АНАЛИТИЧКА УМЕТНОСТ

АНАЛИТИЧКА УМЕТНОСТ, уметничка пракса и врста теоријског рада у уметности, која се јавља у корпусу концептуалне уметности 60-их и 70-их година XX в., а темељи се на истраживању концептуалне, сазнајне и језичке природе уметности. То је пракса која нема одлике стила или покрета, у којој се читање дела не темељи на коду формалног читања и у којој се визуелни чинилац своди на минимум, а сама уметност посматра као семиолошко поље у које (концептуални) уметници уписују знакове/значења којима испитују законитости и норме како саме уметности, тако и сопствене уметничке егзистенције унутар уметности. Термин а. у. од 1969. симултано користе концептуални уметници из британске групе „Уметност и језик", као и америчког Друштва за теоријску уметност и анализу, а њихово тумачење а. у. блиско је одређењу уметничког рада концептуалног уметника Џозефа Кошута. Њихови текстови уводе у контекст уметности аналитичке аргументе о природи уметничког предмета и изјаве о уметности, утемељене пре свега на аналитичкој филозофији Лудвига Витгенштајна, али и на концепту редимејда Марсела Дишана, као и на лингвистичко-семиотичком формализму. У српској уметности се примери аналитичке уметности уочавају у раду чланова новосадских група „KôD, ∃" и „∃-KôD" које су деловале током 1970. и 1971. Њихови чланови били су студенти књижевности, а њихови текстуални и теоријски радови, произашли из студија Витгенштајновог Tractatusa, Де Сосирове лингвистике и других извора аналитичке филозофије, први су примери а. у. у српској Новој уметничкој пракси 70-их. Бавили су се анализом термина уметност и институције уметника, лингвистичком анализом случајно одабраних речи (Славко Богдановић), анализом и дебатама о концептуалној уметности (Мирко Радојичић), процедурама конструисања текста (Слободан Тишма), самим процесом настанка текста и истраживањима језика у уметности и уметности језика (Владимир Копицл). У Београду се примери а. у. или њени аспекти препознају у раду Гергеља Уркома (Шест минута рада часовника снимљеног на xerox-у, 1970. и Структурална схема за два листа чисте беле хартије, 1972), те Зорана Поповића (Аксиоми, 1971−1973). Група „143" (1976−1980), чије су језгро чинили Мишко Шуваковић, Маја Савић, Јован Чекић, Паја Станковић, посветила се систематичном истраживању односа теоријског диксурса и уметничке праксе, односно теорија уметника, уметности и културе (од Баухауса до концептуалне уметности). Полазна претпоставка била је да се сваки уметнички рад може замислити и теоријски приказати као формални синтактичко-семантички концепт, што имплицира да је уметнички рад теоријски објект који је произведен расправом.

ЛИТЕРАТУРА: Нова уметност у Србији, 1970–1980. Појединци, групе, појаве, Бг 1983; J. Денегри, Седамдесете: теме српске уметности, Н. Сад 1996; A. Alberro, B. Stimson (ур.), Conceptual Art: A Critical Anthology, Massachusetts 2000; M. Šuvaković, D. Đurić (ур.), Impossible Histories, Massachusetts 2003.

Ј. Чубрило