АМЕРИЧКО-СРПСКИ ОДНОСИ.

АМЕРИЧКО-СРПСКИ ОДНОСИ. Политички односи. Први покушај успостављања службених односа (1867) завршио се неуспехом, али су након стицања независности Кнежевине Србије (1878) две земље започеле преговоре. Конзуларна и трговинска конвенција закључена је 1882. Посланик САД дошао је у Србију 1906, а Србија је 1911. именовала истакнутог научника Михаила Пупина за свог генералног конзула у Њујорку. За време балканских ратова америчка штампа писала је о Србији и њеној борби за ослобођење. Исељеништво из Краљевине Србије било је занемарљиво, али из Аустроугарске значајно. У јулској кризи 1914. америчка јавност је видно била наклоњена Србији. Пупин је објављивао чланке у Њујорк Тајмсу и другим листовима, у којима је оштро нападао Аустроугарску и њену политику према Србима и Србији, а исто тако организовао слање резервиста, медицинских радника и новчане помоћи Србији. Србија је посланство у Вашингтону отворила крајем 1916. Објава рата САД Немачкој (април 1917) довела је до ближе сарадње између две земље, а влада САД одобрила је Србији зајам за вођење рата. Крајем 1917. у САД је стигла српска ратна мисија у намери да објасни ратне циљеве Србије, осигура подршку тамошње владе и обезбеди финансијску и материјалну помоћ. Председник САД Вудро Вилсон залагао се за обнову Србије као независне државе и њен излаз на море, не прихватајући захтев за стварање државе Срба, Хрвата и Словенаца. Ток рата довео је до промене става САД које су средином 1918. подржале распад Аустроугарске и стварање државе Срба, Хрвата и Словенаца. Влада САД је прва међу великим силама признала нову државу -- Краљевину СХС. Пружила јој је заштиту у спору са Италијом око њених претензија на источној обали Јадранског мора.

Д. Живојиновић

Много Американаца исказало је човекољубље у тешким данима за Србију и српски народ током и после I светског рата. У марту 1915. амерички Црвени крст и Рокфелерова комисија за ратну помоћ послали су у Србију, тешко измучену епидемијом тифуса, мисију са доктором Ричардом Стронгом (1872--1948) на челу. У периоду америчке ратне неутралности главни донатори са америчке стране сакупили су за хуманитарну, пре свега медицинску, помоћ Србији од преко пет милиона франака и пола милиона долара. Непроцењив учинак у придобијању америчког јавног мњења, интелектуалне и политичке елите, остварила је Мејбел Гордон Данлоп, удата Грујић, супруга српског амбасадора у Вашингтону Славка Грујића (1919--1922). Она је основала Дечју болницу у Нишу и Српски потпорни фонд, а после рата и Амерички дом за југословенску сирочад у месту Селце у Далмацији. Новоустановљено пријатељство између два народа утврђивали су, између многих других, и Џон Фротингем и његова супруга Хелен, рођена као Јелена, ћерка угледног српског научника и дипломате Симе Лозанића. У првим данима рата Џ. Фротингем је у целини опремио болницу у Скопљу, у вредности од 200.000 ондашњих долара; Јелена Лозанић-Фротингем, у раној младости представница Српског женског савета на Међународном конгресу жена у Копенхагену 1910, током рата служила је као болничарка да би се после тога заједно са супругом посветила хуманитарном раду и помоћи деци. Кроз дом Џ. Фротингема стасало је у здраве и корисне чланове друштва преко 2.000 српске сирочади. Ангажовање америчких филантропа у Србији наставило се и после рата. Карнегијева задужбина (Andrew Carnegie) 1921. даривала је српском народу велелепну зграду Универзитетске библиотеке у Београду. Ову библиотеку је комунистички режим после II светског рата преименовао у Универзитетску библиотеку „Светозар Марковић".

Најчешће се међуратни односи Краљевине СХС / Југославије и САД деле на три фазе: прво раздобље се односи на време од краја ратних дејстава до повлачења делегације САД са Версајске мировне конференције, други период обухвата 20-е и 30-е године у којима није било видљивијих заокрета у југословенско-америчким односима, а трећи покрива догађаје који су обележили избијање II светског рата и неизвесности на коју ће страну кренути дезоријентисана и изнутра поцепана држава Јужних Словена.

Током 1918. став САД према формирању заједничке државе троименог народа у потпуности је еволуирао у прилог залагања Владе Србије и Југословенског одбора: почев од изјаве државног секретара САД Роберта Ленсинга од 29. V 1918, у којој са „симпатијама" поздравља националне тежње Чехо-Словака и Југословена, изнете на Конгресу потлачених народа у Риму у априлу исте године, све до саопштења Владе САД од 28. VI 1918, у којем се каже: „у сврху да не буду могући споразуми о значењу тог саопштења, државни секретар објавио је данас изричито да је гледиште које заступа Влада САД такво да све гране словенског племена треба да буду потпуно ослобођене испод аустријског и немачког господства".

Догодило се да су чланови српске мисије били присутни у Конгресу САД управо 8. I 1918. када је председник Вудро Вилсон излагао својих познатих Четрнаест тачака; међу њима су нарочито начело равноправности народа, стратегијских односно природних граница и начело историјског права ишли на руку делагације Србије са Н. Пашићем на челу у тешкој дипломатској борби за границе нове државе. У првој фази Версајске мировне конференције, која је трајала 19. I -- 28. VI 1919, у припреми мировног уговора са пораженом Немачком и у оснивању прве међународне организације колективне безбедности, Друштва народа, САД су биле својеврсни spiritus rector. Вилсон напушта Версајску конференцију 29. VI 1919, а недуго за њим и Државни секретар Ленсинг. Комплетна америчка делегација одлази из Версаја 9. децембра исте године, након што 19. новембра Версајски уговор у Сенату није добио потребну већину.

Међуратно раздобље у међусобним односима одликују, grosso modo, изолационизам у САД и субрегионална спољнополитичка оријентација Краљевине СХС / Југославије. У том периоду млада држава била је заокупљена односима са суседима, а најважније ослонце у спољној политици налазила је у Француској и Великој Британији; у циљу очувања новоуспостављеног Версајског система, изградњом одговарајућих савеза кроз Малу Антанту 1921. и Балкански споразум из 1934, Југославија је у том делу Европе играла улогу регионалног стуба и јемца тог поретка. У исто време САД су се бавиле унутрашњим питањима и односима у Западној хемисфери и на Пацифику, a у европским просторима нису препознавале своје виталне националне интересе. Тридесетих година Велика економска криза је „трошила сав кисеоник" најважнијих чинилаца у Белој кући и на Капитол хилу. Тек су сe иницирањем и потписивањем Бријан--Келоговог пакта о Општем одрицању од рата, 27. VIII 1928, САД накратко вратиле на европску политичку и друштвену сцену.

