AНЕКСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

AНЕКСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ, једнострани акт владе Аустроугарске, којом је поништена одлука Берлинског конгреса о привременој окупацији БиХ и проглашено припајање територије БиХ Аустроугарској. На Берлинском конгресу 1878, којим је окончана Источна криза 1875–1878, изазвана устанком у Херцеговини и Босни, велике европске силе су Аустроугарској повериле мандат за привремену окупацију БиХ, да у њој среди прилике и уведе ред и мир. После тегобне борбе аустроугарске трупе су запоселе БиХ 29. VII – 20. X 1878, а затим почеле уводити свој политички и друштвени систем. У окупираним областима томе је пружан отпор, од којег је најснажнији био Херцеговачки устанак 1882. Након гушења устанка, Аустроугарска је консолидовала прилике у БиХ и у њима убрзано изграђивала свој административни систем и подстицала привредни развој, али у важно питање аграрних односа није задирала. У националној политици окупациони режим се оријентисао на постепено затирање српског и потискивање хрватског националног осећања у циљу спровођења интеграције припадника трију религија (исламске, православне и католичке) у нову, вештачку „босанску нацију". Творац тог плана био је аустроугарски министар финансија и управљач БиХ Бењамин Калај, па се теорија о босанској нацији, као и цео аустроугарски и окупациони систем у тим покрајинама од 1882. до 1903. назива његовим именом.

Незадовољство српског народа таквим режимом испољавало се на културном, просветном и верском, али и на политичком пољу. Оно је веома појачано почетком XX в. кад је БиХ постала средиште српског и југословенског покрета у Хабзбуршкој монархији. Заоштрени аграрни проблеми и политика националне дискриминације српског народа претворили су БиХ у, по Хабзбуршку монархију, једно од најопаснијих жаришта блиске националне и политичке кризе у Монархији. Аустроугарска је за све то после 1903. оптуживала „револуционарне утицаје" из Београда, што је унеколико било и тачно. Напори Србије да се ослободи аустроугарског туторства давали су подстицаја и снаге и босанским Србима за све упорнију борбу против националног угњетавања. Културна, просветна и политичка активност, нарочито међу млађим генерацијама у БиХ, постајала је све снажнија и борбенија. У њој је било и изразито револуционарних иницијатива. Бригу аустроугарских власти због тога повећавао је и општејугословенски и српски покрет који се стао јављати и у другим крајевима Монархије: Далмацији, Хрватској, Славонији, Јужној Угарској (Војводини) и Словенији. Образовање Хрватско-српске коалиције 1905. било је израз ширења свести о потреби јужнословенске сарадње и зближавања. У Бечу и Пешти, као и у клерикално-шовинистичким круговима међу Хрватима и Словенцима, јачало је уверење да те тенденције треба сасецати свим средствима, укључујући и војни удар на „хидру револуције" – Србију. Те идеје о сламању Србије, српског и јужнословенског покрета у Хабзбуршкој монархији подудариле су се с токовима и правцима велике европске политике на почетку XX в. Било је то време кад се међу колонијалним силама, после углавном завршеног грабежа у Африци и Азији, поставило питање не само прерасподеле прекоморских територија, него и промене односа и равнотеже снага у самој Европи. Иницијатива за такве промене долазила је од блока Централних сила, које су у доминацији на старом континенту тражиле нове снаге за прекоморску експанзију. Насупрот њему блок Антанте нашао се у положају браниоца постојећег стања и заустављања агресивних планова Немачке и Аустроугарске. Европа се нашла пред опасношћу опште војне конфлаграције. Ту опасност наговестила је већ прва мароканска криза 1905–1906, за којом је 1908–1909. уследила тешка анексиона криза.

Непосредно после Берлинског конгреса долазила је до изражаја тежња германских сила да овладају Балканским полуострвом као „златним мостом" за продор на Блиски исток. Авангардну улогу у том продору требало је да одигра Аустроугарска, која је имала и своје разлоге за контролу тог простора Европског југоистока. У циљу политике „Drang nach Osten" те њене разлоге је безрезервно подржавала Немачка. Тај је продор подразумевао овладавање кључним поморским тачкама на Средоземљу – Солуном и Цариградом – до којих се могло стићи само преко српских територија. Док је трајала трка за поделом ваневропских подручја, рад на овладавању Балканом Аустроугарска је спроводила корак по корак, претежно економским и политичким средствима. Порази и несреће Русије 1905–1907. и неуспех Немачке у Мароку, створили су код централних сила уверење да је куцнуо час да се на Балкану крене у енергичнију офанзиву. Њен први корак требало је да буде А. БиХ од стране Аустроугарске. За њега је убрзо нађен повод у Младотурској револуцији која је избила у јулу 1908.

