АНДРИЈАШ МРЊАВЧЕВИЋ

АНДРИЈАШ МРЊАВЧЕВИЋ, краљевић, обласни господар (?, око 1350 – ?, између 1394. и 1399). Син краља Вукашина и краљице Јелене, млађи брат Краљевића Марка. Први пут поменут у повељи коју је краљ Вукашин издао Дубровнику 1370. После очеве погибије (1371) живео неко време с мајком и најмлађим братом Дмитром, а касније се осамосталио. Господарио територијом између Кичева и Тетова у Македонији. Имао је своју војску и управни апарат, ковао властити новац. Подигао је манастир Св. Андреје Првозваног (Андрејаш) на Трески (1388/89). Био вазал турског емира Мурата и његовог сина Бајазита. После Бајазитовог састанка с вазалима у Серу (1393) раскида вазалне обавезе и убрзо губи своју област. Напушта Македонију у пролеће 1394. и с братом Дмитром креће на пут, преко Дубровника за Угарску. Браћа су у Дубровнику добила две трећине од депозита који је својевремено положио Вукашин, а чија је вредност процењена на преко 5.600 перпера (преко 2.200 дуката). Једна трећина депозита припадала је краљу Марку и њу је 1399. подигао Дмитар, као једини Марков наследник. После одласка из Дубровника за Угарску, августа 1394, губи му се сваки траг у изворима. Позиција млађег брата и историјски засведочен разлаз браће Мрњавчевић могли су одредити његов статус у усменој традицији, мада је о њему свакако одлучивао и архетип завађене браће, односно братоубиства. Већ у најстаријој забележеној песми о Марку Краљевићу (П. Хекторовић, 1556), баладично интонираној бугарштици Марко Краљевић и брат му Андријаш опевана је свађа браће око поделе плена и смрт А. од братове руке. И у бугарштици Девојка и Шишман, такође Хекторовићевом запису, он је трагични јунак, у чијем лику се стекло неколико историјских прототипа и судбина, што сведочи о чињеници да је средином XVI в. о њему постојала развијена епска и/или епско-лирска усмена традиција. У каснијим бележењима доминирају јуначки обрасци певања, а виновник његове смрти није Марко, него Турци, односно хајдуци/арамије. За лик А. везује се и мотив насилног одвођења у турску/анадолску земљу, па Маркова потрага за братом често претходи њиховом проласку кроз гору и А. смрти. Усмено предање и епика забележена на терену Босне за краљевића Андрију везују мотиве градње цркава и истрајности у вери.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902; Старе српске повеље и писма, I/1, Бг 1929; Вук, VI/16, 17; Богишић, 89; Пјеванија, 6, 36.

ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, Историја Срба, I, Бг 1952; С. Ћирковић, „Поклад краља Вукашина", ЗФФ, 1979, XIV, 1; Р. Михаљчић, Крај Српског царства, Бг 2001.

M. Благојевић; Л. Делић