АНТИЧКО АРХЕОЛОШКО НАСЛЕЂЕ

АНТИЧКО АРХЕОЛОШКО НАСЛЕЂЕ огледа се у многобројним античким споменицима на овом тлу, као и археолошким предметима, који се чувају у нашим музејским збиркама. Од протоисторијског времена могуће је пратити а. а. н. на тлу Србије кроз контакте палеобалканских племена са хеленским светом током геометријског, класичног и хеленистичког периода. У Бронзаном добу утицај античке културе ширио се на простор средишњег Балкана трговачким контактима са хеленским светом. Ретке увезене луксузне керамичке посуде послужиле су као узор за израду локалних облика. Током Гвозденог доба племенски виши сталеж и поглавари, кнежеви, прихватају тековине хеленске културе у свакодневном животу. О томе сведоче многобројни археолошки налази из кнежевских гробова у Атеници код Чачка и Петровој цркви код Новог Пазара. Луксузне сликане керамичке посуде, бронзано посуђе и други предмети увожени су из јонских колонија у Италији за потребе елите палеобалканских племена. У северним деловима Србије, у Срему и Подунављу утицаји античке културе долазе са запада из етрурског културног круга, али и из Македоније, што се огледа у налазима бронзаних посуда и накита у оквиру Сремске културне групе. Пред крај Гвозденог доба, после освајачког похода на Делфе, део Келта се трајно населио на територији данашње Србије, у Срему, Подунављу и Поморављу. Међу досељеним племенима истичу се Скордисци, који су током тристо година живота на овом простору развили сопствену особену културу, насталу прожимањем палеобалканских, хеленистичких и келтских елемената. Значајна праисторијска археолошка налазиште на којима се могу пратити утицаји античке културне баштине у Србији су Вучедол, Сремска Митровица, Чуруг, Феудвар, Гомолава, Баноштор, Босут, Калакача и Жидовар на северу, Карабурма, Ланиште, Љуљаци, Пањевачки рит и Велики Ветрен у средишњем делу, Атеница, Пилатовићи, Крајчиновићи, Крушевица и Нови Пазар на западу, Злотска пећина на истоку и Хисар у Лесковцу и Кршевица на југу. Од археолошких налаза треба поменути златне и сребрне појасеве типа Мраморац, оставу накита са Жидовара, оставу сребрних предмета из Текије и оставу келтске војне опреме са Великог Ветрена.

Римљани су коначно запосели територију данашње Србије у другој половини I в. н.е. Прве освојене и романизоване територије налазиле су се на северу и припале су новоформираној римској провинцији Панонији, почетком н.е., а најкасније 9. године, пошто је Тиберије угушио Далматинско-панонски устанак. У то време настали су и први римски градови у данашњем Срему: Сирмијум (Sirmium), Басијана (Bassianae), Таурунум (Taurunum), као и низ утврђења на Дунаву, која су штитила границу Римског царства (limes). Део Србије јужно од Саве и Дунава Римљани су припојили Царству 86. г. н.е., основавши провинцију Горњу Мезију (Moesia Superior). У Подунављу је, међутим, низ пограничних утврђења која су формирала limes, подигнут још током прве половине I в. н.е., за владавине царева Тиберија и Клаудија, као и пут дуж Дунава, који их је повезивао. У Ђердапској клисури постављене су табле са натписима ових императора, које говоре о овом грађевинском подухвату. У Горњој Мезији су смештене две легије: IV Флавијевска (Flavia) у Сингидунуму, данашњем Београду и VII Клаудијева (Claudia) у Виминацијуму, данас Дрмно код Костолца, где је смештен и административни центар провинције. Око оба легијска логора никли су велики градови, од којих је други уништен у аваро--словенској инвазији у VII в. н.е. Ова утврђења обновио је цар Трајан припремајући се за освајање златоносне Дакије, када је изградио и велелепни мост преко Дунава, на месту данашњег села Костол код Кладова, Мост је у античко време сматран једним од светских чуда, а о својој грађевинској делатности у српском Подунављу, император је оставио и званични запис, чувену Трајанову таблу (Tabula Traiana).

