АНТОЛОГИЈА

АНТОЛОГИЈА (грч. nqologiva: сакупљање цвећа; збирка песама различитих песника), зборник књижевних текстова изабраних по одређеном вредносном критеријуму. Друга грчка реч за исти тип зборника је stevfano" (венац), а грчки појам преведен на латински је florilegium (брање цвећа). У српској књижевности је средином XIX в. употребљен аутентични појам цветник. У свом настанку а. је подразумевала избор најлепших (у античком значењу појма лепог као савршеног склада) остварења у једном жанру. Првенствено се односила на лирску поезију, потом на сентенце и све врсте гномских израза, а временом се значење ширило до означавања избора најлепшег штива према разним одређењима и наменама. Потреба да се издвоји оно што је најлепше везује се за прву а., састављену крајем II и почетком I в. п.н.е. Шире гледано, а. је чинила свака скупина текстова и пре овог времена јер су, када то није било по случају, већином морали бити одабирани и преписивани да би се сачували, што је подразумевало критеријум највише вредности. Најстарија а. настала је сливањем у један зборник више хеленских збирки епиграма (најпре некрополни натписи свечаног тона, чији су се садржаји касније проширили, од сатиричних до похвалних и љубавних, и учврстили песничку врсту). Основу су чинили Калимахови епиграми, који су дали прототип том жанру. Ту прву а. под називом Стефанос (позната и као Мелеагров венац) саставио је писац епиграма Мелеагрос од 47 епиграма старогрчких песника, којима су обухваћени сви традиционални мотиви хеленске поезије. Та а. је, с још неколико избора из VI в. ушла у X в. у састав збирке Antologia palatina. Тада су се коначно учврстили појам и значење а. као збирке најлепших песама. По стилској сведености и лапидарности епиграму је била блиска гнома (сентенца, пословица – провербијум); она се нашла међу првим жанровима који су, после епиграма, по избору најбољих, образовали а., односно флорилегију. Сматрало се да је вредно да се најбоље мудрости које су биле расуте по многим античким делима или су сабранe у зборницима сачувају. Преко тих флорилегија античка мисао се уткивала у нововековну литературу.

