АНТИФАШИСТИЧКО ВЕЋЕ НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ (АВНОЈ)

АНТИФАШИСТИЧКО ВЕЋЕ НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ (АВНОЈ), политичко представничко тело НОП у Југославији. Основано у Бихаћу 26--26–27. XI 1942. на Првом заседању АВНОЈ-а. Скупштина, којој је од 78 делегираних представника услед тешких војних прилика присуствовало 54, донела је: „Резолуцију о оснивању АВНОЈ-а" и „Резолуцију о организацији АВНОЈ-а", којима је он проглашен за „општенационално и општепартијско политичко представништво народноослободилачке борбе у Југославији". Прво заседање дефинисало је Народноослободилачке одборе као органе „народно-демократске власти", који успостављају јединство позадине и фронта. Резолуција о оснивању АВНОЈ-а истакла је: ненародну политику бившег режима, издају војног и политичког врха, „панично бекство" југословенске владе, злочине четника под командом министра војног Д. Михаиловића, отворено пристајање готово свих бивших политичких странака уз окупатора, служење општинског и државног апарата фашистичком окупатору. Посебно је наглашен став да jугословенска избегличка влада „сноси пуну одговорност" за злочине које у рату чине четници. На свом првом заседању АВНОЈ није разматрао национално питање. Директива која је непосредно пред прво заседање стигла из Москве, захтевала је да будући репрезентативни политички орган НОБ-а има југословенски, општенационални, вишепартијски и антифашистички карактер; да то тело не покреће деликатно питање укидања монархије нити се супротставља југословенској влади у избеглиштву; да питање „режима у Југославији" буде решавано после ослобођења земље. То је пресудно утицало да у Бихаћу АВНОЈ не буде конституисан као врховни орган државне власти. Ипак, његова организација, састав и делатност недвосмислено су говорили да је то тело имало елементе репрезентативног представничког тела и највишег органа власти. Повинујући се директиви Коминтерне, Јосип Броз Тито је ипак формирао Извршни одбор АВНОЈ-а (председник Иван Рибар, потпредседници Павле Савић, Нурија Поздерац, Едвард Кардељ и, накнадно, Едвард Коцбек), који је попут владе имао више одсека (привредно-финансијски, просветни, здравствени, социјални, пропагандни, верски, унутрашњи послови) и веома широке компетенције: координација рада НОО, разграничавање делатности војнопозадинских и цивилних органа власти, снабдевање војске и становништва, обнова привреде, организовање просветне и здравствене службе, брига о пољопривреди, социјалном старању, формирање Земаљских антифашистичких већа и друго. У питању је била институција власти чији је капацитет сваким новим даном растао, директно угрожавајући позиције југословенске владе у избеглиштву.

Друго заседање АВНОЈ-а. Јачање снага Народноослободилачке војске Југославије и Партизанских одреда Југославије и победе антифашистичке коалиције, које су наговештавале скори крај рата, пресудно су у јесен 1943. утицале на вођство Народноослободилачког покрета да сазове Друго заседање АВНОЈ-а, које је одржано 29--29–30. XI 1943. у Јајцу. Од укупно 268 већника у његовом раду је учествовало 142 делегата из свих делова земље, осим из Македоније. За разлику од делегација других југословенских земаља, Србију су у Јајцу представљали делегати изабрани из редова бораца српских јединица НОВЈ. Већници су једногласно изгласали Декларацију у којој је анализиран развој НОП-а и указано на промене у односу политичких снага у Југославији. Донето је више важних одлука. Претварањем АВНОЈ-а у врховно законодавно и извршно представничко тело и формирањем Националног Комитета ослобођења Југославије као највишег извршног и наредбодавног органа народне власти са обележјима владе, решено је питање структуре највиших државних органа. Југословенској избегличкој влади одузет је легитимитет и оспорено право да представља народе Југославије. Краљу Петру II Карађорђевићу забрањен је повратак у земљу. Тим чином монархија није укинута, него суспендована до тренутка када ће о том питању, у ослобођеној земљи, одлучити народ. Потврђено је да се Југославија изграђује на федеративном принципу „који ће обезбедити пуну равноправност Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца, односно народа Србије, Хрватске, Словеније, Македоније, Црне Горе и БиХ". Обезбеђена су национална права свим народима и националним мањинама које живе у Југославији. Потврђена је исправност свих одлука које је донео Извршни одбор АВНОЈ-а и Врховни Штаб НОВ и ПОЈ, чиме је озакоњен целокупни развитак државне организације нове Југославије, истакнут континуитет револуционарног процеса, прекинут уставно-правни континуитет с Краљевином Југославијом и извршена институционализација револуционарних промена. Исказана је захвалност и одато признање НОВ-у Југославије. Уведен је чин маршала који је додељен Јосипу Брозу Титу. Потврђене су одлуке Словеначког НОО-а о прикључењу Словеначког приморја и свих анектираних делова Словеније слободној Словенији и Југославији и ЗАВНОХ-а о прикључењу Истре, Ријеке, Задра и анектираних делова Хрватске ослобођеној Хрватској и Југославији. Одлучено је да буде формирана Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача. Одлуке АВНОЈ-а имале су, у одређеној мери, уставни карактер. Кроз њих се политички и организационо изражавао принцип суверености народа. Друго заседање АВНОЈ-а потврдило је процес федералне институционализације који је трајао од првих дана рата. АВНОЈ се определио за признање пет конститутивних народа и шест федералних јединица. Питање унутрашњег уређења федерације и разграничења федералних јединица није решавао. Националним мањинама су загарантована сва права, али нису формиране аутономије у оквирима прокламованих федералних јединица. Истакнуто је да за то још није време. Успостављајући својеврсну националну равнотежу, КПЈ је пројектовала федералну државу у којој је значајан део српског народа остао ван матице (српске федералне јединице). Ипак, сувереност народа, коју је имплицитно АВНОЈ прокламовао, подразумевала је бригу о деловима сопственог народа који је живео у другим федералним јединицама. Одлуке АВНОЈ-а имале су конститутивни карактер, јер су некадашњи фрагменти државности уобличени у нову физиономију државе. Положај Србије у југословенској федерацији није ни тада одређен.

