АНАРХИЗАМ

АНАРХИЗАМ (грч. narca: безвлашће), политичка теорија и пракса које, дајући првенство индивидуалним правима појединца, поричу сваки значај државе и политичких институција. Анархистичка учења појавила су се у Србији 60-их година XIX в. Донели су их српски студенти, пре свега они који су се школовали у Швајцарској, где су припадали Бакуњиновом циришком кругу. Под његовим утицајем основана је организација „Српска браћа", као и Српска социјалистичка странка, с циљем да се у Србији изведе револуција. Међу српским анархистима тада се истицао М. Хрваћанин. Анархисти су стајали насупрот групи С. Марковића, која је била у мањини и искључена из странке убрзо по њеном оснивању. На левици Српске социјалдемократске странке (ССДС) основана је потом мала група анархосиндикалиста, која је покренула лист Хлеб и слобода, а 1905. у Београду и анархосиндикалистичко удружење са К. Цицварићем на челу. Две године касније он је покренуо лист Радничка борба, залажући се за организациону независност синдиката, генерални штрајк и екстремна лева становишта, све до укидања државе. Анархосиндикална левица (Н. Дивац) се у оквиру ССДС-а залагала за непосредну акцију синдиката у борби за права радника. Изван странке тој групи је припадао и С. Марковић. Идејно се с њима успешно обрачунао Д. Туцовић. Активност анархиста подразумевала је и пропагандни рад, развијан преко штампе (Воља, Комуна, штампана у САД) и превода текстова познатих анархиста (Бакуњин, Кропоткин), које је издавала ђачка група „Ослобођење" и који су растурани у Београду. Значајан догађај у радничком покрету представљао је расцеп који се догодио пред општинске изборе 1914, када су анархисти основали Народну социјалистичку странку и као њено гласило покренули лист Народна реч.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Перовић, Српски социјалисти 19. века, 1–3, Бг 1987–1993; М. Суботић, „Бакуњин и српски социјалисти седамдесетих година прошлог века", у: Филозофија и друштво, Бг 1987.

Срђан Милошевић