АНДРИЋЕВА НАГРАДА

АНДРИЋЕВА НАГРАДА, установљена је 1976. према последњој вољи српског нобеловца, а додељује је Задужбина Иве Андрића за најбољу причу или књигу прича објављену у току једне календарске године. Састоји се од повеље и новчаног износа. Додељује се сваке године 10. октобра, на дан Андрићевог рођења. Управни одбор Задужбине бира жири који аутономно одлучује о добитнику, а ни један писац не може награду добити два пута. Највећи број награда додељен је за књиге прича, пет пута награде су добиле појединачне приче и једном циклус прича. Прва награда додељена је Драгославу Михаиловићу (Петријин венац) за 1975. Следећи добитници награде били су: Антоније Исаковић (Трен), Милисав Савић (Ујак наше вароши), Александар Тишма (Школа безбожништва), Мирко Ковач (Слике из породичног албума Мештревића, прича), Ћамил Сијарић (Француски памук), Светлана Велмар Јанковић (Дорћол), Давид Албахари (Опис смрти), Данило Киш (Енциклопедија мртвих), Видосав Стефановић (Царски рез), Радослав Братић (Слика без оца), Младен Марков (Старци на селу), Филип Давид (Принц ватре), Јован Радуловић (Даље од олтара), Радослав Петковић (Извештај о куги), Саша Хаџи Танчић (Звездама повезани), Милица Мићић Димовска (Одмрзавање), Воја Чолановић (Природан одговор, прича), Живојин Павловић (Таван, прича), Вида Огњеновић (Отровно млеко маслачка), Павле Угринов (Николета, прича), Радован Бели Марковић (Сетембрини у Колубари), Данило Николић (Улазак у свет), Мирослав Јосић Вишњић (Нови годови), Александар Гаталица (Век), Владимир Матијевић (Прилично мртви), Милорад Павић (Приче са савске падине, циклус), Мирослав Тохољ (Мала Азија и приче о болу), Михајло Пантић (Ако је то љубав), Јовица Аћин (Дневник о вагини, прича), Љубица Арсић (Мацо, да л' ме волиш), Горан Петровић (Разлике), Љиљана Дугалић (Акт) и Мирко Демић (Молски акорди).

ЛИТЕРАТУРА: Р. Стојковић, Лексикон литерата лауреата: Српске књижевне награде 1839--1839–2002, Бг 2004; СЗИА, 2006, 23.

Д.раган Драгојловић