АНДРИЋ, Иво

АНДРИЋ, Иво, књижевник, дипломата (Долац код Травника, 9. или 10. X 1892 – Београд, 13. III 1975). Основну школу завршио у Вишеграду, Велику гимназију у Сарајеву (1912), где се већ ангажовао око покрета „Млада Босна". Студирао у Загребу, Бечу и Кракову, одакле се, на вест о сарајевском атентату, одмах вратио у земљу. Ухапшен је 28. VII 1914. и до опште амнестије (1917) био у интернацији (Овчарево), под присмотром и по болницама (Зеница, Загреб). Студије је наставио у Загребу, где је један од покретача часописа Књижевни југ (1918). Октобра 1919. долази у Београд, испрва у Министарство вера, а од 1920. у Министарство иностраних дела. Службује у Риму, Букурешту, Трсту, Грацу, Марсеју, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину. Докторирао у Грацу (1924; српски превод 1982. „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине"), изразито негативно вреднујући утицај турске владавине и богумилства. Дисертација је наговестила теме које ће обрађивати у приповеткама и романима. Био је стални сарадник Српског књижевног гласника, а повремени часописа Мисао и листа Политика. У писму Миховилу Комболу (1933) одбио да уђе у Антологију новије хрватске лирике. II светски рат је провео у Београду, одбивши пензију и било какву сарадњу с окупационим властима. После рата живео у Београду, активно учествујући у културно-политичком животу. Од 1956. његова дела се интензивно преводе, нарочито после добијања Нобелове награде (1961). За дописног члана СКА изабран 1926, а за редовног 1939. Дописни члан ЈАЗУ постао је 1951, а Словеначке академије 1953. Био је почасни члан Матице српске од 1949. и почасни председник Српске књижевне задруге од 1972. Био је доктор honoris causa Универзитета у Сарајеву (1962), Кракову (1964) и Београду (1972).

Поезија, есеји. Почео је да објављује (песме у прози и слободном стиху) у Босанској вили 1911; пред I светски рат појавило се шест његових песама у зборнику Хрватска млада лирика. У збирци Ex Ponto (Зг 1918) потврдиће дубоку меланхолију појачану тамновањем, али ће показати не мање дубоку мисаоност кроз „разговор с душом" (Н. Бартуловић). Ослоњен на лирски сиже и исповедни монолог, води песму емотивно-мисаоној сентенци, разбија ритам и строгу форму песника модерне и гради песничку збирку као чврсту целину састављену од три циклуса с „епилогом", што ће бити још наглашеније у такође троделној збирци Немири (Бг 1920), састављеној од циклуса Немир од вијека, Немир дана и Брегови, од којих последњи насловом наговештава трајни књижевни симбол. У обе књиге А. је захваћен немирима и преокупацијама песника експресионизма и авангарде. Ex Ponto се може разумети као „мисаони дневник младог заточника", а Немири као „списатељска бележница човека који тражи своје место у свету" (И. Тартаља). За живота А. се дистанцирао од исповедног тона и првог лица, преусмеривши се на приповедање и треће лице. Песме пише ретко, али то чини све до 1973; у последњој песми Ни богова, ни молитава исказана је слутња краја и чежња за ширином, пространством, отвореним видиком и слободним дахом. Постхумно ће бити састављена и објављена збирка Шта сањам и шта ми се догађа (Бг 1976), укључена у Сабрана дела. Исповедни тон ће, међутим, бити задржан у записима Знакови поред пута, које објављује од 1925. и пише до краја живота. То је лирско-медитативна проза од кратких, самосталних, веома „збијених" текстова с поентом, које је писац сабрао у засебну, постхумно објављену књигу (Бг 1976). Ти записи су јединствени у српској књижевности – племенити и срећно нађени жанровски хибрид, који је у себи објединио елементе лирске песме, есеја, дневника и особеног путописа.

