АНГИОЛОГИЈА

АНГИОЛОГИЈА (грч. ggei'on: посуда, жила, lovgo": реч, говор), наука о крвним судовима: артеријама, венама и лимфним судовима. После покушаја многобројних претходника, Вилијам Харвеј је успео да први протумачи кардиоваскуларну циркулацију код сисарa. Он је утврдио да у ткивима, пре свега ногама, постоји директан пренос артеријске крви у вене, да се веза између леве и десне коморе успоставља преко плућа, а да је „господар целог царства срце које пумпа". Прошло је много година док његова теорија није добила научне основе. Прво је Марчело Малпиги, помоћу једног примитивног микроскопа, открио плућне капиларе код жабе (rete mirabilis pulmonum), затим је Антоан Лавоазије открио 1777. кисеоник, а Ото Функ 1851. хемоглобин који кисеоник прима у плућима и разноси га дуж целе циркулације. Сатурација хемоглобина (HbO2) у артеријској крви је 99%, a венској, када се кисеоник потроши у ткивима, 75%. Слика о крвотоку је заокружена када је Жан Пекет 1651. приказао главни лимфни пут у организму (Ductus thoracicus) и цео лимфни систем човека. За анатомију артерија карактеристична су три слоја: интима, медија и адвентиција. Последњих деценија утврђена је огромна важност ендотела у артеријама, све до капиларне мреже, који се понаша као ендокрини орган. Дисфункција ендотела, због дејства многобројних фактора ризика (нпр. оксидовани LDL холестерол, пушење, артеријска хипертензија, дијабетес мелитус и др.), претходи најчешћем људском обољењу атеротромбози. Из а. се, због великог значаја, посебно изучавају коронарна и цереброваскуларна обољења па се ангиолози и васкуларни хирурзи примарно баве периферним крвотоком, венама (варикси, тромбофлебитис, тромбоза дубоких вена), обољењима аорте (анеуризме) и њених екстракранијалних грана (каротидне и вертебралне артерије, синдром отвора горњег торакса) и гранама за абдоминалне органе и екстремитете. Један од врло честих синдрома је claudicatio intermittens (шепање при ходу), који најчешће настаје због аортоилијачне атеротромбозе (Леришов синдром) или промена на феморалним и периферним артеријама. Сви клинички центри и веће болнице у Србији, па и приватне амбуланте, имају ангиолошку службу за дијагностику (колор Доплер, Магнетна резонанца и Мултислајс скенер), конзервативно лечење, као и васкуларну хирургију. Васкуларни хирурзи су обавезни у тимовима за трансплантацију бубрега, панкреаса и јетре. Посебна област је микроваскуларна реконструктивна хирургија важна за лечење код повреда шака, стопала и др. Од медикамената најчешће се користе: аспирин, пентоксифилин (Трентал), калцијум антагонисти и други вазодилататори. Све више се истиче лечење у хипербаричним коморама са применом кисеоника под притиском од 2−3 атмосфере. Бањско лечење (Бујановачка и Гамзиградска бања) спроводи се купањем у угљенокиселим базенима, у кадама са подводном масажом, као и апликацијом CO2 поткожним инјекцијама или преко коже у специјалним кадама.

ЛИТЕРАТУРА: С. И. Недељковић (ур.), Кардиологија, Бг 2000.

С. И. Недељковић