АНДРИЋ, Милан

АНДРИЋ, Милан, књижевник, правник (Титош, Барања, 1845 – Нови Сад, 1922). Школовао се у родном мјесту, у Баји и у Печују. У Пешти као питомац Текелијанума (1865–1867) студирао права. Као члан „Преоднице" објављивао у Даници и Вили, а касније сарађивао и у другим листовима (Матица, Јавор, ЛМС). Био је чиновник Сремске жупанијске управе, адвокат у Баји, сенатор Општине Рума, те службеник новосадске градске управе. Од 1877. члан Књижевног одељења Матице српске и три пута члан његовог одбора. Уредио три броја часописа Нови век (Н. Сад 1913). Припада групи писаца прелазног периода између романтике и реализма. У пјесмама оријентисан на интимистичке и родољубиве теме, у прози на савремени живот. Склон хумористичким заплетима и пародији романтичарског стила, дијелом у облику путних слика или слика из ђачког и чиновничког живота.

ДЕЛА: Јесење лишће, Н. Сад 1868; Слике из мог албума, Темишвар 1901; Под видом нових идеја, Н. Сад 1910.

ЛИТЕРАТУРА: М. Недељковић, „Слике из мог албума", ЛМС, 1902, 212, 2; Ј. Грчић, Историја српске књижевности, Н. Сад 1906; В. Стајић, „Матичини књижевници и књижевност", СрГл, 1910, 4; 1911, 5; М. Савић, „Милан Андрић", Књижевност, 1962, 1–2; Д. Иванић, Српска приповијетка између романтике и реализма (1865–1875), Бг 1976.

Душан Иванић