Медитација и рефлексија, укрштање критичког мишљења, лирске дирнутости и поетске визије карактеристични су за целокупно А. стваралаштво, што указује на непрекинуту есејистичку нит која се кроз то дело провлачи. Есеј је изворни начин његовог писања, „бескрајна медитација која тече из немира" (И. Тартаља); најчешће претходи неком наративном делу. Као есејиста, скицира портрете низа песника и приповедача, знаменитих историјских личности и уметника, дајући продорне погледе на своје немирно доба, рат и фашизам, при чему је „одлучно стао на ивицу смисла и свесно повео свој неми разговор с апсурдом" (К. Остојић). Већ у раним критичким написима даје драгоцене осврте на писце и књиге. Током година постепено уводи читаоца у тајне своје поетике исказујући личне погледе на језик, књижевност и традицију и везујући се најнепосредније за народну поезију и мит, за Његоша и познату девизу из Горског вијенца: „Нека буде што бити не може", а посебно за Вука као писца и „учитеља енергије". У есејистици је показао живо интересовање за многобројне класике и модерне писце с разних страна света. Привучен жељом за даљинама, писао је путописе укрштене с есејистичком рефлексијом и нарацијом, некад као путописна писма богата културним асоцијацијама, некад као путописну приповетку или као сећање на раније посећени град (На вест да је Бруса погорела, 1958). Његову путописну прозу објединила је Жанета Ђукић-Перишић у књизи Предели и стазе (Бг 2002).

Приповетке. А. је написао највише приповедака и најбоље приповетке у српској прози. За живота је објавио пет књига приповедака: Приповетке (Бг 1924, 1931, 1936); Нове приповетке (Бг 1948); Лица (Зг 1960), постхумно Кућа на осами (Бг 1976), раније припремљени приповедачки венац са оквиром, односно са уводом и једанаест приповедака. Као засебна публикација објављен је Пут Алије Ђерзелеза (Бг 1920), а три избора доносе и нове приповетке: у Изабраним приповеткама (Бг 1951), Панорами (Бг 1958), Жени на камену (Бг 1962). У Сабраним делима приповетке су распоређене у седам књига и груписане према тематској сродности. Стилски бриљантне, тематско-мотивски разнородне, с упечатљивим и разноврсним књижевним јунацима – од луда и божјака до везира и силника из епске поезије, од визија и привиђења као оличења жудње за идеалном женом и љубављу до милосница и распусних владатељки људским страстима, од басноликих фигура Аске и вука, до фра-Петра, који се нагледао света и овладао многим занатима и знањима – с мајсторски вођеним сижејним линијама и уживљавањима у сасвим разнородне ликове, каткад с елементима лирског и есејистичког, те приповетке увек потврђују мајстора приповедања и дочаравања најразличитијих човекових доживљаја, страсти, опсесија, мрачних порока и ретких врлина. Каткад блиске путопису, с описима праћеним медитацијама (Стазе, лица, предели), каткад портрету (Мустафа Маџар, Мара Милосница и др., збирка Кућа на осами), каткад параболи о уметности и уметнику (Мост на Жепи, Панорама), басни (Аска и вук) или есеју (Тренутак у Топлој), каткад пародији епске песме с преокретом силника у сметеног јадника и слабића пред женама, с елементима романа (Пут Алије Ђерзелеза), приповетке показују велику морфолошку разноврсност и склоност ка укрштању жанрова. Оне имају тенденцију уланчавања и циклизације, чиме најављују склоност ка доцнијој широкој епској форми. Тако „приче о фратрима" слуте Проклету авлију, а истраживачи и приређивачи су указивали на унутарњу повезаност више низова приповедака и објављивали их као целовите књиге: Р. Константиновић као Јеврејске приче (Бг 1991), а Ж. Ђукић-Перишић је приповетке о Томи Галусу видела као недовршен роман (На сунчаној страни, Н. Сад 1994).

