АНТИФАШИСТИЧКА СКУПШТИНА НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА СРБИЈЕ (АСНОС)

АНТИФАШИСТИЧКА СКУПШТИНА НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА СРБИЈЕ (АСНОС), највише законодавно и извршно представничко тело у Србији након ослобођења. Србија је била последња југословенска област која је конституисана као федерална јединица. Тај значајни конститутивни чин одиграо се у више етапа, од новембра 1944. до августа 1945. Била је то последица чињенице да је тежиште борбе пренето у Србију и да је, после формирања осталих федералних јединица, требало конституисати федералну Србију. Одлуке Велике антифашистичке народноослободилачке скупштине (9–12. XI 1944, Београд) изгласало је 885 делегата изабраних за град Београд и 16 округа Србије. Скупштина је усвојила следеће извештаје: „Извештај о раду Главног НОО Србије и о раду Главног НОО Србије на Другом заседању АВНОЈ-а" (Б. Нешковић), „Политички положај Србије и задаци Велике антифашистичке народноослободилачке скупштине Србије" (А. Ранковић), „Изградња и задаци народне власти у Србији" (П. Стамболић) и „Привреда и привредни задаци Србије" (С. Жујовић). У говорима политичких функционера и скупштинским резолуцијама недвосмислено је истакнут огроман значај Србије и српског народа у борби против окупатора. Скупштинска говорница била је место с којег је затражен одлучан обрачун с „реакционарним великосрпским елементима" – носиоцима политике „великосрпског шовинизма", „националног раздора", „угњетавања", „хегемоније", „мржње". Афирмисано је постојање црногорског и македонског народа и истакнуто да Демократска Федеративна Југославија настаје „добровољним" и „равноправним" уједињењем њених народа. Посебно је наглашено да одлуке Другог заседања АВНОЈ-а одговарају „животним интересима српског народа и Србије" и представљају највећу гаранцију да ће Срби, као и остали југословенски народи, „бити срећни и задовољни у таквој слободној, истински демократској и братској заједници равноправних народа". Одлуком Велике антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије од 11. XI 1944. конституисан је АСНОС као „највише законодавно и извршно народно представничко тело и врховни орган државне власти демократске Србије као федералне државе у саставу Демократске Федеративне Југославије". Тим важним чином државноправног карактера успостављен је и директни континуитет највишег органа власти устаничке Србије, формираног новембра 1941, и АСНОС-а који су представљали делегати из ослобођене Србије и чију је снагу демонстрирало преко 250.000 бораца из Србије, укључених у јединице НОВ Југославије. Из редова 261 посланика АСНОС је изабрао своје Председништво које је бројало 40 чланова (председник С. Станковић, потпредседници А. Ранковић, Ст. Симић, Р. Грујић, секретари П. Стамболић, М. Влајковић). Одлука је предвиђала да АСНОС врши власт на својим редовним и ванредним сазивима, а да у времену између два сазива извршну власт остварује преко свог Председништва. Било је предвиђено да до тренутка образовања Народне владе Србије њене послове води Председништво АСНОС-а преко посебних одсека за поједине гране државне управе. Представници Војводине и Косова и Метохије нису уведени као повереници Председништва АСНОС-а. Сложене политичке и војне прилике (војна управа) најдиректније су утицале да у зиму 1944–1945. у тим срединама нису одржане скупштине делегата и донете пуноважне одлуке о присаједињењу федералној Србији. Тек накнадно, после заседања Покрајинске скупштине Војводине (30–31. VII 1945) и Обласне скупштине Косова и Метохије (10. VII 1945), Влада Србије је била реконструисана и у њен састав су ушли и представници тих области. АСНОС и његово Председништво налазили су се на врху структуре народноослободилачких одбора и државне власти у Србији. Један од његових првих послова било је доношење Одлуке о припајању дела Санџака Србији и прихватање изјава Главног НОО Војводине и Обласног НОО Косова и Метохије о укључењу тих области, са аутономним статусом, у оквир Србије. Тај чин одиграо се на заседању АСНОС-а одржаном у Београду 7–9. IV 1945. Треће заседање АВНОЈ-а (7. VIII 1945) једногласно је прихватило наведене одлуке изасланика Војводине, Косова и Метохије и Санџака, a неколико данa касније, 28. VIII 1945, потврдило их је и председништво Народне скупштине Србије. Тиме је процес конституисања федералне Србије био окончан.

ИЗВОРИ: С. Нешовић, Б. Петрановић, АВНОЈ и револуција, Бг 1983; Б. Петрановић, М. Зечевић, Југословенски федерализам. Идеје и стварност, I–II, Бг 1987.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Петровић, Конституисање федералне Србије, Бг 1988; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939–1945, Бг 1992; Љ. Димић, Историја српске државности. Србија у Југославији, III, Бг 2001.

Љубодраг Димић