АНТИЧКИ КУЛТОВИ
АНТИЧКИ КУЛТОВИ. Сазнања о а. к. почивају на малобројним подацима код античких писаца, многобројним епиграфским споменицима, вотивним рељефима, емблемама, сакралној скулптури, теракотама, глиптици. Недостају подаци о религији аутохтоног становништва у предримском периоду. Претпоставља се да изузетна слога Трибала почива на неком култном стожеру – можда Аполону и Артемиди; Дарданци су имали афинитет према божанствима екстатичног и оргијастичког карактера, сличним Дионису; келтским Скордисцима су блиска божанства рата и култ главе; делови Трачана су, кроз начело interpretatio graeca, поштовали врховну олимпску дијаду (Зевс и Хера) и многа божанства сотеролошко-ијатричког карактера (трачки коњаник, Дионис, Сабазије, Асклепије, Хигија); панонској популацији најближа су била божанства даривајуће природе, попут Силвана и Дијане. Неколико натписа из римског периода помиње аутохтоне култове божанстава попут Медура – коњаника, излечитеља, заштитника Рисинијума; Андина – илирског божанства непознатог култног карактера, можда заштитника граница и путева; Бинда Нептуна – вероватно панонског божанства дарова земље (извора, руда); Седата – панонског божанства металургије, ватре; Зевса Збелтурда – трачког божанства у којем је обједињено соларно и хтонско начело; Аполона Тадена – трачког божанства лековитих вода, златоносних река и рудника; Бендиде – трачке богиње сличне Артемиди; Дракона и Драцене – дако–мезијске култне дијаде која се може изједначити са Асклепијем и Хигијом.
Са оснивањем римских провинција на нашем тлу долази до израза начело interpretatio romana, односно прожимање аутохтоних са римским култовима сличног сакралног карактера и иконографије. Најчешће су посвете Јупитеру, које потичу из већих насеља, административних пунктова, војних логора; епитети су Augustus, Caelestis, Capitolinus, Conservator, Culminalis, Depulsor, Fulminator, Paternus итд. Јунона се често поштује са Јупитером, али и самостално са епитетима Dea, Lucina, Regina, Martialis. Атина/Минерва се појављује на натписима посвећеним капитолинској тријади, али су честе и њене статуете и прикази на гемама где се поштује као заштитница врлине, војске, породице и покољења. Хермес/Меркур се ретко појављује на натписима, обично са инвокацијама Augustus и Deus, али су статуете многобројне; заштитник је путева, међа, занатских колегија, а осим тога се изједначује са младим Цезарима – наследницима престола (бронзане статуете из Караташа и Шапца) и појављује на печатима за обредне колаче као заштитник занатских колегија и на надгробним споменицима као психопомп; неколико статуета је пронађено на локацијама бенефицијарних станица које су штитиле путеве. Култ Диониса/Либера је присутнији но што малобројне епиграфске потврде сведоче; многобројне су статуете, рељефи, геме, тореутика са представама Диониса и његове пратње – Аријадне, сатира, менада, силена; поштован је као заштитник природе, дарова земље, али и као лечитељ и пророк. Оргијастички и екстатички карактер Дионисовог култа близак је аутохтоном трачком и дарданском становништву. Римски Либер и Либера поштовани су у плодоносним и рудничким областима. Дионис/Либер се код нас појављује у култној заједници са Јупитером и Херкулом; његова култна хипостаза, Сабазије, посведочен је са неколико натписа и вотивних руку. Малобројни су и споменици посвећени Деметри/Церери – неколико статуета, представа на емблему из Текије, вотивни рељеф из околине Беле Паланке; представе бакљи – атрибута Церере и Персефоне – евидентиране су на надгробним споменицима у Доњој Панонији. Култ Силвана – божанства шума, пашњака, стада и вода особито је поштован у Доњој Панонији и Далмацији; на вотивним рељефима се појављује у култној заједници са Дијаном и нимфама. Значајан број споменика сведочи о присутности култа Херакла/Херкула на српском простору; многобројни натписи, камена и бронзана пластика, вотивни рељефи, а посредно, и надгробни споменици су израз популарности овог хероја – заштитника путева, извора, каменолома, палестре, али и сваке врлине и подвига. Поштовањем Херакла, односно кроз начело imitatio Herculi, стиче се хероизација и приватна апотеоза; у време династија Антонина и Севера, култ Херакла је изједначен са империјалним култом; статуета Херакла из Тамнића, рађена према Лисиповом Хераклу Епитрапезијусу, има лик цара Александра Севера. Многобројне су статуе Херакла са сином Телефом, који је био родоначелник краљевског дома малоазијске Мизије; а повезивање азијске Мизије и европске Мезије допринело је ширењу ове култне слике. Херакле је поштован и међу женама о чему сведоче луксузне наушнице са мотивом Херкуловог чвора и привесци у облику његове батине; јавља се у култној заједници са Јупитером, Дионисом и Аполоном.