Романи. Све до краја II светског рата А. је писац приповедака и новела, а 1945. појавила су се три његова романа. Прво је априла 1942. завршена Травничка хроника (Бг 1945), започета још 1924, у време довршавања докторске тезе. Успоставио је смирен тон летописца и хроничара немирних времена, уоквирио роман „прстеном" – причом о старцима, који на почетку романа седе последњег петка у октобру 1806, а на крају последњег петка маја 1811. и мирно, пушећи, разговарају у Лутвиној кафани, као да седам немирних година конзулских времена није ни било – и претежно хронолошки пустио пред читаоца ликове и догађаје, пратећи их некад с велике дистанце, а каткад из непосредне близине, па и из перспективе самих јунака. Цела галерија незаборавних ликова промиче пред читаоцима: аустријске и француске дипломате, турски везири, варошки и српски свет, и најнеобичнији међу њима, травнички лекар Марио Колоња, у којем је могућно видети елементе пишчевог аутопортрета и оличење приповедачеве способности уживљавања у различите људске заносе и прилике. За вишеградску ћуприју Андрић је везан од детињства. Мотив моста у његовој прози могућно је пратити од новела, преко појединих фрагмената: Знакова поред пута из 1930. и лирског есеја Мостови (1933) до романа На Дрини ћуприја (Бг 1945), писаног у Београду од јула 1942. до децембра 1943. и састављеног, као Хомеров спев, од 24 поглавља. Грађа за роман биле су народне песме, легенде и предања, те историјска грађа из турских, аустријских и венецијанских архива. Полазиште за рад на роману била је, на педесетак страница рукописа, прва верзија „Вишеградске хронике". Поглавља су компонована као међусобно уланчани новелистички блокови у чијим се језгрима обично налази нека трагична судбина. Вишеград и његов мост претворени су у позорницу на којој се одвијају велики догађаји и преламају појединачни животи од почетка градње моста до његовог рушења. Епски је испричан и укомпонован „сплет малих повести о великим трагедијама" (И. Тартаља). У време довршавања романа скицирао је портрет штедљиве старице, из којега ће развити роман Госпођица (Сар. 1945). Тај роман-портрет има у средишту лик жене-тврдице, свеле госпођице Рајке Радаковић, која седи и дрхти у сумраку, у хладној соби, у Београду, крпећи чарапу, а приповедач прати њене успомене. Јединица пропалог сарајевског трговца, прихватила је очеву опомену о штедњи као тестаментарну жељу и претворила је у порок тешког и неизлечивог тврдичлука, који ће је одвести међу зеленаше и профитере, па ће морати да бежи с очију својим суграђанима чак у Београд, где ће је тај исти порок одвести у страх од другога и у потпуну изолацију. Од тврдичлуком изазваног страха она ће и умрети. Полемишући с богатом европском и домаћом литературом о тврдици, А. је израдио портрет с елементима карикатуре и гротеске. Проклета авлија (Н. Сад 1954), вероватно најбоље А. дело и квинтесенција његове поетике, започета је 1928. као роман о Џему, млађем сину султана Мехмеда Освајача, пораженом од брата Бајазита у сукобу око престола, доцније играчком у рукама моћника хришћанског Запада. Када је повест о Џему била при крају, дошло је до потпуне измене концепције романа, па се роман-портрет с елементима хронике преобразио у сложену грађевину у којој ће средишње место добити Џемов биограф Ћамил, обузет Џемом и до идентификације унесен у његову судбину. Тако прича о Џему и вечна прича о завађеној браћи постаје прича о приповедању и тамновању. Савршено компонована, с прстеном који је уобручује, преломљена кроз низ приповедача, Проклета авлија је једна од најсложенијих, најдубљих и најгушће тканих књига не само на српском језику. Постхумно објављен, недовршени роман Омер-паша Латас (Бг 1976), започет под радним насловом „Сарајевска хроника", ослоњен је до извесне мере на историјску грађу из бечког Државног архива, извештаје аустријског генералног конзула Д. Атанацковића и документе које је публиковао Ф. Шишић. И том роману је претходила једна скица – тицала се Омер-пашиног карактера, у којем је била истакнута пашина склоност издаји. Међутим, током дугог и стрпљивог рада А. је пажњу с конзула Атанацковића пренео на Омер-пашу Латаса. Има мишљења да роман није завршен због промене пишчеве концепције: иако су претходни романи били строго компоновани и јасно завршавани, писац је имао разумевања и за „отворено дело", односно за недореченост и хотимичну недовршеност.