Младотурска револуција била је дело групе официра и грађанских интелектуалаца, следбеника Нових Османа из 70-их година XIX в., која је настојала да путем уставног преуређења и вестернизације Турске спасе државу од све дубље кризе, свеопштег хаоса и неумитног пропадања ка којем се кретала. Њихов програм пантурцизма и претварање свих народа Османског царства у једну политичку нацију изазвао је, међутим, још дубље потресе широм Империје, а на Балкану посебно. Та све нестабилнија ситуација на Балканском полуострву подстакла је Немачку да одлучније припреми „продор на Исток" гурајући свог „бриљантног секунданта" – Аустроугарску као први ешалон Централних сила. Таква немачка политика почела је озбиљно да узнемирава силе Антанте, тим више што је војно и економско инфилтрирање Немачке у Турску још првих година XX в. узело маха. Немачки официри су се појавили као саветници у турској војсци, а концесија за изградњу тзв. Багдадске железнице од Цариграда према Персијском заливу, коју су Турци поверили немачким фирмама, била је право звоно за узбуну у Лондону и Паризу. Постајало је све јасније да империјалистичка политика Аустроугарске на Балкану представља само крчење путева за немачки пробој до Цариграда и Солуна. Тај задатак Аустроугарска је имала да спроведе овладавањем кључном балканском комуникацијом долином Мораве и Вардара, или алтернативним правцем „Санџачком железницом" од Сарајева, преко Новог Пазара, Косовске Митровице и Скопља до Солуна. За Србију су и једна и друга од тих варијаната биле погубне. Прва јој је претила директним поробљавањем, а друга потпуним заокруживањем и економским гушењем. Генерална проба тог аустро-немачког пројекта био је Царински рат који је Хабзбуршка монархија повела против Србије 1906. У њему је Србија показала неочекивану способност отпора и изналажења излаза из тешке ситуације. То је био додатни мотив за предузимање наредног корака – А. БиХ.

У вези с проглашењем анексије лидери Аустрије и Угарске су се неко време двоумили. Знали су да би то било драстично кршење Берлинског уговора и повреда међународног права с далекосежним последицама. Немачка, међутим, од тога није зазирала и подстицала је Аустроугарску да се те мере подухвати. Младотурска револуција у јулу 1908. била је довољан разлог да се управљачки кругови Беча и Пеште преломе. Донета је одлука да се А. БиХ прогласи поводом јубилеја 60-годишњице ступања на престо цара Франца Јозефа I. За тај чин предузете су убрзане дипломатске, политичке и војне припреме. На Балкану је начињен први популаран корак: Беч је у септембру свом фавориту Фердинанду Кобуршком дао сагласност за проглашење државне независности Бугарске. Тиме је преседан у вези с Берлинским уговором био начињен: он је прекршен. Силе Антанте, као ни Србија, нису протестовале. Затим је аустроугарски заједнички министар иностраних послова, барон Алојз фон Ерентал, употребио сву дипломатску вештину да издејствује пристанак Русије на А. БиХ, рачунајући да ће тиме бити амортизован и отпор њених савезница. У тој намери он је 15. септембра организовао „пријатељски сусрет" с руским министром иностраних дела Извољским у дворцу Бухлау близу Беча. У поверљивим разговорима Ерентал је буквално надиграо Извољског: за нејасно и необавезујуће обећање да се Аустроугарска не би противила ако би Русија у некој будућој повољној прилици запосела Босфор и Дарданеле, измамио је сагласност руског колеге на аустроугарску А. БиХ. Сâм Извољски биће запрепашћен кад неколико дана касније сазна да је А. БиХ на прагу. Одлука о њој донета је на крунском савету у Бечу 5. а свечано проглашена 7. X 1908.