Романизација провинција на тлу данашње Србије (Горња Мезија и Доња Панонија) окончана је до средине II в. н.е. До тада је развијена мрежа путева, која је повезивала римски лимес на Дунаву са градовима у унутрашњости провинција и рудним областима. На тлу Србије експлоатисане су руде сребра, олова и гвожђа, а вршено је и испирање алувијалног злата. Економија римских провинција на тлу Србије зависила је од војске, рударства и металургије и саобраћаја великим рекама, Дунавом (Danubius), Савом (Savus), Великом Моравом (Margus) и Тимоком (Timacus) и изграђеним копненим путевима. У II веку развили су се и већи градови, као Sirmium (Сремска Митровица), Taurunum (Земун), Singidunum (Београд), Viminacium (Костолац), Margum (Орашје), Horreum Margi (Ћуприја), Naissus (Ниш), Remesiana (Бела Паланка), Turres (Пирот), Municipium Dardanorum (Сочаница), Ulpiana (Липљан код Грачанице). Већина ових градова никла је на месту насеља домородачког становништва, а задржала је урбани карактер до данашњих дана. Романизација је уједно и прва урбанизација простора данашње Србије. Римска цивилизација је одредила и главне комуникационе правце на нашем тлу, који су опстали до данашњих дана. Такође, велик број бања у Србији основали су Римљани, који су изузетно ценили овај вид лечења минералним и термалним водама.

Од средине II до средине III века у Доњој Панонији и Горњој Мезији у локалним радионицама развили су се античко занатство и уметност. Са унапређеним рударством и металургијом повезана је софистицирана израда предмета од сребра, накита и посуђа, настала на аутохтоним и хеленистичким традицијама. Производња луксузне римске керамике (terra sigillata) потврђена је у Виминацијуму и Маргуму. У домаћим радионицама израђиване су и стаклене посуде. На тлу Србије прављени су и други предмети примењене уметности, као лампе од печене земље и бронзе и различити предмети од кости и рога. Поред архитектонских споменика, можда највиши уметнички домет у Србији има, међутим, римска камена пластика. У античкој традицији, али слабијег уметничког израза, израђивана је и ситна бронзана пластика, као и камени надгробни споменици.

Време кризе Римског царства у другој половини III века окончано је доласком „илирских царева" на императорски положај, међу којима се истичу Клаудије II Готски, Аурелијан и Проб. Крај III века обележен је увођењем тетрархијског система владавине у Царству, који подразумева поделу власти између четири владара, два старија императора, августа и два млађа императора, цезара. Осим реформе власти, извршене су промене у територијалној подели и административној организацији Царства, фискалној политици, војсци, економији и религији. Владари Прве тетрархије, Диоклецијан, Максимијан Херкулије, Констанције Хлор и Галерије су сви пореклом из Илирика, а већина је рођена на тлу данашње Србије. Ово је, без сумње, утицало на значајан процват новооснованих провинција на овом простору (Pannonia II, Moesia I, Dacia Ripensis, Dacia Mediterranea, Dardania), премда је, после напуштања Дакије 272. године под притиском варвара на леву обалу Дунава, неминовно порастао војностратешки и економски значај простора некадашње Горње Мезије. Обновљена је римска граница на Дунаву и интензивирана је рударско--металуршка активност, као замена за напуштене дачке руднике. Коначно, велики римски цар и хришћански светац, Константин I Велики, рођен је у Наису, данашњем Нишу. Ово је вероватно и условило постојање великог броја ранохришћанских споменика, цркава и некропола на тлу Србије.

Знаменитост античке баштине у Србији су царске резиденције (→ Римски царски градови) у Сирмијуму, на Гамзиграду (Felix Romuliana), Шаркамену и Брзом Броду код Ниша (Mediana). Међу њима посебно место заузима резиденција цара Галерија и сакрално--меморијални комплекс са консекративним тумулима и маузолејима овог цара и његове мајке Ромуле на данашњем Гамзиграду. Недовршена резиденција једног од владара Друге тетрархије, Галеријевог сестрића Максимина Даје, на Шаркамену код Неготина, сведочи о бурном времену грађанских ратова у првим деценијама IV века. На овом археолошком локалитету откривен је налаз јединствен на читавој територији Римског царства -- у маузолеју царице--мајке, сестре цара Галерија, пронађен је неопљачкан сет златног накита.