Поетика. А. сједињује медитацију и лирику с митом, „легендом" и историјом, градећи густо приповедно ткиво, некад симболички сугестивно, а некад вођено према алегорији и параболи. Уочени су доминантни А. симболи: брегови (збацују са себе све „као мрску кабаницу", опиру се променама и налетима ветра); ветар (варљивост, несталност, снага и осипање, пожар и миловање); камен (чврстина, стаменост); клесани камен (снага духа; сродно му је тесано дрво и обрађена земља); степенице (успињање); сунце и светлост, море (ширина, снага, стихија, изазов и бескрајно огледало); Босна (чвориште сукоба и сусрета Истока и Запада, средиште додира и судара култура и цивилизација); конзули, тумачи, преводиоци и други посредници; странац; симболи доњега света – пацови, мишеви и змије; жртва (било да је реч о појединцу или народу); мостови (спајају обале, људе и светове); жена које нема (привиђење које доноси наду и утеху, али буди и дубоку меланхолију). Симбол, мит и алегорија утемељени су у животним и историјским чињеницама. А. је опседнут лицима и човеком; мајстор је портретисања; развио је изузетну способност уживљавања у функцији дочаравања и буђења унутрашњег гласа ствари и људи. Отуда је говор уживљавања најзначајнија стилска особина његовог приповедања.

А. је у креативном дијалогу са светском и домаћом традицијом, од старих књижевности Далеког истока, Библије и антике до данашњих дана; од народне песме, приче и пословице до својих савременика. Његова поетика је „поетика писца ван свих праваца" (И. Тартаља). Истраживачи упозоравају да је врло пажљиво читао стоике, Марка Аурелија и Епиктета; према Хомеру је одредио број поглавља На Дрини ћуприје; повремено је близак источњачким мудрацима, песницима и софистима; често је и радо читао француске „моралисте", Паскала и Монтења, Жубера, Игоа, Стендала, Балзака, Бодлера и Флобера, с којим га често доводе у везу; Леон Блоа га је веома занимао; умео је да се нађе у близини Петрарке, Фрање Асишког, Гвичардинија, Леопардија, Д' Анунција, Пирандела, Сервантеса и његовог тумача, филозофа и антифашисте Унамуна, а нарочито у близини Гоје, чијим гласом је изрекао своја најдубља поетичко–естетичка уверења о густом ткању и о мартирију без надземаљске утехе; ту су Пушкин, Љермонтов, Гогољ, Толстој, Достојевски и Горки; из Гетеових дела је извукао највише исписа; Хајне; Томас Ман му је по схватању мита вероватно најближи од свих романсијера; Витмен, Стриндберг, Хамсун и Вајлд; романтичари Бајрон, Китс, Словацки, Мицкјевич. Ф. Достојевског и Т. Мана сматрао је најзначајнијим писцима који повезују два века, а Кјеркегор је оставио у његовој души трајан траг. О тајни и ћутању је правио исписе из Библије, Плутарха, Гетеа, Китса, Бодлера, Ничеа, Вилије де Лил-Адама, Леона Додеа. У домаћој књижевности упоришта су му Његош, Вук, народна поезија, али и Б. Радичевић, Змај, П. Прерадовић, Љ. П. Ненадовић, С. Матавуљ, којег је сматрао мајстором приповедања, П. Кочић, Св. Ћоровић, Б. Станковић, Р. Бошковић, А. Г. Матош и Т. Ујевић. Преводио је песнике словеначке модерне. Уочено је да му је Б. Станковић претеча у обради еротских мотива; да му је Св. Ћоровић близак по увођењу источњачких тема и мотива повезаних с домаћим тлом; да му је Матавуљ близак по темпераменту и приповедачком мајсторству; да је причу Проба написао по угледу на Кочићеву Суданију. Пажљиво је читао и проучавао историјске записе, летописе и друге списе Прокопија Чокорила, Стаке Скендерове и Јоаникија Памучине, па фра Грге Мартића и Ивана Франа Јукића, односно све што му је могло послужити као грађа и изазов.

Рецепција. Значајнија рецепција његових дела на другим језицима почела је 1937, када је изашао на пољском избор приповедака; сличан избор појавио се 1939. на немачком, у преводу А. Шмауса, и на бугарском. Рат је прекинуо рецепцију, али ће се На Дрини ћуприја појавити 1948. у Софији; исте године у Љубљани излази Травничка хроника. Први превод његовог романа на западу било је немачко издање На Дрини ћуприје (Цирих 1953). Поводом објављивања Травничке хронике на француском, држао је предавање на Институту за словенске језике у Паризу (1956) о историјској грађи тог романа. У Паризу, Москви и Варшави (1956) излазе преводи На Дрини ћуприје, исте године у Софији Проклете авлије, а у Будимпешти Травничке хронике. У Лондону излази Травничка хроника (1958), у Лајпцигу Госпођица. Током 1962. и доцније, дела доживљавају изузетно снажну рецепцију у свету, на шта је пресудно утицала Нобелова награда (1961). Тиме је скренута пажња светске јавности на југословенске књижевности и отворен пут југословенским писцима у свет. Веће интересовање за његово дело поновило се у доба растурања Југославије и грађанског рата у БиХ. О рецепцији тих дела у свету израђени су академски радови: „Рецепција књижевног дела Иве Андрића у САД" (1984) Б. Микашиновића и „Рецепција књижевног дела Иве Андрића у Француској до 1975. године" (1996) С. Ђорђића. Знатан број наших компаратиста дао је каткад изузетне прилоге о делу А. у компаративном контексту (З. Константиновић, И. Тартаља, Н. Стипчевић, Р. Константиновић, Р. Вучковић, Ј. Новаковић, Б. Живојиновић, Д. Стојановић, Д. Недељковић, В. Д. Михајловић, М. Павловић и др.).