Оријентални култови су многобројни и пренети са различитих меридијана: Мале Азије, Сирије, Египта, Персије. Од малоазијских култова посведочене су епиграфске посвете Зевсу Езајском, Зевсу Синенском, Јупитеру Мелану, деификованом Антиноју, такође и вотивни рељефи и статуе Кибеле, Атиса, Мена, Ганимеда; посебно су честе представе фунерарног Атиса, његове маске, бронзане статуете, главе на прстењу од жада, као и метални слитци у виду бадема, плода Атисовог дрвета; бројност споменика посвећених Атису указује на могућност да је он заправо interpretatio orientalis неког локалног, аутохтоног божанства. Од сиријских божанстава најзаступљенији је Јупитер Долихен и његова култна заједница; посведочени су храмови у Акуминкуму, Виминацијуму, Улпијани, Дијани, а култне статуе и остали култни инвентар су познати из храмова у Тимакум Минус и Егети, где је у целости откривен кружни храм са статуама Јупитера Долихена и Јуноне Долихе, бронзаним стандартама и литургијским инвентаром; храм се повезује са кохортом I Cretum. Уопштено култ Јупитера Долихена повезан је са војском и империјалном идејом династије Севера; након пада ове династије 236. светилишта посвећена овом божанству на нашем простору су срушена и сакрално поништена. Малобројним епиграфским потврдама египатских божанстава Сераписа и Изиде на нашем простору треба придодати светилиште посвећено овим божанствима у Тимакум Минусу, неколико гема, печата за обредне колаче (crustulum) и жижака са представом божанског пара, главу Изиде из Ливађа код Липљана, десетак статуета Изиде/Фортуне и површја надгробних ципуса из Сирмијума и Басијане са главом Сераписа, фланкираном лавовима. Откривено је и неколико статуета египатског Хермеса/Тота, Харпократа и Беса. На српском простору је значајно посведочен култ персијског бога Митре, који се, углавном, повезује са војском; храмови су евидентирани у оквиру легијских логора у Сингидунуму и Виминацијуму, на лимесу уз утврђења у Пинкуму, Винцеји и Трансдијерни, затим у оквиру војних постаја у Тимакум Минусу, Каматесу, Мрамору, Осмакову, вилама у Сопоту код Пожаревца, Рагодешу, Јањеву и ијатричком светилишту у Параћину. Сматра се да култ Митре има одраза у иконама подунавских коњаника, које су честе на нашем простору у касноантичком периоду; оловне иконе су израђиване у радионицама Сирмијума и Виминацијума, а један атеље за израду камених икона се налазио у Наисусу; овај криптични и анонимни култ чија култна суштина почива на јединству соларног и лунарног, односно мушког и женског начела, повезује се и са империјалним култом III–IV в. када се цар изједначује са Солом/Митром, а царица са Луном. Култ трачког коњаника је другачији у иконографској структури и култној суштини; повезује се са трачком традицијом о хероизацији покојника којом он постаје божанство излечења и спасења; поштује се у перивојима са лековитим изворима и бањским амбијентима, а посебно је чест у источним деловима српског простора где је трачки етнички елемент присутнији. Извесне реликције овог култа препознају се у српској фолклорној традицији повезаној са Тодоровом суботом и камен–станцем; у Подрињу и Полимљу чести су надгробни споменици из II–III в. са хероизираним коњаником, што се ослања на старији култ коњаника на овим просторима чије прве иконографске узоре налазимо на ћилибарским плочицама из Лисијевог поља код Берана из VI–V в. п.н.е. Култ ијатричких божанстава Асклепија, Хигије и Телесфора посведочен је на српском простору у светилиштима непосредно или посредно повезаним са лековитим изворима и бањама; храмови су посведочени у Наисусу, Медијани, Тимакум Минусу, Таурунуму, Куршумлијској бањи, а можда и бањи у Крупцу код Пирота. Често се Асклепије и Хигија поштују заједно са трачким коњаником, Хераклом, Аполоном и Дионисом; култна места Асклепија и Хигије се често идентификују са црквама и светим изворима посвећеним светој Петки.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Марић, Антички култови у нашој земљи, Бг 1933; Lj. Zotović, Les cultes orientaux sur le territoire de la Mésie Supérieure, Leiden 1966; Митраизам на тлу Југославије, Бг 1973; A. Cermanović-Kuzmanović, „Monumenta intra fines Iugoslaviae reperta", Corpus Cultus Equitis Thracii, Leiden 1982, V; И. Поповић, „Споменици култа подунавских коњаника из Народног музеја у Београду", ЗНМ, 1983, XI-1; А. Јовановић, Огледи из античког култа и иконографије, Бг 2007.
Александар Јовановић
*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)