Трећу фазу у међуратним односима Краљевине СХС / Југославије и САД одликује закаснела, али опсежна политичко-дипломатска активност администрације председника Френклина Делано Рузвелта у спречавању тада већ неповратног окретања владе Цветковић--Мачек ка Централним силама. Имајући у виду ванредан геостратегијски и геополитички положај Југославије, њено приступање савезу с Немачком и Италијом пресудно би утицало на судбину укупног балканског простора који би тада неодбрањиво био изложен фашистичком освајању. У том циљу Рузвелт је током јануара 1941. у регион послао личног изасланика, пуковника Вилијема Донована, да утврди право стање ствари на терену и охрабри Грчку, Бугарску, Турску и, пре свих, Југославију да се одупру захтевима Сила осовине. Упркос порукама које је председник Рузвелт упутио кнезу Павлу Карађорђевићу у фебруару и марту исте године, упозоравајући га да ће: „...свака земља која се покорно преда без отпора уживати мање наклоности у свету, него земља која пружи отпор, макар тај отпор трајао свега неколико недеља", Југославија је приступила Тројном пакту, да би свега два дана после његовог потписивања била срушена влада која је то учинила. Западне силе су поздравиле овакав драматичан преокрет у Београду који је земљу увео у трагичан рат.

Све до Техеранске конференције у новембру 1943. САД су подржавале Краљевску владу у Лондону, а ђенерал Дража Михаиловић је слављен као вођа „првог покрета отпора у окупираној Европи". Лик команданта Краљевске војске у отаџбини Драже Михаиловића појавио се током 1942. на насловној страни чувеног америчког магазина Тајм. Премда је већ почетком рата Влада САД о томе имала поуздане податке, усташки, мађарски и бугарски геноцид над српским народом није осуђен. Током првих година рата у Вашингтону се одвијала жива дипломатска активност југословенског посланика у САД Константина Фотића; у лето 1942. краљ Петар II Карађорђевић дошао је у званичну посету СAД, уживајући пуно уважавање као представник савезничке и пријатељске земље.

После слања мисија у штабове оба покрета отпора уследило је фактичко признање партизанског покрета на основу његовог несумњивог учинка у борби против фашистичке Немачке и њених сателита. У том погледу пресудно важна била је мисија мајора Фериша у јесен 1943, који је с лица места поуздано обавестио своје претпостављене о снази, карактеру и деловању партизанске војске предвођене комунистима. Иако је и на основу одлука Техеранске конференције пружена сва расположива помоћ оној војсци која се борила против Сила осовине, САД је и даље подржавала Краљевску владу у Лондону, додуше с мањим интензитетом и уз уважавање сазнања о њеним политичким и националним поделама.

Државни секретар САД Кордел Хал, у реакцији на одлуке тзв. Другог заседања АВНОЈ-а, избегао је да ове активности, као углавном до тада, подведе под још једну „комунистичку ујдурму". Сагласно реалним интересима његове земље и савезника, он је поздравио допринос партизанских јединица у заједничкој борби. Политика „на два колосека" према Југославији продужила се, међутим, и после поменутог заокрета с краја 1943. У аналима сарадње с покретом генерала Михаиловића изузетно место припада спасавању више стотина америчких пилота из оборених или оштећених авиона, које су августа 1944. извели четници под командом мајора Звонка Вучковића. За потребу евакуације америчких пилота, која представља једну од најсветлијих страница у односима Србије и САД, изграђен је и импровизован аеродром у Прањанима код Чачка.

Односе две државе у периоду после II светског рата могуће је периодизовати на основу неколико мерила, почев од мандата појединих америчких председника (од Трумана до Џорџа Херберта Вокера Буша), преко појединих догађаја у развоју друге Југославије, па до усвајања преовлађујуће поделе послератне европске и светске историје. Који год критеријум да се примени, као прво раздобље намеће се време 1945--1948: то је период у којем Југославија следи начела унутрашњег развоја и води спољну политику као лојални члан комунистичке породице са центром у Москви. Док су нпр. САД подржавале Краљевину СХС у територијалном сукобу са Италијом у њеним првим данима постојања, дотле су се у Тршћанској кризи, која је избила на самом крају II светског рата, окренуле против ње, видећи је као део света иза „комунистичке завесе". Завршетак рата довео је до отвореног сукоба између САД и Југославије због Титове подршке грчким комунистима, као и због односа који је нова власт имала према римокатоличкој цркви. С правом сматрајући Југославију делом комунистичке породице, САД су мирно посматрале и гушење опозиције и завођење једнопартијског система са Брозом на челу. Додуше, југословенском комунистичком режиму идеологија није сметала да у периоду од априла 1945. до јуна 1948. прими помоћ УНРРА која је износила 415,6 милиона америчких долара, од чега је удео помоћи из САД износио 72% или 299,2 милиона долара. Идеолошко слепило је, међутим, допринело да Титова Југославија одбије Маршалову помоћ и тако дугорочно рђаво утиче на развој укупног друштва у деценијама које су следиле. Непосредно после Брозове изборне победе у извештају тадашњег америчког амбасадора у Београду Ричарда Петерсона може се најтачније видети стање односа две државе: амбасадор Петерсон се у Београду осећао као у главном граду неке од совјетских република. Предлагао је, чак, својој влади у Вашингтону да размотри затварање амбасаде на шест месеци због „скоро немогућих услова да обавља своју мисију у тако непријатељској атмосфери".

После избијања сукоба између Стаљина и Тита дошло је до значајне промене у односима две државе: након првобитне сумње у искреност разлаза двојице комунистичких вођа, у наредних неколико година Југославија је за САД постала жижна тачка њених напора да унутар Источног блока подрже прву напрслину и охрабре Југославију да истраје и опстане као симбол разлике у свету иза „гвоздене завесе". Делујући у складу са тзв. Стратегијом клина, САД су Југославији у наредних неколико година испоручиле одлучујућу војну, финансијску, материјалну и политичку помоћ, захваљујући чему је она успела да сачува своју независност. На тај начин Американцима је пошло за руком да, „држећи Тита на површини", докажу да је побуна против диктата Москве могућа, одржива, као и да ће бити награђена. Обе послератне администрације биле су свесне да је Тито и даље идеолошки комуниста, али су у свом спољнополитичком деловању, често акробатски вешто савлађујући отпоре унутар властите земље, давали предност војно-стратешким разлозима и помагали Југославији да опстане. Потписујући Балкански пакт, Југославија је 1953. индиректно постала чланица НАТО-а, што је само потврђивало одлучујућу превагу коју су разлози стратешке калкулације добијали над идеологијом код обе стране.