А. БиХ изазвала је узнемирење и протесте и у владама и у јавности великих сила, свих осим Немачке. Највеће узбуђење завладало је у Русији. Политичка јавност је поразној критици изложила министра Извољског, захтевајући његову оставку и енергичан отпор аустроугарској политици на Балкану. Најдубљу кризу изазвала је ипак реакција у Србији. У Србији и целом Српству дошло је до експлозије протеста, патриотских заноса и борбених расположења и поступака. До тада незабележене демонстрације преплавиле су Београд, антиаустријска пропаганда је буктала више месеци, најактивније патриотске снаге су основале разгранату националну организацију Народна одбрана, у Скупштини је формирана Концентрациона влада на челу са Стојаном Новаковићем. Њен задатак је био да припреми одбрану од аустроугарске агресије. Осећајући непосредну ратну опасност, та влада је прихватила идеју Милована Миловановића о тражењу територијалне компензације у источним деловима БиХ, преко које би Србија дошла у директну везу с Црном Гором. Та идеја била је без изгледа на успех, а иритирала је и српску јавност која није хтела да чује за такву трговину националним земљама. Она је постајала све ратоборнија, а Народна одбрана је, поред снажне политичке агитације, почела да формира и добровољачке чете за рат против насилног суседа.

Безрезервно подржана од Немачке, Аустроугарска је на све то иступила арогантно и претеће. Од Русије се тражило признавање акта А. БиХ, а од Србије, уз то, и обустављање свих антиаустријских поступака и јавне агитације. Штавише, у војним врховима Аустроугарске, које је оличавао начелник Генералштаба Франц Конрад фон Хецендорф, изражавала се крајња одлучност за ратни поход на Србију. Рат је изгледао неизбежан, што је изазвало међународну кризу европских размера. И саме иритиране понашањем Централних сила, Француска и Велика Британија, знајући слабости Русије, нису биле спремне на тешку ратну конфлаграцију, па су покушале да излаз из кризе потраже новом конференцијом великих сила. Исцрпљена поразом од Јапана и недавно минулом револуцијом, Русија је ту замисао прихватила, али су је Немачка и Аустроугарска одбиле с презрењем као и Миловановићев предлог о компензацијама. Немачка је од Русије ултимативно затражила да призна А. БиХ и спречи разорно деловање Србије. Заплашене руске савезнице извршиле су притисак на владу и цара у Петрограду да прихвате немачки ултиматум. Под тим притисцима Русија је попустила: признала је анексију и приволела Србију да и она то учини. Међутим, јануара 1909. Аустроугарска, којој је на тај начин измицао изговор за поход на Србију, повисила је цену за одустајање од напада. Објавила је нови ултиматум којим је захтевала не само да се Србија сагласи са припајањем БиХ Монархији, него и да јавно објави да А. БиХ ничим не повређује српске интересе и да ће стога онемогућити сваку агитацију против Аустроугарске. Истовремено она је гомилала трупе на границама Србије и на Сави, Дунаву и Дрини. Опет под снажним притиском Русије и њених савезница Србија је капитулирала и 31. III 1909. објавила тражену понижавајућу изјаву. Тиме је анексиона криза била окончана, остављајући иза себе опасне последице: продубљени јаз између два супарничка блока, дубоко повређену Русију, до крајњих граница огорчени српски народ, учвршћен у уверењу да са Аустроугарском кад тад мора доћи до одлучног обрачуна.

ИЗВОР: Б. Павићевић (прир.), Русија и Анексиона криза 1908–1909, Тг 1984.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ћоровић, Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку, Бг 1936; M. Nintcich, La crise bosniaque 1908–1909. et les puissances européennes, I–II, Paris 1937; Д. Ђорђевић, Милован Миловановић, Бг 1962; Љ. Алексић, Односи Србије са Француском и Енглеском 1903–1914, Бг 1965; В. Дедијер, Сарајево 1914, Бг 1966; А. Митровић, Продор на Балкан. Србија у плановима Аустро-Угарске и Немачке 1908–1918, Бг 1981; М. Екмечић, Стварање Југославије 1790–1918, II, Бг 1989; „Анексија Босне и Херцеговине 1908. и историјске последице", у: Радови из историје Босне и Херцеговине XIX века, Бг 1997; А. Растовић, Велика Британија и Србија 1903–1914, Бг 2005; Ч. Попов, Велика Србија, стварност и мит, Н. Сад 2007.

Чедомир Попов