АНЕГДОТА

АНЕГДОТА (грч. nevkdoton: необјављено), кратка, оштроумна књижевна врста с поентом, сликовити „психолошки документ" најразличитије садржине, најчешће скривена историја из приватног живота неке важне или на било који начин привлачне личности; eпизода из нечије биографије, илустрација позитивне или негативне црте нечијег карактера; приказ обичаја, или карактеристична слика етничке, друштвене, националне групе. Састоји се из једне епизоде или пресека два мотива. Конкретан догађај служи као „кресиво идеји". А. је пројекција што „захвата мало а осветли оштро". Често је сликовита карактеристика и критика времена, неприлагођености једног сталежа другом окружењу (нпр. с једног прозора огромног солитера у Ужицу кукурикне петао, а с другог му се одазове кокош, да би Ера који управо силази са Златибора констатовао: „Да лијепе ли кокошарнике начинише људи!").

У усменој књижевности а. се додирује с низом фолклорних врста, али и с народском и писаном књижевношћу. Њене функције обухватају широк распон од забавног до поучног -- када се приближава тзв. „примјеру", приписујући одређеној личности понашање одмерено према високој моралној норми (у ратничко--патријархалним а.). Ако је хумористичка, од шаљиве приче се разликује пре свега по томе што претендује на истинитост. Веома сажета, а. може бити пресек мотива који дају утисак двосмислености, може се заснивати на игри речи, на досетки, приближити се загонетки и пословици, остајући наративна. А. обликује јунака као „средство за низање мотива". Јунак, притом, добија име, етничко, друштвено обележје, постаје тип (нпр. кнез Милош, Никола Пашић, Ера, Ћоса, калуђер, поп, ага, кадија итд.). Бавећи се историјским личностима или личностима познатим у одређеним круговима, ставља их у ситуације које „одговарају" замишљеном или стварном карактеру тих личности (кнез Милош пушта из затвора само осуђеника који је признао своју кривицу, насупрот онима који су осуђени „на правди бога", да не „квари оне поштене"; или одлаже ратовање „док дим не прође кроз оџак"). И када се заснива на интернационалним мотивима, прилагођава их средини у којој се казује.

Н. Милошевић-Ђорђевић

У писаној књижевности јавља се већ у делима средњег века (Летопис попа Дукљанина), а проширила се од XVIII в., с развитком биографско-мемоарске књижевности (Д. Обрадовић) и периодике. Вук је уочио везаност а. за друге врсте („мале приповијетке", „приповијетке од којих су постале пословице"). У ширим повестима су и кохезивна снага текста и „прекид", јер претварају озбиљно у хуморно, а знаменито и значајно преносе избором неважног и безначајног. Њихова унутрашња драматичност је у актуелности, аутентичности и жанровској одређености (једна епизода, ограничен обим, интернационални мотиви). Виталност а. потврђују и нови жанрови, који су је апсорбовали (приповетке, романи). Два су доминантна поступка интегрисања а.: кумулација или уланчавање (око лика и/или око теме) и амплификација или ширење. У документарној прози (записи очевидаца, успомене) а. су неретко разобличавале слику коју је творио владајући дискурс (В. Караџић, Н. Нинковић). Интегрисана у друге жанрове, могла је бити срж драматике, „ген" сижеа, обрт који постаје структурно-семантичка доминанта (приповетке М. Глишића), или улазити у надређене целине -- коментар, опис, реч јунака. Поред кумулације и амплификације, а. се могла и редуковати. Жанровско-композициона динамичност и метаморфичност а. нарочито је видљива у Причањима Вука Дојчевића С. М. Љубише (Беч 1878). Будући да почива на унутрашњој динамици између конкретног представљања догађаја и идеје, а. је и прича. Разноликост њених функција (забавити, насмејати, поучити) омогућује манипулативност у дочаравању најнижег, најбаналнијег и највишег, најморалнијег: у ратничко-патријархалној а. М. Миљанова (Примјери чојства и јунаштва) или у средњовековним примерима. Урбане а. присутне су још у ренесанси (М. Држић), али ће код Срба тек у XIX и XX в. постати популарне у забавницима Д. Давидовића, у шаљивим календарима Ј. С. Поповића, делима Ј. Игњатовића, Љ. П. Ненадовића (Писма из Италије), Ј. Ј. Змаја, С. Сремца, до савременика. Оне су профилисале нови тип јунака и биле проводник говора улице, школе, војске, породице, кафане итд. Могу бити саопштене стихом, као у песмама за децу Ј. Ј. Змаја или у поемама М. Бећковића. А. из ђачког живота нарочито су заступљене у књижевности за децу (Б. Нушић, М. Витезовић), често књишке (фикционалне) природе. У зборницима су приређене (и прерађене), те груписане у тематске циклусе око значајних догађаја (српски устанци, буна 1848, српско-турски ратови, ратови у XX в.), знаменитих личности: вођа и политичара (Карађорђе, кнез Милош, кнез Михаило, краљ Петар, Н. Пашић, Ј. Б. Тито), научника (Ј. Панчић, Н. Тесла), писаца (А. Гавриловић, Сто једна анегдота из живота српских књижевника, Бг 1929). Бележене у различитим крајевима (Шумадија, Крајина, Црна Гора, Војводина, Херцеговина, Босна и др.), оне су такође израз менталитета.

Д. Вукићевић

ИЗВОРИ: М. Ђ. Милићевић, Кнез Милош у причама, Бг 1891; М. Павићевић, Црногорци у причама и анегдотама, Бг--Пг--Зг, II--XXV, 1928--1940; Љ. Р. Ђенић, Ерске мудролије, Чајетина 1976.

ЛИТЕРАТУРА: В. Латковић, Народна књижевност, Бг 1967; H. Bauzinger, Formen der „Volkspoesie", Berlin 1968; Ј. Дучић, „Анегдота и историја", СД, Сар. 1969. VI; Б. Ничев, Увод в южнославянския реализъм, София 1971; Д. Вученов, Трагом епохе реализма, Круш. 1981; П. Слијепчевић, „Анегдота као уметничко дело", у: Критички радови, Бг 1983; П. Пешут, Ратничко-патријархална анегдота, Бг 1989; Љ. Андрић, „Ка поетици анегдоте", у: Знаменити Срби у анегдотама, Н. Сад 1999; К. Галагер, С. Гринблат, „Контраисторија и анегдота", Тxt 2005, 9/10; Б. Златковић, Први српски устанак у говору и твору, Бг 2007.