Када је после Стаљинове смрти 1953. ослабио притисак на Југославију, започео је процес нормализације односа са СССР-ом, а Броз отворио тзв. трећи пут, изграђујући са Нехруом и Насером покрет несврстаних земаља, што ће га све више удаљавати од САД. Југославија је, у раздобљу 1951--1971, само на основу трипартитне помоћи коју су иницирале САД, добила око 1,6 милијарди долара. Дугорочно је, међутим, била највреднија помоћ САД Југославији у области науке, културе и просвете: хиљаде југословенских стипендиста се о трошку америчке владе и приватних фондација школовало и усавршавало у овој земљи. И поред срдачних односа између Тита и председника Кенедија, југословенска спољна политика се између 1955. и 1968. претежно усмеравала према институционализацији покрета несврставања и ка јачању сарадње са СССР-ом. Распламсавањем Вијетнамског рата Југославија је постајала све критичнија према америчкој спољној политици. После бруталне Совјетске интервенције у Чехословачкој и гушења Прашког пролећа 1968, Југославија се, у страху да је не задеси слична судбина, поново окренула јачању веза са САД. Титу је, међутим, и даље била неопходна подршка Леонида Брежњева у учвршћивању власти у данима обрачуна са либерално-националистичким тенденцијама које су следиле велике студентске немире у јуну 1968.

У периоду од 1971. до смрти Јосипа Броза 1980. дошло је до побољшања односа двеју земаља, посебно после завршетка Вијетнамског рата и активности југословенске стране у примиривању радикалних тенденција и њихових носилаца унутар Покрета несврстаности. Тито је 1978, четврти пут током своје дуге владавине, посетио САД. Први долазак на америчко тло и сусрет с тадашњим председником Двајтом Ајзенхауером догодио се приликом прославе 25-годишњице Уједињених нација у Њујорку 1960. Разлог друге посете био је сусрет Броза са Џоном Кенедијем 1963, у повољној међународној клими после успешног разрешења Кубанске ракетне кризе и у време поновног успона међусобних односа након погоршања које је узроковала одлука Конгреса о укидању статуса најповлашћеније нације Југославији. У својој здравици приликом поменуте посете, председник Кенеди је изнео суштину послератних односа две земље казавши Титу: „Ви сте имали изванредан животни пут и у рату и у миру и, мада постоје разлике у гледиштима које деле наше владе, ипак смо ова администрација и моја два претходника, председник Труман и председник Ајзенхауер, сви чврсто веровали у независност Ваше земље и сви смо ценили изванредне напоре који се чине на очувању те независности, пошто се ви налазите у региону од великог значаја."

Први амерички председник који је посетио Југославију био је Ричард Никсон 1970. Премда је сам по себи то био изванредно важан политички догађај, комунистички властодршци учинили су све да га сведу у оквире који никако не би нарушили идеолошку правоверност домаћина. Броз је боравио у САД већ наредне године, пошто је интервенција СССР-а и снага Варшавског уговора у Чехословачкој већ готово заборављена, САД окончавале властито ангажовање у Вијетнаму, а пинг-понг дипломатија недуго иза тога донела историјски важан заокрет у међународним односима увођењем Кине на велику позорницу. Поменуте посете двојице државника, Никсона и Тита, најавиле су читаву деценију успона у међусобним односима који је потврђен и плодотворном сарадњом у припреми Хелсиншке конференције, као и уравнотеженом позицијом Југославије у Покрету несврстаних наспрам тенденција да се земље Трећег света сувише приближе једном од блокова. Године 1975. и председник Џералд Форд посетио је Југославију.

Приликом Брозове посете САД 1978. председник Картер се обратио свом госту неуобичајено топлим речима истичући како je „oвога јутра народу САД припала част да поздрави великог државника, протагонисту мира председника Југославије Тита... Он је био пријатељ и саборац премијера Черчила, председника Рузвелта, генерала Де Гола. То је човек који је са другим великим лидерима, Нехруом и Насером, иступио са иницијативом изградње покрета несврстаних земаља света... Он је пријатељ САД." Подршка која је том приликом дата независности, јединству и територијалној целовитости Југославије представља врхунац у односима две земље током 70-их година XX в. Председник Картер исказао је посебно поштовање југословенском лидеру и тиме што је послао своју мајку да присуствује Брозовој спектакуларној сахрани 1980. Картер је последњи амерички председник у последњих 30 година који је посетио Југославију, учинивши то убрзо после Титове смрти.

Југославија је дуго уживала у повлашћеној хладноратовској позицији између два супротстављена војно-политичка савеза, умешно балансирајући и извлачећи за себе максималну добит. Кад је реч о односима са САД, после Брозове смрти југословенска политичка елита није успела да схвати кретања која су најављивала узастопне привредне и финансијске кризе, поново оживљене сепаратизме, као и промену америчке спољне политике коју је донела администрација председника Регана.

Предвођена једногодишњим председницима савезног председништва, Југославија се почетком 80-их година XX в. суочавала са системском и финансијском кризом: ову прву је детињасто одбијала да призна, док су за другу привремене терапије стизале управо из међународних финансијских институција, најчешће на иницијативу САД. Југословенски спољни дуг је после Брозовог одласка са животне и политичке позорнице достигао близу 20 милијарди америчких долара. Економију пред понором спасла је интервенција конзорцијума под именом „Пријатељи Југославије" (The Friends of Yugoslavia), за чије је стварање потицај дао некадашњи амерички амбасадор у Београду, угледни дипломата Лоренс Иглбергер. Током 80-их година овај конзорцијум, који су подржавали Међународни монетарни фонд и Светска банка, обезбедио је нове кредите и репрограм југословенског дуга до висине од близу шест милијарди долара и на тај начин спасао економију и друштво посттитовске Југославије од потпуног краха. Ни тада идеолошки заблуделој југословенској политичкој елити није пошло за руком да укрца земљу у прави воз према Европској заједници: управо се тих година на политичку позорницу најмногољудније југословенске републике ка врху успео комунистички политичар са неслућеном рушилачком моћи, Слободан Милошевић.

