АНТОНИМИЈА

АНТОНИМИЈА (грч. ntiv: против, o[noma: име; фр. antonyme), однос између речи које имају супротно значење: рат --– мир, дубок --– плитак, волети --– мрзети. Такве речи се називају антоними. Значења двају антонима врло су слична, обично им се разликује само једна семантичка компонента, која је најважнија па се зато ствара утисак значењске супротстављености, а не само различитости (нпр. именице у антонимском односу мушкарац и жена разликују се само по значењској компоненти пола). Највише антонима имају придеви и глаголи, а именице ређе. Прави антоними се супротстављају независно од контекста (тврд --– мек), а неправи, којих је више, само у синтагматском или реченичном контексту (тврд човек --– осећајан човек). Правим антонимима се супротстављају примарна значења и они се могу дефинисати један помоћу другога у негативним дефиницијама (тврд је 'који није мек', жив је 'који није мртав'). Неправа а. је често последица вишезначности речи и чињенице да се у одређеним контекстима могу супротставити њихова секундарна значења. Степеновани антоними означавају неко својство исказано у високом или ниском степену (дугачак --– кратак), док нестепеновани антоними именују појаве чије се особине не могу градирати и међу којима постоји однос искључивости (жив --– мртав). Чланови пара нестепенованих антонима семантички су равноправни, док је један члан пара степенованих антонима маркиран, а други је немаркиран тиме што има неку значењску компоненту коју други члан антонимског пара нема. У српском језику обично су немаркирани они чланови који исказују висок степен неког својства, а маркирани су они који исказују низак степен (у антонимским паровима дубок --– плитак, врућ --– хладан немаркирани чланови су дубок и врућ, а маркирани су плитак и хладан). Својство исказано паром степенованих антонима називамо према немаркираном члану (дубина, топлота). Степеновани антоними понекад граде антонимски ланац (студен --– хладан --– прохладан --– млак --– топао --– врућ --– врео). Истокоренски антоними имају исто порекло (нпр. жив --– нежив), а разнокоренски имају различите корене (нпр. жив --– мртав). Понекад се а. остварује у систему значења једне речи и та појава се назива енантиосемија. Тако нпр. глагол позајмити може значити дати у зајам, али и узети у зајам.

ЛИТEРАТУРА: Р. Драгићевић, Лексикологија српског језика, Бг 2007.

Р.ајна Драгићевић