АНТРОПОЦЕНТРИЗАМ, ЈЕЗИЧКИ

АНТРОПОЦЕНТРИЗАМ, ЈЕЗИЧКИ, принцип карактеристичан за многе граматичке, лексичко-граматичке и творбене категорије и лексичке групе. Постоји у свим језицима, али се у сваком језику испољава на мање или више специфичан начин. A. je осмишљавање појединих аспеката језичке слике света према критеријумима у чијем је средишту човек са својим комуникативним и другим потребама. Нпр. стожер сваке говорне ситуације је говорно лице, централно место у систему временских значења има време говора говорног лица, модалност је квалификација коју говорно лице даје о свом исказу, одређеност или неодређеност исказа увек постоји за некога, а не сама по себи и сл. Принцип а. испољава се у граматичким категоријама лица, времена, падежа, стања, апелативности, интерогативности, посесивности, социјативности, аниматности и др., присутан је у експресивној и директивној језичкој функцији, у системима заменица и заменичких прилога (значење 'ја', као једно од базичних значења, уграђено је у многе друге, сложеније значењске структуре с јачим или слабијим степеном граматикализованости), у системима именица nomina agentis и nomina patientis, у антропонимији, у изразитој семантичкој продуктивности речи које значе делове тела итд. (нпр. глава државе, глава књиге, глава мотора, глава ексера итд.).

ЛИТEРАТУРА: З. Тополињска, „Антропоцентричка теорија језика и српски падежни систем", ЈФ, 2002, LVIII; П. Пипер, „Антропоцентрични категоријални комплекс", у: П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика: Проста реченица, Н. Сад --– Бг 2005; М. Ивић, „О теорији антропоцентризма и српским језичким датостима", ЈФ, 2006, LXII.

П.редраг Пипер