Политички односи Југославије и САД су током 80-их година, више него у ранијим деценијама, зависили од промена у укупним међународним односима. Реч је о заоштравању хладноратовског сукобљавања које је тзв. ратом звезда наметала администрација председника Регана с циљем да у што већој мери изнури свог посусталог противника. При томе је коришћен најтврђи речник током читавог Хладног рата -- противник је називан империјом зла, а властита борба заодевана у митски плашт. После узастопних смрти неколиких совјетских вођа, Брежњева, Андропова и Черњенка, на чело КПСС 1985. дошао је М. С. Горбачов. Када је Горбачов на 27. Конгресу КПСС најавио промене познате као перестројка и гласност, није се могло ни наслутити да ће оваква демократизација, за само неколико година, довести до самоурушавања СССР-а и Источног блока. После Женевског сусрета Регана и Горбачова 1985, који је најавио завршетак блоковске поделе и крај Хладног рата, уз конкретне кораке у правцу смањивања нуклеарног и конвенционалног наоружања, дошло је до уједињења Немачке и расформирања прве земље социјализма. Крајем деценије став САД према Југославији која је, у условима потпуне друштвене и привредне кризе, тонула све дубље у међурепубличке и међунационалне свађе, у претежној мери зависио је од преломних међународних догађаја, као и од односа САД и Европе.

Политику САД према Југославији у последњој деценији XX в. одликују смењивање доследности и недоследности, јасног сагледавања ситуације и погрешних процена, континуитета и заокрета, принципа и прагматизма, пуног ангажовања и пасивности. Хладноратовска подршка САД независности, територијалном интегритету и јединству Југославије исказивана је и у првим годинама „највеће кризе на тлу Европе после II светског рата". Тако је администрација председника Џорџа Херберта Вокера Буша, састављена од врсних стручњака за спољну и безбедносну политику попут Џејмса Бејкера, Брента Скоукрофта, Лоренса Иглбергера и генерала Колина Пауела, током 1990 и 1991. истрајавала у подршци опстанку земље која је све дубље тонула у вирове сецесија и надолазећег грађанског рата. У данима глобалног прекомпоновања односа, непосредно после рушења Берлинског зида, што југословенска политичка врхушка замајана припремама „историјског 14. Конгреса СКЈ" скоро да није ни приметила, затим, филигранских потеза срачунатих на мирно демонтирање нестајуће суперсиле која је и даље имала у поседу застрашујући нуклеарни потенцијал и, мање-више, изгладнелу вишемилионску војску, САД су процениле да „у југословенској трци немају свог пса" на коjeг би се кладили. На другој страни, политичари у Београду нису на време разумели да су хладноратовски односи отишли у историју: Југославија је распадом биполарног међународног система изгубила некадашњи велики геополитички и геостратегијски значај који је из различитих разлога имала за обе стране у њиховом надгорњавању за светско господство. У самом почетку, решавање кризе препуштено је Европској заједници, у чијем се дворишту, истина задњем, разбуктавао пожар. Без довољног политичког јединства и усаглашене спољне и безбедносне политике, водећи рачуна пре свега о узнапредовалом процесу властитог даљег уједињавања, Европска заједница је починила судбоносне грешке и погазила многа начела међународне политике у покушају да реши кризу чијој дубини није била дорасла. Удовољавајући вољи своје најјаче чланице, Немачке, зарад успешног прерастања у Унију, земље Европске заједнице су преурањеним признавањем отцепљених република активно допринеле разбуктавању сукоба. Све то урађено је упркос упозорењу које је преко америчких амбасада у европским престоницама Бушова администрација упутила својим савезницама, опомињући их на извесне трагичне последице по мир и безбедност, које може да изазове насилан распад Југославије.

Амерички став је током прве две године последње деценије XX в. од подршке јединству и интегритету Југославије до давања предности мирном решењу над опстанком авнојевске творевине. Томе је нарочито допринео утисак безнађа који је после разговора са југословенским „јахачима Апокалипсе" стекао током јуна 1991. државни секретар Бејкер. Тада је први пут Милошевићу недвосмислено саопштено да ће Србија, уколико посегне за територијама других република, бити прокажена и постати парија у међународним односима. Почетком 1992. САД праве крупан заокрет у односу на југословенску кризу: од дистанцирања и препуштања тог „врућег кромпира" Европској заједници, признавањем отцепљених република Словеније, Хрватске и БиХ, Вашингтон преузима иницијативу и истискује до тада доминантну Немачку из решавања текућег југословенског грађанског рата. САД су, оценивши тадашњу политику Србије као агресивну и најодговорнију за грађански рат који је био у току, иницирале у Савету безбедности завођење оштрих санкција против новостворене Савезне Републике Југославије. Те санкције су током 90-их година највише погодиле цивилно становништво, а погодовале су беспримерној државној корупцији, растакању друштвених односа и система вредности. С друге стране, српско политичко вођство са Слободаном Милошевићем на челу није озбиљно схватало упозорења званичног Вашингтона: понашајући се повремено арогантно и осионо, а онда понизно, у суштини игнорантски и неодговорно, доводили су у питање веродостојност и кредибилитет своје политике и народа који су представљали. Милошевић и његови најближи сарадници прибегавали су обмањивању америчких саговорника, чак и онда када је било очигледно да Србија учествује у сукобима у Хрватској и БиХ, насилно покушавајући да утиче на ток догађаја.

Премда је током изборне кампање председнички кандидат из Арканзаса критиковао недовољан ангажман САД, посебно у Босанскохерцеговачком рату, ни Клинтонова администрација није одмах после изборне победе кренула у тражење и наметање решења за ту бившу југословенску републику. Тек након што је управо она сама, неодређеношћу и неодлучношћу, торпедовала Венс--Овенов план, америчко политичко и војно ангажовање на терену је, у намери да се обуздају претензије српске стране у БиХ, утрло пут Дејтонској мировној конференцији којом је окончано крвопролиће. После Дејтонске мировне конференције долази, између осталог, и до промене става према Милошевићу којег од тада америчка администрација схвата као главног јемца мира и стабилности у региону. Тада долази и до лабављења режима санкција уведених три године раније; ипак, мимо Уједињених нација и оквира Дејтонског споразума, САД су и даље задржале тзв. Спољни зид санкција којим је Југославији онемогућен пријем у међународне организације и приступ међународним финансијским институцијама. Ту меру су касније прихватиле и друге велике силе уз прећутну сагласност Руске Федерације.