А. писане књижевности. У српској средњовековној књижевности прве а. и флорилегији постојали су већ у XIV в. То су зборници изабраних „мудрих изрека", „изрека филозофа" (из дела Еврипида, Херодота, Менандра, Плутарха, Диогена, Демостена, Сократа, Платона, Катона и др.). Биле су то тематске, филозофске, етичке, дидактичке и друге збирке мисли античких аутора које су у византијској епохи христијанизоване. Најзначајнији је флорилегиј Менандрових гнома, који је у српској књижевности постојао у избору (од близу 800 изворних у флорилегиј је ушло око 400), у зборнику попа Драгоља (крај XIV в). Сентенце су преведене с грчког или су преписане из старијег словенског превода. Многе су у српској редакцији из XIV в. биле блиске пословицама које су кружиле у српском језику. Бирајући српске еквиваленте превођењем с грчког, састављач је несвесно начинио и својеврсну а. српске пословичне мисли (или српских варијаната). У каснијим епохама (хуманизам и ренесанса, барок, класицизам) један од видова везе с класичном старином чинили су антологијски избори поезије или античких мудрости, као што су и зборници преписа одабраних песама различитих аутора у основи биле а. (дубровачки зборник Н. Рањине с почетка XVI в. и др.). У новој српској књижевности од средине XIX в. антологијски избори почињу да доносе суму највреднијих штива из српске књижевности (песме, делови прозе) како би књижевноисторијски представили целовитост српске књижевности и илустровали жанрове и стилске смерове. Та врста а. имала је зачетак у Славјанској антологији Меда Пуцића (Беч 1844). Уследио је Цветник србске словесности Јована Суботића (Беч 1853), који је био истовремено и читанка за више гимназије у Аустрији. Цветник је обухватао српску књижевност, успостављајући периодизацију, од XII в., од повеље Кулина бана, преко избора из средњовековних житија, из дубровачке поезије (један од најобимнијих избора из дубровачке поезије) до Милована Видаковића и Јована Пачића. По угледу на Цветник, аутори историја српске књижевности су у додацима, чак и у целим књигама, објављивали изборе из поезије и прозе који прате преглед историје књижевности (Стојан Новаковић, 1867, 1871). Тиме су се и првобитно значење и намена а. удаљили од ексклузивности, која је била у основи прве замисли, приближили се хрестоматији (у изворном грчком облику подразумевала је утилитарну компоненту, то јест збир корисних текстова). Такав приступ изборима раздвајао је концепцију првобитне а. у два смера. Поред а. општег типа развија се и устаљује тип а. која је илустрација књижевних епоха и праваца и књижевних врста. На тај начин се а. сужава, а истовремено специјалношћу и шири. Измицању строго селективног естетичког критеријума најподложније су биле током XIX и XX в. а. књижевности старијих времена, поједине а. разних врста усмене књижевности и а. састављане по изванкњижевном кључу. Истовремено, било је настојања да и а. поезије старијих епоха буду састављене по вишим критеријумима. У томе је највише успео М. Решетар који је Антологију дубровачке лирике (Бг 1894), на више начина ограничену (историјски, хронолошки, територијално), заснивао на вредносном избору („антологија не смије бити избор свега, већ само најважнијега"). Почетком XX в. поново стичу предност а. по вредносном принципу. Прва а. у српској књижевности стварана по строго естетском критеријуму била је Антологија новије српске лирике Б. Поповића (Зг 1911, Бг 1912). Мерила на којима је састављач заснивао избор и која су представљала његову поетику, била су: да песма буде израз чистог осећања, да је јасна, да је цела лепа. Без обзира на критике које су пратиле појаву те а., као и Поповићевих начела, основни ставови нису изгубили мериторност. Поповићева а. је извршила велик утицај на развој тадашње српске поезије, коју је и касније умногоме усмеравала. После ратова, током прве две деценије XX в., као резултат стварања нове генерације, подстакнутог часописима покренутим после I светског рата, уредници часописа Мисао В. Живојиновић и С. Пандуровић саставили су и издали Антологију новије лирике (Бг 1921). Недостатак временске удаљености од настанка те поезије одразио се на трајност вредносног критеријума. Представила је 26 песника, међу којима су била и тада нова имена српске поезије (Д. Максимовић, Т. Манојловић, Д. Васиљев, И. Андрић, М. Црњански) и неке од њихових касније најпознатијих песама (Покошена ливада, Стрепња Д. Максимовић; Човек пева после рата Д. Васиљева). Значајно померање у поетици а. догодило се појавом Антологије српске поезије З. Мишића (Н. Сад 1956). Аутор је имао високу свест о антологичарској етици која се заснивала на дилеми да ли се а. саставља „за себе" или „за нас". Определио се за другу врсту, али с изразитим настојањем да се отргне од традиционално прихваћених вредности (музикалност стиха, реторика, усвојене вредности које, по аутору, не могу да опстану, естетизам, нова поезија коју време није проверило). Определио се, супротно претходним антологичарима, за а. „најбољих песника, а не најбољих песама". Хтео је да створи а. „нехотично остварених акцената најчистије лирике". Стога је у а. уврстио неке песме у фрагментима. Његов критеријум се заснивао на оригиналном изразу, с тим што је релативизовао његову неприкосновеност допуштајући могућност страних утицаја као квалитета равног оригиналности. У Мишићевом избору представљена је поезија 33 аутора, од стихова из Горског вијенца П. П. Његоша, до песама Миодрага Павловића. Сви заступљени песници били су и остали „школски писци" и чине окосницу српске поезије XIX и прве половине XX в. Наглашеном одговорношћу антологичара који преузима вредносни суд одређена је и Антологија српског песништва XIII–XIX векa М. Павловића (Бг 1964). Његова поетика заснивала се на имплицитном начелу да свака песма у а. има онакво место које зависи колико од вредности саме песме толико и од утицаја суседних и сличних песама. Новина је била у концепцији, којом су обухваћени и средњовековни писци, и то на основу новог приступа метричким обележјима, као и аутори XVIII в., од којих су неки анонимни. Нови ток српске поезије пратио је од Ј. Пачића и Л. Мушицког, с тим што се избор све више сужавао за песнике с краја XIX и већег дела XX в., а завршавао се генерацијом Павловићевих савременика (И. В. Лалић, Б. Миљковић, Ј. Христић). Опредељењем за два, иначе критикована приступа, М. Павловић је васпоставио генезу српске поезије и учврстио јединствену линију континуитета. Током XX и почетком XXI в. настао је велик број а. које су биле средство повремених превредновања књижевности, изазваних и подстакнутих низом промена које су се у смењивању литерарних праваца и стилова догађале. Карактеристична је разноликoст у предметном, жанровском и хронолошком погледу. А. се све више специјализују и настоје да систематично илуструју одређене етапе српске поезије, нарочито XX в., а многе од њих су потврде студија о појединим периодима, правцима, жанровима: Антологија послератне српске поезије 1945–1955 (Бг 1955) П. Палавестре, Српски песници између два рата (Бг 1956) Б. Михајловића, Међу јавом и мед сном, антологија српске поезије XX века (Бг 1985) В. Крњевића, Антологија Албатрос (Бг 1985) Г. Тешића, Модерно српско пјесништво: Велика књига српске поезије од Костића и Илића до данас (Сар. 1991) С. Тонтића, Антологија песништва српске авангарде (Н. Сад 1994) Г. Тешића, Антологија српске лирике 1900–1914 (Бг 2001) Л. Коена, Антологија модерне српске лирике 1920–1995 (Бг 2002) М. Шутића и др. Тим систематичним прегледима који се остварују а. припадају и оне које представљају старије епохе књижевности, Антологија старе српске књижевности (XI–XVIII века) (Бг 1960), Старо српско песништво (Круш. 1966) Ђ. Сп. Радојичића, Антологија старије српске поезије (Н. Сад – Бг 1964) М. Лесковца, Антологија старе српске поезије (Бг 2005) З. Витић, Антологија старијег српског песништва: XVIII век (Н. Сад 2005) Н. Грдинића. Временом су почеле да се издвајају и специјализоване а. појединих жанрова: љубавне поезије, Антологија љубавне лирике (Бг 1927) Б. Ковачевића, Антологија српског љубавног песништва (Бг 1967) З. Гавриловића; Антологија српске ратне лирике, 1912--1922 год. (Бг 1926) М. Ст. Ђуричића и М. Дамњановића, Антологија српског родољубивог песништва (Бг 1967) З. Гавриловића; сатире, Антологија савремене српске сатире (Бг 1970) М. Егерића; афоризама, Историја афокалипсе: антологија српског сатиричног афоризма (Бг 1987) А. Баљка, Враг и шала (Бг 2000) В. Теофиловића; песама у прози, Српске прозаиде: антологија песама у прози (Бг 2001) Б. Стојановић-Пантовић; Време и вечност: антологија српских молитава XIII–XX в. (Н. Сад 2003) Ј. Пејчића. Поред жанровског, а. су одређене и другим критеријумима: појединим значајним личностима (а. инспирисане светим Савом У. Џонића, В. Илића, А. Вранеш – Б. Ђорђевића); а. поезије „сељака песника" (Д. Витошевића, Д. Ерића, В. Кошутића), жена песникиња, поезије за децу (Д. Радовића, С. Ж. Марковића, Б. Павића, М. Витезовића); а. регионалног карактера (а. поезије Боке Которске; Чудесни кладенац, антологија српског пјесништва од Барање до Боке Которске З. Крстановића, Бг 2002.) и др.