Дело А. су рано запазили и у своје студије уврстили страни научници: италијански слависта У. Урбани пише о њему у контексту најновијих токова југословенских књижевности (1927); слично је учинио и немачки слависта Ј. Матл (1925). Амбициозније научне анализе јавиле су се пре у свету него код нас. Ф. Шерер посматра књижевност српских писаца као „рудник балканског начина живота", као документарну грађу за своја етнографска истраживања (Балканско у новијој српско-хрватској литератури представљено у епском делу И. Андрића, Б. Станковића и А. Крстића, нем., Грац 1950). Докторска дисертација Розе Мајер Иво Андрић – садржина и облик његовог песничког дела (нем., Грац 1951), одбрањена у Грацу, први је покушај озбиљне књижевнонаучне анализе дела А. у иностранству; знатно је надилази модерно писана дисертација Регине Минде (Иво Андрић – студија о његовој приповедачкој уметности, нем., Минхен 1962), рађена под руководством А. Шмауса, а на теоријским позицијама В. Кајзера, Р. Велека и О. Ворена, док је знатно испод тог нивоа књига М. С. Марковића Хиљаду једна ноћ Ива Андрића (Париз 1966). Енглески слависта Е. Д. Гој инсистира на унутрашњој еволуцији дела, супротстављајући се регионалистичкој редукцији („Дело Ива Андрића", енг., The Slavonic and East Europen Rewiew, 1963, XLI, 97). Изузетно разумевање опуса и културно-историјског контекста показао је пољски слависта Ј. Вјежбицки, знатно коригујући књигу Р. Минде (Иво Андрић, пољ., Варшава 1965). У Пољској су се делом А. бавили К. Зурански и Б. Зјељински; у Италији П. Лазаревић ди Ђакомо, у Немачкој Р. Лауер и Р. Ходел, у Енглеској С. Хоксворт и Д. Норис, у Русији О. Кирилова, у Украјини П. Рудјаков и др.