Убрзо након тога, због крађе изборних резултата на локалним изборима у Србији 1996, као и због појачавања напетости и избијања оружаних сукоба на Косову и Метохији, односи двеју земаља се драматично погоршавају. На терористичке акције тзв. Ослободилачке војске Косова српске снаге безбедности не успевају да сломе оружане снаге побуњеника, а, при томе, оштром употребом силе мобилишу светско јавно мњење против Србије. Тадашњи државни секретар САД Медлин Олбрајт, уверена да Милошевић признаје само језик силе и да ће се повући „после првих батина у школском дворишту", успева да заједно с Ричардом Холбруком, након неколико неискрених покушаја да се нађе мирно решење, после инцидента у Рачку и ултиматума у Рамбујеу (јануар--март 1999), преломи до тада неодлучног председника Клинтона, притиснутог афером Левински, да је војна интервенција једино решење. Амерички европски савезници су, уз ретке изузетке, кротко следили курс Вашингтона.

Без сагласности Савета безбедности 19 земаља чланица НАТО, предвођених САД, 78 дана систематски бомбардују Србију и спорадично Црну Гору. Хуманитарна интервенција, како је ова акција названа, прецизно погађа поред војних и цивилне циљеве, путеве, мостове, пруге, објекте електросистема и водоснабдевања, чак и зграду националне телевизије. Према званичним подацима у бомбардовању је страдало преко 2.000 цивила. НАТО је овом акцијом прекршио властиту Повељу, али и Женевску конвенцију, тачније члан 14 Другог протокола из 1977; планери и коначни носиоци одлука у Пентагону и Белој кући у потпуности су игнорисали готово све поставке Пауелове доктрине. Најпосле, овом лакомисленом и трагично погрешном одлуком о бомбардовању Србије, САД су угрозиле јединство Алијансе, погоршале односе са Русијом и Кином чију су амбасаду погодили током ваздушне кампање, а у свету подстакли талас антиамериканизма. Притом, режим Слободана Милошевића остао је на власти још преко годину дана после бомбардовања.

Током бурних 90-их година у српско-америчким односима није замрла, међутим, традиција ангажовања америчких филантропа: цивилно друштво, независни медији, издавачке куће, медицинске установе и избеглице из Србије добили су знатну материјалну помоћ Џорџа Сороша. Фонд за отворено друштво је у име овог америчког милијардера мађарског порекла помогао установе и појединце у нашој земљи са преко 100 милиона долара донација.

Односи између СР Југославије и САД обновљени су одмах после догађаја од 5. X 2000, када су у масовним демонстрацијама у Београду грађани Србије одбранили резултате претходно одржаних избора и победу Војислава Коштунице, кандидата Демократске опозиције Србије. Председник Клинтон, за време чије владавине су односи две земље били на најнижем нивоу у њиховој укупној историји, да би били и прекинути од почетка бомбардовања 24. III 1999. све до 17. XI 2000, поздравио је петооктобарски преврат и најављене демократске промене рекавши да је „победа слободе у Србији најреспективнији догађај у Европи од пада Берлинског зида".

Видна промена односа САД према СР Југославији и Србији очитовала се пре свега у снажној подршци обнављању нашег чланства у Уједињеним нацијама 1. XI 2000, као и у Светској банци и Међународном монетарном фонду. Захваљујући благонаклоном ставу и утицају САД, југословенска страна је 2001. током преговора са Париским клубом поверилаца успела да добије најповољније, „Напуљске услове", тј. отпис две трећине дуга. Билатерална економска сарадња је после успостављања нормалних трговинских односа достигла висок ниво: већ 2003. САД су са милијардом долара инвестиција постале највећи страни улагач у српску привреду. Ипак, САД нису сасвим напустиле политику условљавања према Србији: нпр. приликом усвајања Закона о страној помоћи у Конгресу САД за фискалну 2001. наведени су услови које СРЈ треба да испуни како би добила предвиђену помоћ. Неке од тих услова, понекад их прилагођавајући новим околностима, амерички званичници и установе постављају и данас. Реч је, између осталог, о сарадњи са Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију, побољшању стања људских права, реформи судства, окончању безбедносне, политичке и финансијске помоћи установама Републике Српске. Временом се испоставило да је до данас сарадња са Хашким трибуналом скоро нерешив проблем за Србију; током целе прве деценије XXI в. односе Србије и САД највише су оптерећивали проблеми везани за статус јужне српске покрајине, Косова и Метохије. Све до 2005. САД су се придржавале политике познате под називом „Стандарди пре статуса", да би после тога отворено подржавале пуну независност Косова које је од 1999. стављено под међународни протекторат. После нелегалног самопроглашења Косова за независну државу 17. II 2008, САД су међу првима признале овакву творевину. Трагични инцидент паљења америчке амбасаде у Београду неколико дана после тога довео је до новог погоршања односа две земље.

Прве године након демократских промена, све до убиства премијера Ђинђића 2003, представљају године узлета у билатералним односима Србије и САД. Потом долази до релативног успоравања њиховог напредовања, да би после америчког признања независног Косова 2008. наступило раздобље застоја и обостраног преиспитивања. У Вашингтону је, средином прве деценије XXI в., испословано ослобађање средстава приватних југословенских фирми у САД, као и добијање дозволе за Србију и Црну Гору за извоз оружја. Наша земља је у то време добила и изузетне повластице у трговини са САД: за око 4.000 српских производа укинута је царина на увоз на америчко тржиште.

Развој односа у посматраном раздобљу може се пратити и прегледом сусрета на највишем нивоу: председник СРЈ Војислав Коштуница срео се са председником САД Џорџом Вокером Бушом у мају 2001, а у новембру исте године у Белој кући угошћен је премијер Зоран Ђинђић. Нарочито је Ђинђић добио снажну подршку за свој дотадашњи учинак и демократску оријентацију Србије, што се могло видети и по томе што је примљен као председник Владе једне од држава чланица, ван протокола; још важније, сусрет Буш--Ђинђић одиграо се у једном у најтежих тренутака у историји САД -- два месеца после терористичких напада на Њујорк и Вашингтон од 11. IX 2001. С друге стране, Србију је посетио државни секретар Колин Пауел, који је недуго после убиства Зорана Ђинђића дошао да изрази саучешће и подржи Владу Србије у стабилизацији тешких прилика у земљи. Исте године следила је и посета премијера Зорана Живковића Вашингтону којом приликом је, између осталог, Живковић предложио учешће српских трупа заједно са америчким војницима у операцијама које они воде у свету. Овај Живковићев предлог није наишао на одобравање у Србији јер се о томе претходно није разговарало у надлежним установама система. Приликом посета САД премијера Србије Војислава Коштунице у јулу 2006. и председника Србије Бориса Тадића у септембру исте године, изостали су сусрети на највишем нивоу.