Од средине XX в. антологијско вредновање се све више проширује и на прозу. Од а. српских приповедака Из великих дана (Бг 1940) Д. Илића, преко Антологија српске прозе (Бг 1955) В. Глигорића, постепено се издвајају студијске а., тематске (нпр. приповедака о Београду), према врстама, периодима, регијама, често према захтевима школских програма: Послератна српска приповетка (Н. Сад 1960) П. Џаџића, Нова српска приповетка (Бг 1972) Љ. Јеремића, Антологија савремене српске сатиричне приче (Бг 1979) М. Витезовића; Српска приповетка 1950–1982 (Бг 1984), Р. Микића; Антологија српске приче за децу (Бг 1984) С. Ж. Марковића; Антологија српске авангардне приповетке 1920–1930 (Н. Сад 1989) и Утуљена баштина (Бг 1990) Г. Тешића; Антологија српске приповетке 1945–1995 (Бг 1997) и Антологија српске приповетке I–III (Бг 2005) М. Пантића; Антологија српске прозе постмодерног доба (Бг 1992) А. Јеркова; Антологија старосрбијанских приповедача 1871–1941 (Бг 1999) В. Цветановића; Нова (постмодерна) српска фантастика (Бг 1994) С. Дамјанова. Од средине XX в. а. се отвара за остале књижевне врсте: Антологија српске књижевне критике (Бг 1958) З. Мишића; Антологија ТВ-драме (Бг 1969) В. Поповића; Антологија савремене српске драме (Бг 1977) С. Селенића; а. српских беседа и др. Антологију новије српске лирике Б. Поповића пародирао је С. Винавер, књигама Пантологија новије српске пеленгирике (Бг 1920), Нова пантологија пеленгирике (1922) и Најновија пантологија српске и југословенске пеленгирике (Бг 1938).