Прву фазу у критичкој рецепцији дела А. чине критички написи до I светског рата, који су се јавили у хрватској критици (Љ. Визнер, В. Луначек и др.). Другу фазу би чинио период до 1920, када се критика освртала на Ex Ponto и Немире. Већином су се огласили другови и књижевни сапутници А. Ширу оцену, у којој се наговештава будући тумач дела А., дао је М. Богдановић. Трајнију вредност имају оцене Н. Бартуловића, М. Црњанског и М. Богдановића. Трећа фаза је од 1920. до 1941, када дело живи без пишчеве потпоре због његовог рада у дипломатији. Критика је истицала да је писац открио „најзанимљивији део Босне". Н. Мирковић је објавио прву обимнију студију о А., прво у СКГ, па као засебну књигу (1938). Четврта фаза обухвата период од 1945. до 1954. На три романа и приповетке има мало одзива: пригушена књижевном политиком критика се тешко обнављала. Пета фаза (1954–1961) везује се за Проклету авлију, Одабране приповетке и Лица. Запажен је рад Ђ. Радовића и појава млађих критичара (Б. Михајловић, П. Палавестра, Р. Тошовић). П. Џаџић оцењује Проклету авлију као „најзначајнији подвиг послератне прозе"; С. Куленовић у њој види срж А. стваралаштва. Прва послератна српска књига о А. потиче од П. Џаџића (1957), који ће о њему написати још три књиге. Роман је и у средишту пажње И. Тартаље и В. Филиповића. О лирско-есејистичким иновацијама у приповеткама касније су писали В. Ђурић и Д. Живковић. Нобелова награда усмерава све рефлекторе на А. У зборнику Иво Андрић (1961) И. Тартаља објављује рад „Есеји и записи Иве Андрића" из којег ће се развити изузетна књига о Андрићевој поетици (1979), а затим следи збирка огледа Пут поред знакова (Н. Сад 1991). Јављају се обимнији, синтетични радови: Д. Живковића о стилу; В. Глигорић неутралише раније оцене. Објављене су докторске тезе М. И. Бандића (1963) и Ж. Станојчића (Језик и стил Иве Андрића, Бг 1967). О А. статусу у српској, хрватској и југословенској критици ради докторску тезу Р. Вучковић (Наша критика и Андрићево књижевно дело, 1965). Н. Милошевић је контрастно изучавао Крлежу и Андрића; потом се појављују студије Р. Вучковића, Д. Пувачића, Ј. Новаковић, Ж. Ђукић-Перишић и др. Издање Сабраних дела, посебно постхумно први пут објављених књига, означило је нову фазу у рецепцији А., која широм света добија велике размере. А. се такође проучава у контексту авангарде, „модернистичког приповедања" (М. Пантић), или се анализирају његова појединачна дела. Посебан значај имају зборници радова о делу А. и Свеске Задужбине Иве Андрића (излазе од 1982, најмање једном годишње). Према А. тестаментарној вољи од 1975. додељује се Андрићева награда за приповетку или збирку прича на српском језику.

А. дела су била изазов за филм и позориште: Аникина времена у режији В. Погачића (1954), Жеђ (1969, ТВ Загреб, у адаптацији К. Новосела и у режији Ј. Марушића); Петар Зец је према његовим делима радио сценарија за тв драме и тв филмове Злостављање, Знакови, Разговор с Гојом и Суседи; Проклета авлија је успешно драматизована. Игране су представе Аникина времена, Проклета авлија, Крилати мостови, Лица, На Дрини ћуприја, Знакови поред пута, Омерпаша Латас, Аска и вук, Злостављање, а као монодраме Злостављање, Знакови, Ћоркан, Бечлијка Омерпаше Латаса (1992), Мостови (2001). Између осталих, А. је добио награде Српске краљевске академије (1925), Коларчеве задужбине (1931), Владе ФНРЈ (1949), Савеза књижевника Југославије (1955), Повељу за животно дело Савеза књижевника Југославије (1956), Нобелову награду за књижевност (1961), Авнојеву награду (1967); Двадесетседмојулску награду БиХ (1970), Специјалну Вукову награду Културно-просветне заједнице Србије (1971). Такође је одликован и низом домаћих и страних одликовања: Орден Великог командира обновљене Пољске (1937), Орден Великог официра Легије части Француске (1937), Орден светога Саве I реда (1938), Орден јунака социјалистичког рада (1972).

