АНИМИРАНИ ФИЛМ

АНИМИРАНИ ФИЛМ, категорија филмова који настају различитим поступцима мануелне анимације (оживљени цртежи, лутке или предмети), као и процесима механичке, техничке и компјутерске анимације. Производни развој овог специфичног рода филмског стваралаштва на територији Србије био је неуједначен, у сенци много богатије продукције документарних филмова и углавном повезан с ентузијазмом појединаца. Почеци су били охрабрујући -- после II светског рата ликовни уметници Вера и Љубиша Јоцић покренули су рад на луткарској анимацији и постигли запажене резултате: Пионир и двојка (1949) награђен је као најбољи педагошки филм на фестивалу у Венецији (1950), а затим су настали Њена лутка Црвенкапа (1951) и, по њиховом сценарију, Дечак и змај (1953, режија Миодраг Николић). Почетни ентузијазам је посустао и после неколико рекламних филмова ова продукција се угасила. Крајем 50-их година филмска критика у Србији здушно је поздравила међународне успехе и репутацију Загребачке школе цртаног филма, коју су, између осталих, предводили Душан Вукотић, Боривоје Довниковић и Недељко Драгић. Врхунац ове афирмације је награда Оскар за филм Сурогат (Д. Вукотић, 1961). Донекле под утицајем тих успеха, током 60-их година у Србији се утемељила цртана анимација, највише захваљујући напорима Николе Мајдака који је у следећим деценијама подстицао развој а. ф. у свим подручјима: као сценариста, редитељ, продуцент, педагог и иницијатор манифестација и фестивала. Студио за анимирани филм основан је у „Славија филму" (1962) да би се, затим, фузионисао с „Авала филмом", а од 1965. с Културним центром Београда. Један од првих и најзначајнијих филмова био је Човек од креде (Н. Мајдак, 1963). Уз многобројне аматерске покушаје, анимиране експерименте директно на филмској траци успешно је радила костимограф Дивна Јовановић (Рок, 1960; Рондо, 1963). У подручје а. ф. сукцесивно су се укључили афирмисани карикатуристи Драгутин Гане Милановић (ИТД, 1964), Иво Кушанић (Рампа, 1966), Зоран Јовановић (In memoriam, 1967), Радивоје Ивановић и Никола Рудић (Аплауз, 1968). Предузеће „Дунав филм" започело је 1963. континуирану производњу а. ф., а 1966. основало одсек анимације при Филмској школи. На самом почетку гостовали су афирмисани аутори Бранко Ранитовић (редитељ из Загреба) и Мирослав Кијович (аниматор из Пољске) филмом Феникс (1963). Прве филмове радио је цртач Душан Петричић (Време вампира, 1971, редитељ Н. Мајдак). У Новом Саду истакао се графичар и аниматор Борислав Шајтинац (Није птица све што лети, 1970), који је радио за „Неопланта филм", у чијем оквиру је дебитовао и Растко Ћирић (Одлази циркус, 1983). Њих двојица остварили су најупечатљивије и најуспешније аниматорске опусе у Србији: први црнохуморном гротеском, други бенигно заиграном фантазмагоријом. Средином 70-их година јавили су се поуздани професионалац Стеван Живков (Дипломата, 1976) и ликовном носталгијом надахнута Вера Влајић (Уво, 1975; Она, 1976). З. Јовановић је остварио конзистентан опус оштрог сатиричара на опште теме у духу својих карикатура (Заставе, 1973). Нови подстицај развоју а. ф. у Београду дало је оснивање „Бикић студија" (1991) с Вељком Бикићем на челу, који је ауторску зрелост брусио на многобројним рекламним филмовима. Аниматор Мирослав Љ. Јелић реализовао је ауторски филм 100 година једног века (1995), посвећен јубилеју кинематографије, који је тим поводом приказан у САНУ. Дебитовале су и редитељке Зорана Кесер (Рехабилитација, 1995), Гордана Витомиров (Последњи суд, 1996), Снежана Трстењак (Мој свет, 1996), Ива Ћирић (Кућица, 2003) и Јелена Бешир (Огледало, 2005). Ранко Радовановић из Подгорице бави се компјутерском тродимензионалном анимацијом у жанру научне фантастике (Миленијум у трептају ока, 1995). У Врању је 90-их година покренута дечја Школа анимираног филма (ШАФ), коју предводи Мирослав Симоновић, а у Чачку је основан бијенални Фестивал филмске анимације. Вредан допринос развоју а. ф. у Србији дали су и Слободан Милић, Душко Шево, Недељко Убовић, Предраг Пантовић, Зоран Чакуљевић, Владимир Станић, Благоје Лупа и др.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Мунитић, Пола века филмске анимације у Србији, Бг 1999.

Н. Стојановић