Злата Бојовић

А. усмене књижевности понекад хронолошки прате бележење грађе, обухватају целокупно усмено стваралаштво, али чешће садрже варијанте које припадају посебним родовима (лирика, епика, проза) и врстама (баладе, бајке, шаљиве приче итд.). У још ужем смислу, избор је усмерен на тематску целину (нпр. епске песме о Марку Краљевићу) или записе с одређеног терена. Збирке српских народних песама и приповедака В. С. Караџића уједно су и прве штампане а. Вук им је наменио вишеструку културну и историјску мисију. Њихови уметнички домети доказивали су оправданост језичких реформи. Лајпцишко и Бечко издање Српских народних пјесама, као и збирка приповедака (Беч 1853) постали су узори народног језика у поезији и прози. Посебан тип а. имао је дужу историју. Учени Дубровчани и Пераштани бележили су народну поезију од XVII в. према сопственом афинитету, као што је то учинио и састављач и преписивач Ерлангенског рукописа, на северу, с почетка XVIII в. У рукописним песмарицама исписивани су преводи, стихови омиљених песника, песме испеване ,,на народну", записи или обраде усмених варијаната. Потиснути штампаном књигом ти зборници сведоче о личним укусима и погледима одређене средине, о условима трајања, одликама врста и популарности мотива (М. Клеут, Песмарица карловачких ђака, Ср. Карловци 1991).

Током XIX в. одабране народне умотворине публикују се с различитим циљевима, намењују забави, али утичу и на ширење читалачке публике. У едицијама ,,књига за народ" београдских, панчевачких, новосадских, дубровачких штампара и књижара налазили су се махом анонимни избори фолклорне грађе. Књижице су биле веома популарне, попут песама о Краљевићу Марку, које је новосадски књижар Константин Каулиције штампао у десетак издања од 1836. до 1857. Слична дела се умножавају, уз коректно преузимање текстова из најпознатијих збирки (М. К. Драгутиновић, Српске народне гатке, Бг 1896) или састављање фалсификата (Разбибрига, Н. Сад 1889, 1890; Цигански живот, Н. Сад 1887, 1889). По правилу изостају назнаке о приређивачу и изворима, док наслови откривају врсту песама, намену и функцију збирки (Косово. Српске народне песме о боју на Косову, Зг 1871; Народна лира, Бг 1871; Неколико народних песама за учење на изуст, Н. Сад 1872, 1873; Певанија. По избору песме што се најрадије певају, Пан. 1873; Најодабраније народне песме ускочке и хајдучке, Н. Сад 1883; Српске народне божићне и друге побожне песме, Н. Сад 1883; Краљевић Марко, Пан. 1882, 1883, 1885; Шаљивац. Народне приповетке шаљиве и смешне, Н. Сад 1887; Шала и лакрдија, Н. Сад 1888 итд.). У улози школске и васпитне лектире а. често приређују учитељи и професори, правдајући измене записа просветно-педагошким циљевима (нпр. Б. Т. Недић, Збирка одабраних народних умотворина песама, прича, пословица, загонетака, здравица и басана народних са неколико Доситејевих, Бг 1888).