ДЕЛА: Сабрана дела, књ. I–X, Бг–Зг–Сар.–Љуб 1963; Сабрана дела, књ. I–XVI, Бг–Зг–Сар.–Љуб.–Скопље 1976; књ. I–XVII, Бг–Зг–Сар.–Љуб.– Скопље 1981; књ. I–XVIII, Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: монографије: Н. Мирковић, Иво Андрић, Бг 1938; П. Џаџић, Иво Андрић, Бг 1957; М. Шамић, Историјски извори „Травничке хронике" Ива Андрића и њихова умјетничка транспозиција, Сар. 1962; М. И. Бандић, Иво Андрић: Загонетка ведрине, Н. Сад 1963; Б. Милановић, Андрић, Зг 1966; K. Остојић, Андрићево превазилажење апсурда, Сар. 1967; С. Кораћ, Андрићеви романи или свијет без бога, Зг 1970; Р. Вучковић, Велика синтеза, Сар 1974; Н. Милошевић, Андрић и Крлежа као антиподи, Бг 1975; Р. Војводић, Судбина уметника. Разговори с Ивом Андрићем, Бг 1976; Р. Поповић, Казивања о Андрићу, Бг 1976; В. Филиповић, Дело Ива Андрића, Пр 1976; Љ. Јандрић, Са Ивом Андрићем 1968–1975, Бг 1977; И. Тартаља, Приповедачева естетика, Бг 1979; С. Леовац, Приповедач Иво Андрић, Н. Сад 1979; М. Караулац, Рани Андрић, Бг–Сар. 1980; П. Палавестра, Скривени песник. Прилог критичкој биографији Иве Андрића, Бг 1981; Д. Маринковић, Рано дјело Иве Андрића, Зг 1984; Ж. Б. Јуричић, Иво Андрић у Берлину 1939–1941, Сар. 1989; Р. Поповић, Балкански Хомер или живот Иве Андрића, Бг 1991; Ж. Ђукић-Перишић, Каваљер светог духа. О једном недовршеном роману Иве Андрића, Бг 1992; И. Бори, Поглед на приповедачко дело Иве Андрића, Н. Сад 1992; П. Илић, У светлу Андрићеве уметности: наставно тумачење Андрићеве прозе, Н. Сад 1992; П. Палавестра, Књига о Андрићу: књижевне теме, X, Бг 1992; С. Леовац, Огледи о Иви Андрићу, Бг 1993; О. Кирилова, Између мита и игре. О Андрићевој поетици, Бг 1994; М. Караулац, Андрићеве куле и градови, Бг 1995; Н. Кољевић, Андрићево ремек дело, Бл 1995; М. Ризвић, Босански муслимани у Андрићеву свијету, Сар. 1995; М. И. Бандић, Скупоцене пристрасности. Иво Андрић и мале књижевне форме, Н. Сад 1996; М. Пантић, Модернистичко приповедање, Бг 1999; Ј. Новаковић, Иво Андрић и француска књижевност, Бг 2001; П. Зец, Андрићеве маске, Бг 2001; Филмско-телевизијско читање Андрића, Бг 2002; Р. Вучковић, Андрић – историја и личност, Бг 2002; С. Ђорђић, Превођење и читање Иве Андрића. Рецепција књижевног дела Иве Андрића у Француској до 1975. године, Бг 2003; Д. Стојановић, Лепа бића Иве Андрића, Пг – Н. Сад 2003; Н. Стипчевић, Андрићев Гвичардини, Бг 2003; Ш. Јуришић, На трагу Иве Андрића, Сплит 2004; И. Настовић, Записи о несаници Иве Андрића у светлу дубинске психологије, Н. Сад 2005; Р. Вучковић, Андрић, паралеле и рецепција, Бг 2006; И. Тартаља, Пут поред знакова. Трагом Андрићевог стваралаштва, Ист. Сар. 2006; В. Крчмар, Позоришне драматизације дела Иве Андрића, Н. Сад 2007; М. Караулац, Андрић у дипломатији, Бг 2008; Б. Тошовић, Der Nobelpreisträger Ivo Andrić in Graz. Нобеловац Иво Андрић у Грацу, Бг–Грац 2008. зборници: Иво Андрић, Бг 1962; П. Џаџић (прир.), Критичари о Андрићу, Бг 1962; Свечани скуп у част академика Иве Андрића, добитника Нобелове награде за књижевност за 1961. годину, САНУ, књ. CCCLII, Споменица, књ. 17, Бг 1962; А. Исаковић (ур.), Зборник радова о Иви Андрићу, Бг 1977; Б. Милановић (прир.), Иво Андрић у свјетлу критике, Сар. 1977; Међународни научни скуп Дело Иве Андрића у контексту европске културе, Бг 1980; Травник и дјело Иве Андрића – Завичајно и универзално, Сар. 1980; Научни састанак слависта у Вукове дане Иво Андрић у свом времену, XXII/1, Бг 1994; М. Шутић (ур.), Андрић у светлу естетике, Н. Сад – Бг 1994; W. S. Vucinich (ур.), Ivo Andrić revisited: The Bridge Still Stands, Berkeley 1995; Р. Вучковић (прир.), Зборник о Андрићу, Бг 1999; Андрић и Бошњаци, Тузла 2000; Дело Ива Андрића у новом миленијуму, Херцег Нови 2006. библиографије: Г. Поповић, Иво Андрић, библиографија дела превода и литературе, Бг 1974; Л. П. Лихачева: Иво Андрич: Био-библиографический указатель, Москва 1974; Т. Корићанац, Ж. Ђукић-Перишић, Иво Андрић: Књиге са посветом, Бг 1996.

Јован Делић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)