Треће заседање АВНОЈ-а. Сазвано је у Београду 7. VIII 1945. На основу предлога Владе Демократске Федеративне Југославије, а у складу с препорукама Међусавезничке конференције у Јалти (Кримска конференција), АВНОЈ је непосредно пред Треће заседање проширен кооптирањем 118 нових делегата из редова посланика Народне скупштине Краљевине Југославије из 1938, који се током рата нису компромитовали сарадњом са окупатором, представницима грађанских странака и група које су сарађивале с Народним фронтом или биле ван њега и угледним јавним радницима. Заседању је присуствовало 318 од укупно 368 делегата, колико их је било после попуне састава АВНОЈ-а. Треће заседање започето је прихватањем извештаја о раду и потврђивањем свих закона и одлука донетих од стране Председништва. Међу њима је била и потврда резолуција о прикључењу делова Санџака Србији и Црној Гори, прикључењу Косова и Метохије Србији и прихватање предлога представника народа Војводине и закључака Народне скупштине Србије да Војводина као аутономна јединица буде прикључена Србији. АВНОЈ је трансформисан у Привремену народну скупштину ДФЈ. У питању је било испуњење обавеза које је наметала „кримска препорука", а убрзао састанак савезника у Потсдаму. Суштински, настајање Привремене народне скупштине није било израз реалних унутрашњих политичких односа снага, него последица међународних потреба нове Југославије и обзира које је победник у југословенском грађанском рату имао према савезничким силама. Задатак Скупштине био је да донесе нове законе и припреми изборе за Уставотворну скупштину. У веома кратком року, доношењем политичког законодавства, Привремена народна скупштина је окончала рад (26. X 1945). Међу донетим законима од посебне важности су били Закон о бирачким списковима, Закон о Уставотворној скупштини и Закон о избору народних посланика за Уставотворну скупштину. У настојању да буде донета „суверена одлука о коначној форми и организацији" државе, а у складу са споразумима закљученим током 1944. и препорукама савезника донетим на Кримској конференцији, избори за Уставотворну скупштину заказани су за 11. XI 1945. Проширење АВНОЈ-а и његова трансформација у Привремену народну скупштину били су последица међународних односа у које је нова Југославија ступила.

ИЗВОРИ: С. Нешовић, Б. Петрановић, АВНОЈ и револуција. Тематска збирка докумената, Бг 1983; Б. Петрановић, М. Зечевић, Југословенски федерализам. Идеје и стварност, I−II, Бг 1987; Б. Петрановић, М. Зечевић, Југославија 1918--1918–1988. Тематска збирка докумената, Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА**:** Б. Петрановић, АВНОЈ --– револуционарна смена власти, Бг 1974; Револуција и контрареволуција, I−II, Бг 1983; Д. Петровић, Конституисање федералне Србије, Бг 1988; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1939–1945, Бг 1992; Љ. Димић, Историја српске државности. Србија у Југославији, III, Бг 2001

Љ.убодраг Димић