АНАСТАСИЈЕВИЋ, Драгутин

АНАСТАСИЈЕВИЋ, Драгутин, класични филолог, византолог, универзитетски професор (Крагујевац, 30. VIII 1877 -- Београд, 20. VII 1950). Потекао из породице хеленизованих Влаха (Цинцара), даљим пореклом из Мосхопоља у Епиру. Завршио класичну филологију на Великој школи у Београду (1900). Потом се као стипендиста Краљевине Србије три године усавршавао у области византијске филологије и књижевности у чувеном Семинару за средњогрчку и новогрчку филологију у Минхену, код Карла Крумбахера, где је одбранио докторску дисертацију (1905). Сматра се првим српским специјализованим византологом. Приликом прерастања Велике школе у Универзитет (1906), поверено му је оснивање катедре и семинара за византологију. Захваљујући њему, Београд је био један од првих универзитетских центара на свету (после Минхена и Париза) у којима су деловале катедре за византологију. После преласка на Богословски факултет (1921), где је до пензионисања предавао грчки језик и византијску културу, и даље је на катедри коју је основао хонорарно предавао историју Византије. Био је генерални секретар Другог међународног конгреса византолога одржаног у Београду (1927). Његов научни опус обухвата радове из средњогрчке филологије, српске и византијске дипломатике (од посебног значаја је обиман материјал настао током вишегодишњих боравака на Светој гори, архивиран у САНУ), византијске историје друге половине X в. (посебно односа с Русима, Бугарима и историје тзв. Самуиловог царства), српске историје с краја XII и прве половине XIII в., као и последњих деценија византијске и српске историје пре османских освајања. Дао је значајан допринос у раду на Народној енциклопедији СХС. Био је редовни члан САН (1946), дописни члан ЈАЗУ и почасни доктор Универзитета у Атини (1938).

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Никић, „Библиографија радова Драгутина Анастасијевића", ЗРВИ, 1960, 6; Љ. Максимовић, Развој Византологије, Бг 1988.

С. Пириватрић