Највиши амерички званичник који је посетио Југославију, тј. Србију, након посете председника Картера Београду после Брозове смрти 1980, био је потпредседник САД, Џозеф Бајден, у мају 2009. У оквиру регионалне турнеје, између посета Сарајеву и Приштини, потпредседник Бајден је својим доласком у Београд потврдио амерички интерес за стабилност региона и обнављање сарадње са Србијом свуда где је то могуће, уз уважавање постојећих разлика поводом Косова и Метохије.

Сарадња у области безбедности између две земље у првој деценији XXI в. представља област у којој су се односи најсвестраније развијали, готово без застоја. Почев од сарадње југословенских и српских снага безбедности са снагама КФОР-а, а пре свега с америчком војском, у мирном решавању оружане побуне коју су организовали делови тзв. ОВК у три општине на југу Србије -- Прешеву, Бујановцу и Медвеђи -- обновљено је поверење које је ојачавано разменом високих војних делегација, па је Србија крајем 2006. управо на иницијативу председника Буша примљена у Програм партнерство за мир. Са војском САД потписано је неколико важних споразума о сарадњи, а Војска Србије је успоставила институционалне везе с Националном гардом државе Охајо. Србија је значајна земља у фронту међународне борбе против тероризма на чијем су челу САД; и поред тога што није чланица НАТО-а, Србија даје драгоцен допринос у изградњи и функционисању мреже глобалне безбедности у чијем су средишту САД. Плод такве безбедносне сарадње били су и успеси Србије у борби против организованог криминала и трговине наркотицима.

После 2000. сарадња је оживљења и у областима културе, науке, здравства и просвете. Америчка страна је, кроз различите програме помоћи у овим областима, до сада уложила преко 350 милиона долара. Фулбрајтов програм размене обновљен је 2001: захваљујући овој фондацији на универзитетима и институтима у САД усавршавало се, од потписивања овог програма са СФРЈ 1964, преко 4.000 грађана Југославије и Србије. На Универзитету у Београду, при Факултету политичких наука, основан је Центар за студије САД, једини такве врсте у Југоисточној Европи .

Ово раздобље осцилација у односима прво СРЈ, СЦГ и, напокон, Србије и САД може се оценити и као период благог успона. За Србију је од пресудног значаја даља америчка подршка на њеном путу ка чланству у ЕУ, посебно у време глобалне економске кризе. Развијање односа с водећом земљом света од виталног је националног интереса за Србију. Након „десет мршавих година" односи се уравнотежују и имају тенденцију напредовања у свим областима значајним за две земље.

Д. Р. Симић

ЛИТЕРАТУРА: J. L. Gaddis, Тhe Long Peace: Inquiries into the History of the Cold War, New York 1987; Д. Бекић, Југославија у Хладном рату, Зг 1988; Р. Петковић, Један век односа Југославије и САД, Бг 1992; Балкан после Другог светског рата, Бг 1996; Л. Лис, Одржавање Тита на површини -- Сједињене Државе, Југославија и Хладни рат, Бг 2003; J. L. Gaddis, The Cold War -- A New History, New York 2005; Ж. Ковачевић, Америка и југословенска криза, Бг 2007; А. Јоксимовић, Србија и САД: билатерални односи у транзицији, Бг 2007; „Односи САД и Србије у процесу једностраног проглашења независности Косова", у: Д. Ђукановић (прир.), Савремени међународни изазови -- глобална и регионална перспектива, Бг 2008; 125 Years of Diplomatic Relations between the USA and Serbia, Бг 2008.

Привредни односи. Први институционални оквир сарадње био је Споразум о трговини и пловидби између САД и Кнежевине Србије, потписан 1881. То је био једини уговор САД с потпуном применом клаузуле најповлашћеније нације, која је остала из тога времена. Тај документ (заједно с конзуларном конвенцијом истовремено закљученом) спада у групу најстаријих међународних билатералних правних аката државе Србије. У оба уговора у потпуности су поштовани принцип најповлашћеније нације и принцип реципроцитета. Правна вредност ових уговора никада није била доведена у питање: они су остали на снази и за време Краљевине Србије, Краљевине СХС, односно Југославије, као и ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ и СЦГ. Трговински споразум из 1881. није у прво време допринео повећању билатералне робне размене Србије са САД. САД су постале значајнији партнер Србије тек од 1908.

Први озбиљнији проблем у билатералној привредној сарадњи појавио се 1898, када је српска царина зауставила пошиљку од 54 барела сланине из САД. Статистика Краљевине Србије први пут бележи извоз робе из Србије на тржиште САД у годинама: 1888. у вредности од 241.000 динара (0,62% укупног извоза Србије); 1889 107.430 дин. (0,28% укупног извоза) и 1890 79.820 дин. (0,18% укупног извоза). Реч је о мањим количинама поврћа, воћа, животињским производима (длака, кожа, перје) и др. У истом периоду (1884--1903) српски увоз из САД бележи знатно веће вредности. Највећи увоз забележен је 1884 (2.376.161 дин., тј. 4,66% укупног увоза). Следећих година увоз је био неуједначен и варирао је од 247.782 дин. (0,68%) 1887. до 1.620.527 дин. (4,26%) 1890. У 1884. из САД је највише увезено кафе (991.912 дин., тј. 41,7% укупног увоза), петролеума-гаса за осветљење, за 515.547 дин. (21,8%), и сирових кожа (299.560 дин., 12,6%). Просечан увоз из САД у периоду 1884--1903. износио је 1,2 милиона дин., да би затим у периоду 1904--1909. опао на 0,7 мил. дин. Опоравак је уследио у периоду 1910--1912. Са просечним увозом од 1,5 мил. дин. Србија је тада бележила и прве суфиците у трговини са САД, управо у 1911 (+1,5 мил. дин.) и 1912 (+ 2,7 мил. дин.), јер је српски извоз остварио релативно висок ниво (3,6 односно 3,9 мил. дин.). Реч је о почетном замаху извоза бакра (2.594 т у вредности од 3,61 мил. дин.) у 1911, а бакра и легура у 1912 (2.736 т. у вредности од 3,92 мил. дин). Тиме се целокупан извоз те две године сводио на извоз бакра и легура. Пре тога, у 1909, поред извоза бакра (2,475 мил. дин.) било је и извоза мањих количина руда метала (487.000 дин.), као и поврћа и производа сточарства (вуна, длака, перје) за 43.000 дин.

