АНЂУС, Радослав К.

АНЂУС, Радослав К., биолог, физиолог, универзитетски професор (Београд, 13. X 1926 − Свети Стефан, 10. VII 2003). Дипломирао на биолошкој групи Природно-математи-чког факултета у Београду 1950. Доктор-ску тезу из термофизиологије („Прилози проучавању експерименталне хипотермије") радио под руководством Ивана Ђаје и одбранио 1953. Рад на Београдском универзитету започео 1948, а за редовног професора изабран 1970. Од 1953. држао наставу физиологије студентима биологије, а касније и молекуларне биологије и физиологије у Београду. У периоду 1956--1956–1967. био и наставник на Катедри за психологију Филозофско-историјског факултета за предмет Физиологија нервног система*.* Држао је наставу студентима постдипломцима ПМФ-а и Центра за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду, студентима биологије у Новом Саду, по позиву у универзитетима и научним центрима у Лондону, Паризу, Лењинграду, Москви, Колораду, Висконсину, Рочестеру. Боравио на истраживачком раду у иностраним лабораторијама у Паризу (1951/52), Лондону (1953/54), Филаделфији (1964/65) и Форт Колинсу (1965). За дописног члана САНУ изабран 1959, а редовни члан постао 1970. Члан ЦАНУ био од њеног оснивања (1973). За редовног члана Међународне академије астронаутике изабран 1960. и био члан њеног управног одбора. Био секретар Одељења за биолошке науке и члан неколико одбора у САНУ (Међуакадемског одбора за еко-физиологију, Међуакадемског одбора за биолошко-медицинска истраживања и Међуодељенског одбора за биомасу), као и члан редакција многих домаћих и међународних часописа, укључујући Cryobiology (САД), Resuscitation (УК) и Astronautica Acta (Међународна академија астронаутике). Био председник Српског биолошког друштва и Уније биолошких друштава Југославије, председник Одбора за природне науке Националне комисије за Унеско и делегат Југославије на генералним конференцијама Унеска; управник Физиолошког завода ПМФ-а (1956−1979), продекан тог факултета (1960−1964), директор Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић" (1967−1977) и управник Центра за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду (1984−1989). Један је од зачетника идеје и потом и оснивач Завода за биологију мора у Котору (сада Института за биологију мора). Добитник је награде Савета за културу Србије (1957), годишње награде Француске академије наука (1958), Тринаестојулске награде (1973) и награде АВНОЈ-а (1979). У II светском рату учествовао у борбама на Сремском фронту, где је био рањен и добио Војну медаљу заслуга за народ. Носилац је и Ордена Републике са сребрним венцем (1965) и Ордена рада са црвеном заставом (1980). Носио је и почасну титулу Војводе паштровске Банкаде**.** Значајно допринео научним областима термофизиологијe, неуробиологијe, ендокринологијe, аквакултуре и теоријскe биологијe. Већина његових открића произашла је из експерименталног рада у поменутим лабораторијама. Најзначајнији научни резултати постигнути су у његовим раним истраживањима дубоке хипотермије, привременог губитка животних функција и реанимације. Објавио резултат остварен с лабораторијским пацовима посебно охлађеним на 0--1 °C телесне температуре са заустављеним радом срца и дисањем до 90 минута, које је успео да оживи почевши с локалним загревањем срца и вратног региона, тј. центра за дисање, уз вештачко дисање. Оригиналност овог поступка била је у успостављању кардиоваскуларне и дисајне функције код животиња које су још биле под ниском температуром (15 °C), чиме је значајно умањен негативан ефекат одсуства кисеоника на органе. Нормалан раст и понашање су се најчешће успостављали 4 до 7 дана након хлађења. Ови радови су поставили основе за даља истраживања утицаја температуре ниже од 15 °C која се до тада сматрала физиолошком границом преживљавања сисара непрезимара. Истраживања су публикована у четири сукцесивна рада током 1954. и 1955. у угледном британском Journal of Physiology. У даљим експериментима утврђено је да активност коре малог мозга праћена електроенцефалограмом престаје када је температура тела снижена до +18 °C. Након реанимације све животиње су се понашале нормално у смислу брзине и сналажљивости у проналажењу хране. Тај резултат, публикован у врхунском часопису Nature (1955), изазвао је продор у приступу истраживањима краткотрајног и дуготрајног памћења, што је отворило врата идеји биохемијске основе памћења. Користећи се експериментима с хлађењем животиња, развио је и релативно једноставан начин изолације мозга пацова, с очуваном спонтаном и стимулисаном активношћу. Тај рад, публикован у реномираном Journal of Applied Physiology (1967) значајно је утицао на истраживања функције мозга. Већ својим почетним експериментима у Физиолошком заводу у Београду, који су потом доживели светску проверу и признања, А. је потврдио да су велика научна открића могућа и у малим и сиромашним земљама. Својим открићима он је учврстио значај Београдске школе физиологије у светској науци и успешно је водио као управник Физиолошког завода током 23 године, наставник физиологије током 39 година и као плодан истраживач у области термофизиологије све до своје смрти.

ДЕЛА: и J. E. Lovelock, „Reanimation of Rats from Body Temperatures between 0 and 1 °C by Microwave Diathermy", J. Physiol., 1955, 128(3); „Suspended Animation in Cooled, Supercooled and Frozen Rats", J. Physiol., 1955, 128(3); и F. Knöpfelmacher, R. W. Russell, A. U. Smith, „Effects of Hypothermia on Behaviour ", Nature 1955, 176; и K. Suhara, A. Sloviter, „An Isolated, Perfused Rat Brain Preparation its Spon-taneous and Stimulated Activity", J. Appl. Physiol., 1967, 22(5); Општа физиологија и биофизика, Бг 2001; Писма унуку, Н. Сад 2007.

ЛИТЕРАТУРА: „Biophysics from Molecules to Brain: in Memory of Radoslav K. Andjus", Annals of New York Academy of Sciences, 2005, 1048; Живот и дело српских научника, XI, Бг 2008.

П.авле Анђус