АНДРЕЈЕВИЋ, Михајло

АНДРЕЈЕВИЋ, Михајло, лекар, универзитетски професор, фудбалски радник (Пожаревац, 23. II 1898 − Београд, 18. IX 1989). Гимназију завршио у Београду. После учешћа у I светском рату, студирао и дипломирао (1925) медицину у Бечу. Специјализирао је интерну медицину, с посебним интересовањем за хематологију и нефрологију. Од 1949. доцент, а касније и ванредни професор на Медицинском факултету у Београду. Од почетка запослен у Општој државној болници у Београду, а на Другој интерној клиници, као специјалиста интерниста и примаријус, био је шеф Одсека за абдоминалне болести. Основао је наставну базу Мед. ф. у Градској болници Београда, где је остао до пензионисања 1968. Први је почео да примењује радиоизотопе у лечењу полицитемије и леукемије. Један је од првих ендоскописта у Србији и зачетник програма хемодијализе бубрега (1957). Отворио је Геријатријско одељење у Градској болници на Звездари у Београду. Објавио је монографију о улкусној болести (Улкусна болест: патологија, клиника и терапија стомачно-цревних гризлица, Бг 1952). Био је оснивач Секције гастроентеролога СЛД и Удружења гастроентеролога Југославије. Фудбал је играо за шабачку Мачву, а потом и Београдски спорт клуб (БСК), у којем је био и на функцијама потпредседника и председника. За репрезентацију Краљевине СХС наступао 50 пута, а за тим Београда играо на 41 утакмици. Педесет година био је функционер у фудбалском спорту. Од 1930. био члан Фудбалског савеза Југославије и његов председник (1937−1941). После рата био председник Међународне комисије ФСЈ (1946−1963) и потпредседник савеза (1963−1965). У форумима Фифе радио је 35 година. Био је члан њеног Надзорног одбора, потпредседник Организационог комитета Првенства света у фудбалу (1970−1974) и организатор курсева за фудбалске судије у САД и више афричких земаља, као и међународних првенстава и Олимпијских игара. Од Првог светског првенства 1930. у Уругвају до 1984. био у руководству Југословенске репрезентације. Заслужан је за развој и унапређење спортске медицине. Основао је Секцију СЛД за спортску медицину (1947) и годинама био њен активни члан, а потом и председник. Руководио Здравственом комисијом Фифе и борио се против допинга у спорту. За заслуге у спорту добио Мајску награду Србије (1962), Специјалну златну плакету ФСЈ (1969), као и Орден Фифе (1984). Добитник је Седмојулске награде Србије за унапређење здравства и науке (1980).

ЛИТЕРАТУРА: Сто биографија: грађа за Енциклопедију физичке културе и спорта уже Србије, I, Бг 1969; Спортски лексикон, Зг 1984; М. Савићевић (ур.), Професори Медицинског факултета у Београду -- од оснивања до педесетих година XX века, Бг 2003; Енциклопедија фудбала, I, Бг 2006.

С. И. Недељковић; М. Тубић