Удео САД у укупној спољној трговини Србије од 1907. до почетка I светског рата растао је услед наглог пада учешћа Аустроугарске, изазваног прекидом уговорног стања с том земљом 1906. и Царинским ратом од 1908. Амерички удео је и даље у целини био скроман и кретао се 0,2--2,5% укупне робне размене Србије са светом. Током I светског рата САД су Србији пружале финансијску, материјалну и хуманитарну помоћ.

У периоду 1918--1941. САД су имале позитиван политички став према Краљевини СХС и Југославији (тиме и Србији), али мало потреба за увозом роба из Србије. САД су у том периоду имале удео у извозу и увозу Југославије и Србије 3--6%, односно у укупном извозу и увозу углавном су биле на 4--7. месту међу најважнијим трговинским партнерима. С обзиром на то да се тадашња статистика спољне трговине Југославије водила само збирно, удео Србије у укупном извозу и увозу Краљевине СХС и Краљевине Југославије може се само процењивати. Тако су, нпр., 1925. најважнији производи извоза Краљевине СХС на тржиште САД (где је удео Србије сасвим могућ) били: поврће, воће, индустријско и лековито биље, млинарски и други производи, камен и руде, хартија и израде од хартије, бакар, плетарске и израде од дрвета итд. Пошто је само удео бакра (једино га је Србија извозила) износио готово 50% укупног југословенског извоза у САД (36 од укупно 76 мил. дин.), јасно је да је укупан удео Србије у том извозу био око 60--70% јер су и други поменути производи највећим делом пореклом из Србије. На страни увоза из САД најважнији производи су били: колонијална роба (кафа, зачини и др.), уљани плодови и семење, минерална уља и деривати, восак, памук, каучук и израде, машине, справе и апарати, превозна средства итд. Ту је готово немогуће проценити ближи удео Србије у укупном југословенском увозу из САД.

После II светског рата САД су почеле да пружају економску и финансијску помоћ Југославији од 1948, да би та помоћ 1953. достигла 31% вредности укупног југословенског увоза. Расположиви статистички подаци о робној размени Србије са САД у том периоду односе се једино на 1950, када је српски извоз имао вредност од 33,2 мил. дин. (1,6% укупног српског извоза), док је увоз износио 350,1 мил. дин. (18,2% укупног српског увоза). У 1951. једино је регистрован српски извоз у САД, у вредности од 717,6 мил. дин., што је чинило чак 27,35% укупног српског извоза.

Иако прва економска и трговинска сила света, САД су у периоду 1970--1992, тј. до увођења санкција УН Србији, учествовале у укупној трговини Србије са светом са релативно малим уделом од око 5%, да би у периоду после тих санкција (1996--2007) тај удео био заиста минималан, око 2%. У међусобној трговини ни приближно нису били искоришћени реални капацитети двеју привреда за такву сарадњу.

У робној размени са САД суфицит је, први пут после 1974, остварен 1987, уз повећање и извоза и увоза. Значајан је био извоз аутомобила југо. Од укупно извезених 68.120, само на тржиште САД отишло је 60.000 аутомобила. Тада је био остварен и раст извоза текстила, коже и обуће.

Робна структура трговине са САД знатно се променила када се пореде период пре санкција УН од 30. V 1992. и онај након 1996, односно 2000, после укинутих санкција. У српском извозу најважнији производи пре санкција били су: аутомобили, производи од бакра и алуминијума (каблови, електропроводници и др.), алати, месне прерађевине (шунка у конзерви), текстил и одећа, производи дрвне индустрије, златни и сребрни накит итд. После санкција главне ставке српског извоза у САД биле су: воће и прерађевине, производи од бакра и месинга (цеви, шипке, плоче, лимови), тканине и готови текстилни производи, разни алат, полупроизводи од гвожђа и челика, воћне ракије, електропроводници, делови и прибор ловачког оружја, ауто и тракторске гуме, пекарски квасац, смрзнуте малине, минерална вода, дрвене столице итд. Главни извозници били су: „Србијанка" Ваљево, ПИК „Таково" Горњи Милановац, Ваљаоница бакра Севојно, „Бранко Крсмановић" Параћин, РТБ Бор, „Рудник" Горњи Милановац, „Застава-метали" Ресавица, Фабрика резног алата Чачак, „Симпо" Врање, „Новкабел" Нови Сад, „Трајал" Крушевац, „Фермин" Сента, „Румагума" Рума, „Прогрес" Младеновац, „Први партизан" Ужице итд. Структура српског увоза мање се променила будући да се он највећим делом састоји од опреме и других капиталних добара: авиони и њихови делови, разне машине, медицинска опрема и прибор, дампери, комбајни, трактори, делови компјутера и мотора, ултразвучни апарати, дијагностички реагенси, вештачки зглобови, филтер-штапићи за цигарете, дијететска храна, лекови, соја у зрну и њени производи итд. Главни увозници били су: МУП Београд, НИС Нови Сад, ЈАТ Београд, Дуванска индустрија Ниш, Министарство пољопривреде, „Пинк Инт. Компани" Београд, „Ван Друнен Фармс", Карађорђево, „ЈУ ЕС Стил Србија" Смедерево, „Галеника фитофармација" Земун, „Бол Пекиџинг" Сурчин итд.

После укидања санкција УН 1996. САД су наставиле примену санкција на трговину са Србијом, посебно на увоз из Србије, примењујући тзв. спољни зид санкција, све до децембра 2003. када су Србији одобриле статус најповлашћеније нације у трговини. Пре тога економски односи су обновљени закључењем Споразума влада САД и СРЈ о економској, техничкој и с њима везаној помоћи, потписаног 6. III 2001. Споразум влада САД и СРЈ о подстицању инвестиција потписан је 21. VII 2001. Најзад, од 1. VII 2005. САД враћају Србији (и Црној Гори) статус земље у развоју (преференцијални царински режим, тзв. Општи систем преференцијала), односно омогућују бесцарински извоз из Србије на тржиште САД за 4.650 производа српског порекла. Од бесцаринског режима изузети су: већина текстилних производа, сатови, обућа, ручни путни прибор, радне рукавице, кожна одећа, челик и производи, стакло и производи електронике широке потрошње. Најважнији производи српског извоза у САД ипак имају повлашћени, бесцарински третман на тржишту САД.