Приликом представљања књижевности Срба и Хрвата, народне умотворине су придруживане врхунској поезији разних епоха (А. Шеноа, Виенац изабраних пјесама хрватских и србских, Зг 1873; Б. Ковачевић, Антологија љубавне лирике, Бг 1927), мада се и засебно штампају најбоље усмене песме и приче. Веома су ретко а. давале пресек кроз целокупну народну књижевност (В. Попа, Од злата јабука. Руковет народних умотворина, Бг 1979), док су се умножавали жанровски и тематски зборници. Већ су први избори (В. Ћоровић, Српске народне приповетке, Н. Сад 1909; Т. Остојић, Српске народне приповијетке, Дубровник 1911; Д. Богосавац, Антологија народне лирике, Ужице 1919) покренули проблем потребе за аутентичношћу записа и начина приређивања. Намењене школским потребама, махом без навођења извора, варијанте су ,,превођене", изостављани су фрагменти, мењани стихови, речи и изрази. Иако су научни ауторитети истицали потребу верног прештампавања умотворина, уз пригодне напомене и тумачење појмова, фалсификати усмене грађе одолели су до XXI в.

С новим полетом а. се штампају између два светска рата, када се истичу вредности Вукових збирки и записа других сакупљача, научни и теоријски приступи усменој поезији и прози. Осим избора Јаше М. Продановића (Антологија женских народних песама, Бг 1925; Антологија народне поезије, Бг 1938; Антологија народних приповедака и осталих народних умотворина, Бг 1951), посебно место у научним круговима и код шире читалачке публике имале су а. Војислава М. Јовановића, такође састављене као школско издање (Српске народне песме. Антологија, Бг 1922; Српске народне приповетке. Антологија, Бг 1925). По изворима и типу издања издваја се збирка Веселина Чајкановића Српске народне приповетке (Бг 1927). Штампана је у склопу Српског етнографског зборника (књ. XLI), на основу материјала који су с различитих терена сакупљачи слали Српској краљевској академији. Представљајући садржину тих рукописа, Чајкановић је приче пропратио напоменама, навео варијанте и литературу. Регистри појмова и мотива били су новина тог издања и остали су реткост у потоњим деценијама склапања а. народних умотворина (у том смислу разликују се а. и збирке народних приповедака које су приредили нпр. В. Чајкановић, М. Бошковић-Стули; Н. Милошевић-Ђорђевић, С. Самарџија). Мањег обима била је а. Младена Лесковца (Наше народне приповетке, Н. Сад 1937), а едиција ,,Школа и живот" довољно говори о намени дела. Класификација грађе у а. најчешће се заснивала на Прегледу српске књижевности Павла Поповића. Ти утицаји виде се и у комбинацијама а. са школским приручником (Д. А. Стојановић, Антологија народног песништва с прегледом народног песништва, Бг 1938; С. Матић, Антологија народних песама са прегледом народне књижевности, Бг б.г.). Посебан тип а. и даље се везивао за популарне ликове српске традиције (С. Стојковић, Краљевић Марко. Збирка народних приповедака, Бг 1913, Н. Сад 1922; С. Мијатовић, Краљевић Марко и Милош Обилић у народним причама, Круш. 1932; В. Ћоровић, Свети Сава у народном предању, Бг 1927).

