АНТИУТОПИЈА

АНТИУТОПИЈА (грч. ntiv: против, ouj: не, tpo": место; енг. Utopia), књижевни/уметнички жанр/свет, односно идеолошки/друштвени/политички модел у којем се наглашавају негативне стране „идеалних" друштвених заједница, по правилу приказаних у утопијама. Принцип утопије се види као нада, принцип а. означава се као страх. Сличног или истоветног значења су негативна утопија, дистопија, какотопија. А. и дистопија имају и регионално значење -- а. се употребљава пре свега у словенским културама, док се дистопија усталила у западној литератури. Антиутопијска промишљања у српској књижевности почињу крајем ХIX в. научнофантастичном драмом Д. Ј. Илића После милијон година (Бг 1889) те сатиричном прозом Светолика Ранковића У XXI веку (Бг 1895). Илићево дело је део актуелне расправе у европској и светској литератури о улози науке и технике у прогресу друштвене заједнице и њиховом непосредном утицају на људски живот. Ранковић даје визију антиутопијске будућности Србије 2095. у критичко-комичком кључу, карикирајући традиционалне родне улоге; техничко-технолошка достигнућа стављена су у службу до крајности бирократизованог просветног система. Следећа значајна а. у српској књижевности настаје у другој половини ХХ в. -- роман В. Деснице о леку за смрт, Атханатику: проналазак лека за смрт доводи до потпуног извитоперења међуљудских односа (бујање тоталитаризма, избијање свеопштег рата), претећи да на крају уништи и цивилизацију. Крај ХХ в. доноси нови талас истраживања различитих аспеката антиутопијских светова у српској књижевности, превасходно у романескној форми: фасцинација аутора могућим односима људи, робота и андроида у оквирима будуће друштвене заједнице (И. Ивањи у роману На крају остаје реч, Бг 1980). Позна остварења Б. Пекића, поред романа Беснило (Зг 1983), који тематизује избијање заразе на лондонском аеродрому „Хитроу", обухватају и „роботске антиутопије": роман 1999 (Љубљана 1984) развија идеју о односима и смени поколења људи, мутаната и робота након нуклеарне катаклизме, Атлантида (Зг 1988) тематизује беспоштедни рат (првобитних) људи и робота кроз историју, након пропасти колевке човечанства, Атлантиде. Млађа генерација крајем прошлог века обогаћује антиутопијско обликовање савременим поетичким поступцима али и непосредним историјским искуством: роман Уклета земља С. Басаре (Бг 1995), смештен у имагинарну земљу Етрасцију, представља постмодернистичко поигравање антиутопијским темама и моментима актуалне стварности. Неколико година касније В. Деспотов пише роман Дрводеља из Набисала (Бг 1999), политичку сатиру о имагинарном граду Набисалу из којег је немогуће побећи, али ни бекство из а. не би донело битну промену, будући да је свет са обе стране ограде исти.

ЛИТЕРАТУРА: И. Тартаља, Београд XXI века: Из старих утопија и антиутопија, Бг 1989; Б. Јовић, Рађање жанра: Почеци српске научно-фантастичне приче, Бг 2006

Б. Јовић