. Убрзо је међутим српски краљ наставио с политиком приближавања јужноиталијанском двору, склопивши, највероватније 1306, савез с Филипом Тарентским, сином краља Шарла II и носиоцем свих анжујских права на истоку, који је узео титулу „деспота Романије". Потом, 1308. долази и до савеза српског краља са Шарлом Валоа, братом француског краља Филипа IV Лепог, који се умешао у антивизантијску медитеранску политику, браком с Катарином од Куртнеа, наследницом титуле латинских царева. Ти су се савези убрзо распали, а односи с анжујском владалачком кућом се интензивирају на северу земље, где се краљ Драгутин уплео у борбе везане за угарски престо, подржавајући до 1309. анжујског претендента, потоњег угарског краља Карла Роберта.

ЛИТЕРАТУРА: G. Galasso, Il Regno di Napoli. Il Mezzogiorno angioino e aragonese (1266--1494), Torino 1992.

С. Марјановић-Душанић