АНИЧИН, Божидар

АНИЧИН, Божидар, електроинжењер, универзитетски професор (Скопље 16. XI 1933 – Београд, 25. XI 2008). После завршеног Електротехничког факултета у Београду, радио у Институту „Винча" (1964–1972), а потом као универзитетски професор на Машинском факултету (1972–1998). Докторирао у Шефилду (1968) с тезом о мерењу густине плазме помоћу микроталасних и радио-фреквентних проба. Радио на акцелератору од 1,5 MeV, посебно на електростатичком анализатору за мерење енергије јона и квадрополним магнетима за фокусирање јонског снопа. С Божидаром Маршићанином развио уређаје којима се јонски сноп изводи из просторије главне мете у бочну просторију, тако да је било могуће проучавати нуклеарне реакције малог приноса, рецимо Al(p,γ)Si (и A. Koički, B. Maršićanin, „The Analyzing and Beam Transport Equipment for the 1.5 MeV Accelerator", Билтен Института за нуклеарне науке „Борис Кидрич" у Винчи, 1964, 15, 4). Проучавао утицај попречног магнетног поља на рад високофреквентног Тонемановог извора. Бавио се учесталостима у подручју ултракратких таласа, посматрајући површинске електронске таласе. Прављене су гасне цеви дуж којих је праћено простирање ових таласа и откривен феномен да амплитуда површинских таласа непосредно из лансера (екситационе антене) зависи од смера електронског дрифта (и V. M. Babović, D. E. Lonngren, „Excitation of Nanosecond Waves on Positive Columns", J. Plasma. Phys., 1972, 7). Асиметрија таласне дужине, асиметрија слабљења и почетна амплитуда последице су Доплеровог ефекта. На учесталости од 35 GHz испитиван је аналогон оптичког Гус-Ханченовог ефекта (и J. J. Cowan, „Longitudinal and Transverse Displacements of a Bounded Microwave Beam at Total Internal Reflection", J. Opt. Soc. of America, 1974, 64; 1977, 67). У наставу увео идеје које су довеле до великих открића у науци, посебно сличност Ремеровог експеримента и Доплеровог ефекта, Мајкелсон-Морлијевог експеримента, Френелова сочива и Њутновог прилаза центрифугалној сили („The Rattle in the Cradle", Аm. J. of Physics, 1987, 55, 6). Радио и на мерењу карактеристика чврстих ракетних горива. Микроталасни део овог експеримента је интерферометар којим се мери дебљина горива чији је индекс преламања пре сагоревања одређен (коаутор: „Flame Plasma and the Microwave Determination of Solid Propellant Regression Rates", Combust. Flame, 1986, 64). Касније је у ову област први пут уведена трансмисиона микроталасна интерферометрија, као директнији и тачнији метод од рефлексионе. Такође је радио на испитивању површинских таласа плазми, показао да је талас на проводној завојници око плазменог стуба бржи и од таласа на самој завојници и на самом плазменом стубу.

ДЕЛА: Предавања из физике, Бг 1974; Елементи електронике, Бг 1995.

ИЗВОР: Архива Машинског факултета у Београду.

Марко М. Поповић