Процват римских провинција на тлу Србије наставља се током читаве касне антике, а повезан је са ширењем хришћанства и развојем црквене хијерархије. На овој територији основана су епископска средишта у свим већим градовима: Сирмијуму, Сингидунуму, Виминацијуму, Маргуму, Наису, Улпијани. После катастрофе изазване хунском инвазијом и падом лимеса на Дунаву 441. године, на простору Србије уочавају се процеси осиромашења, варваризације, христијанизације и рурализације.

Последњи римски цар, рановизантијски владар Јустинијан I, родом из Бедеријане у Дарданији, последњи пут је вратио антички сјај провинцијама на тлу Србије. Обновио је и подигао нова утврђења на дунавском лимесу. Оживео је оронуле градове, а близу родног места подигао нови град, у који је пренео и архиепископско седиште, назвавши га Iustiniana Prima. Данас, археолошки локалитет Царичин Град код Лебана, за који се с правом претпоставља да је Iustiniana Prima, плени лепотом и сјајем рановизантијске архитектуре и уметности, од величанствених базилика, преко грандиозног акведукта и бедема, до софистицираних мозаика. Краткотрајан живот овог града парадигма је Јустинијанове римске рестаурације и краја античке цивилизације на тлу Србије. Словенски освајачи, у први мах немилосрдни према античким споменицима, убрзо пошто су населили Балканско полуострво постају хришћани. Они ће кроз заједнички живот са локалним, романизованим становништвом, Ромејима, на античким основама изградити средњовековно друштво. Зато се у темељима српских средњовековних цркава често налазе зидови рановизантијских базилика.

ЛИТЕРАТУРА: М. Мирковић, Римски градови на Дунаву у Горњој Мезији, Бг 1968; Ф. Папазоглу, Средњобалканска племена у предримско доба, Сар. 1969; Е. Чершков, Римљани на Косову и Метохији, Бг 1969; М. Гарашанин, Праисторија на тлу СР Србије II, Бг 1973; Б. Брукнер, Б. Јовановић, Н. Тасић, Праисторија Војводине, Н. Сад 1974; П. Петровић, Ниш у античко доба, Ниш 1976; В. Кондић, В. Поповић, Царичин Град, утврђено насеље у византијском Илирику, Бг 1977; А. Палавестра, Кнежевски гробови старијег гвозденог доба на централном Балкану, Бг 1984; В. Шарановић-Светек, Античко стакло у југославенском делу провинције Доње Паноније, Н. Сад 1986; Љ. Бјелајац, Terra sigillata у Горњој Мезији, Бг 1990; М. Стојић, Гвоздено доба у Поморављу, Бг 1991; M. Tomović, Roman Sculpture in Upper Moesia, Belgrade 1992; Д. Срејовић (ур.), Римски царски градови и палате у Србији -- Sirmium, Romuliana, Naissus (Roman Imperial Towns and Palaces in Serbia -- Sirmium, Romuliana, Naissus), Бг 1993; И. Поповић (ур.), Античко сребро у Србији (Antique Silver from Serbia), Бг 1994; D. Srejović, Č. Vasić, Imperial Mausolea and Consecration Memorials in Felix Romuliana (Gamzigrad, East Serbia), Belgrade 1994; М. Ружић, Римско стакло у Србији, Бг 1994; П. Петровић и др., Фрушка гора у античко доба, Н. Сад 1995; С. Петковић, Римски предмети од кости и рога на територији Горње Мезије, Бг 1995; И. Поповић, Римски накит у Народном музеју у Београду II. Златан накит, Бг 1996; Д. Спасић-Ђурић, Виминациум, главни град римске провинције Горње Мезије, Пожаревац 2002; Б. Бавант, В. Иванишевић, Iustiniana Prima. Царичин Град, Бг 2003; В. Поповић, Сирмиум, град царева и мученика, Ср. Митровица 2003; М. Стојић, Велики Ветрен, Бг 2003; I. Popović (ed.), Šarkamen (Eastern Serbia), a Tetrachic Imperial Palace. The Memorial Complex, Belgrade 2005; М. Јевтић, М. Лазић, М. Сладић, Жидоварско благо, Вш--Бг 2006; M. Мирковић, Moesia Superior, Eine Provinz an der mittleren Donau, Mainz 2007; Сирмиум, историја римског града од I до краја VI века, Ср. Митровица 2008.

С. Петковић