Нарочит значај у другој половини XX в. имале су а. у издању „Српске књижевне задруге" (В. Ђурић, Антологија народних јуначких песама 1954, Антологија лирских песама 1958, као и Антологија народних приповедака 1960; В. Недић, Антологија народних лирских песама, 1969; Х. Крњевић, Антологија народних балада, 1978). Грађи из Вукових збирки придружени су и други извори, док су предговори усмеравали схватања и тумачења народне књижевности. Том периоду припада и а. Мирослава Пантића (Народне песме у записима XV–XVIII века, Бг 1964), с књижевноисторијским назнакама о записивачима и околностима бележења песама. Остали избори из старих записа (зборник Валтазара Богишића и Ерлангенски рукопис) били су махом намењени студентима националне књижевности (В. Недић, Бугарштице, Бг 1969; Н. Килибарда, Антологија бугарштица, Бг 1976; Б. Сувајџић, Народна књижевност, епске песме у старијим записима, Бг–Краг. 1998).

Афинитет и приступ приређивача огледао се посебно у предговорима и поговорима, који су постајали све важнији део а. усмерених ка посебним усменим врстама (Н. Шаулић, Српске народне тужбалице, Бг 1929; М. Кнежевић, Антологија говорних народних умотворина, Н. Сад – Бг 1957; М. Матицки, Двори самотвори (тужбалице), Бг 1979; М. Лесковац, Бећарац, Н. Сад 1979; З. Карановић, Љ. Пешикан-Љуштановић, Послови и дани српске песничке традиције, Н. Сад 1994; М. Павловић, Антологија лирске народне поезије, Бг 1982; З. Карановић, Антологија српске лирске усмене поезије, Н. Сад 1996; З. Карановић, Антологија српске лирско-епске усмене поезије, Н. Сад 1998; Љ. Раденковић, Народна бајања, Бг 1983; С. Самарџија, Српске народне загонетке, Бг 1995; Народне басне и приче о животињама, Бг 2002; Шаљиве народне приповетке, Круш. 2006). Осим осветљавања одлика народне епике (Н. Љубинковић, Јуначке народне песме, Бг 1973; С. Самарџија, Антологија епских народних песама, Бг 2001), штампају се и уже тематске а. Најбоља издања садрже податаке о изворима и варијантама, стручне коментаре, регистре и индексе (М. Лукић, И. Златковић, Антологија народних песама о Марку Краљевићу, Бг 1996; С. Петровић, Косовска битка у усменој поезији, Бг 2001; Б. Сувајџић, Епске песме о хајдуцима и ускоцима, Бг 2003).

Намењене најмлађим читаоцима а. народних умотворина често су пропраћене илустрацијама (В. Ђурић, Антологија српских народних бајки, Бг 1990; Српске народне шаљиве приче, Бг 1995), док су српске народне песме и приповетке заступљене и у популарним едицијама (Дом и школа ,,Рад"; Просвета ,,Просвета"; Бисери српске књижевности ,,Народна књига"). Посебне а. представљају традицију одређене регије (В. Бован, Антологија српске народне лирике Косова и Метохије, Пр 1972; Антологија српске народне епике Косова и Метохије, Пр 1974; Српске говорне народне творевине са Косова и Метохије, Пр 1978; Д. М. Ђорђевић, Српске народне приповетке и предања из Лесковачке области, Бг 1988; В. Палавестра, Хисторијска усмена предања из Босне и Херцеговине, Бг 2003). За националну културу и рецепцију усменог стваралаштва значајне су и а. преведене у европским срединама а по квалитету и утицају најзначајнији су немачки преводи Терезе Лујзе Албертине фон Јакоб (I–II, 1825–1826).

Снежана Самарџија

ЛИТЕРАТУРА: В. Глигорић, Критике, Бг 1926; Б. Михајловић, „Антологија старије српске поезије (М. Лесковца)", НоМ, 1954, 1; И. Секулић, „Срчан антологичар (З. Мишић)", у: Есеји, II, Сар. 1967; Д. Драгојловић, „Филозофске антологије и флорилегији у старој српској књижевности", КИ, 1976, 34; Р. Пешић, Н. Милошевић-Ђорђевић, Народна књжевност, Бг 1984; З. Бојовић, „Антологије у српској књижевности", КиЈ, 2006, 1–2.