Индустријска сарадња са САД била је развијенија у периоду пре санкција УН из 1992. У том периоду са САД су били закључени најквалитетнији уговори у домену индустријске сарадње (заједничка улагања, дугорочна производна кооперација, трансфер технологије, заједнички наступ на трећим тржиштима). Међу њима су најважнији били следећи: „ЈАТ-Боинг" -- „Мекдонел Даглас" -- офсет аранжман за набавку авиона у САД, уз контраиспоруку роба из Србије за део вредности тих авиона; „Галеника" Земун -- формирано мешовито предузеће „ИЦН-Галеника", за пренос високе технологије и производњу и пласман лекова, с учешћем капитала из САД од 270 мил. долара; ЕИ Ниш -- програм производње компјутера са фирмом „Ханивел"; „Лола" Београд -- програм развоја компјутерске технологије ИБМ у Србији; „Тигар" Пирот -- програм производње ауто-гума, са фирмом „Гудрич"; „Полиестер" Прибој -- производња полиестер цеви, са фирмом „Корнинг"; „ЛЖТ" Кикинда -- производња аутоделова одливака за фирму „ГМ"; „Хемофарм" Вршац -- производња лекова с фирмом „Апџон Каламазу"; „Здравље" Лесковац -- производња лекова са фирмом „КО Бакстер"; „Електроника" Ваљево -- производња дисплеја ЛЦД са фирмом „Дисплеј"; Институт „Михајло Пупин" Београд -- програм производње вишеслојних штампаних плоча, с фирмом „Хај тек"; „Лола--Утва" Панчево -- програм производње ваздухоплова са фирмом „Бел"; Програм развоја туризма и угоститељства: хотел „Хajaт" и мреже ресторана брзе хране „Мекдоналдс".

Већина ових уговора престала је да важи током периода санкција. После 2000. дошло је до повећаног интересовања, пре свега великих америчких корпорација, за улагања у Србији. Од 2002. у Србију су дошле велике америчке мултинационалне корпорације које су, кроз процес приватизације, постале потпуни или већински власници српских предузећа: „Ју Ес Стил" је преко своје филијале у Кошицама у Словачкој у целини преузео челичану САРТИД 1913. у Смедереву, по цени од 23 мил. долара; „Филип Морис" je постао већински власник највеће фабрике дувана у Србији и бившој СФРЈ -- ДИН, Ниш; „БАТ" (мешовита британско-америчка дуванска корпорација) је постала већински власник фабрике дувана у Врању; „Галакси тајрс" је постала већински власник фабрике гумених производа „Румагума"; „Бол Пекиџинг" је у Сурчину изградила фабрику лименки за прехрамбену индустрију, што је истовремено била и прва права „гринфилд" инвестиција једне америчке компаније у Србији. С укупним улагањима од око 1,6 млрд. долара САД спадају у групу земаља највећих страних инвеститора у Србији (до средине 2008). Поред тога, у периоду 2000--2006. САД су Србији одобриле финансијску помоћ од укупно 613 мил. долара, од чега је реализовано 463,4 мил., највећим делом за унапређење економске политике и институција, реформу трговинских судова, банкарства и макроекономске реформе, развој тржишта некретнина, интеграцију тржишта и др.

ИЗВОРИ: Статистика спољне трговине Краљевине Србије за 1895. годину, Министарство финансија, Царинско одељење, Бг 1896; Статистика спољашње трговине Краљевине Србије за 1909. годину, Министарство финансија, Царинско одељење, Бг 1910; Статистика спољне трговине Краљевине Србије за 1912. годину, Министарство финансија, Царинско одељење, Бг 1913; Статистика спољне трговине Краљевине СХС за 1925. годину, Бг 1926; Статистика спољне трговине Краљевине Југославије за 1939. годину, Бг 1940; Статистички годишњак НР Србије, 1949--1955, Републички завод за статистику, Бг.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ђ. Милошевић, Спољна трговина Србије 1843--1875, Бг 1902; М. Димитријевић, Привреда и трговина у Новој Србији, Бг 1913; Љ. С. Адамовић, Џ. Р. Лемпи, Р. О. Прикет, Америчко-југословенски економски односи после Другог светског рата, Бг 1990; Д. С. Богетић, „Економска сарадња Југославије и САД у време другог југословенско-совјетског сукоба 1958--1959", Историја 20. века, 2005, 1; Р. Ковачевић, Економски односи Србије са иностранством, Бг 2005; М. Обрадовић, „Економски односи Србије са САД", ПП, 2006, 3; Д. С. Богетић, „Увођење америчких економских рестрикција Југославији током 1962 -- укидање статуса 'најповлашћеније нације", Историја 20. века, 2009, 1.

М. Обрадовић

Културни односи. Међусобни додири и утицаји српске и америчке књижевности дуго су се заснивали готово искључиво на спорадичним и појединачним, каткад и сасвим случајним узајамним прожимањима. Отуда су и сазнања до којих се у обема културама долазило бивала фрагментарна, неретко и искривљена или сасвим нетачна. Србија је у колективној културној свести америчког народа дуго била велика непознаница, али је и познавање америчке књижевне и културне традиције у Србији било сразмерно оскудно и хаотично. Све до XX в. сазнања о тој традицији стизала су до нас превасходно посредством руских, француских и немачких преводилаца. Први значајан догађај у историји америчко-српских књижевних веза јесте приказ Вукове четврте књиге наших народних песама објављен у часопису The North American Literary Review 1836. Аутор непотписаног приказа је Тереза Албертина фон Јакоб, која је српску народну поезију преводила на немачки језик. Почетком XX в. контакти ових двеју култура у оба правца попримају значајније размере. У Америци значајан допринос србистици дали су неки од оснивача првих славистичких катедри, аутори првих превода са српског и првих уџбеника за савладавање тог језика: Џорџ Нојес, Џеремаја Куртин, Џон Принс и Мери Робинсон. Упознавању српске културе и традиције посебно је допринео рад Милмена Перија и потом Алберта Лорда, који су у свом изучавању усмене епске поезије велику пажњу поклањали српској народној епици. Лордова капитална студија Певач прича (The Singer of Tales, Кембриџ 1960) обилује примерима из канона наше народне поезије. Са српске стране, велику улогу у повезивању двеју култура одиграли су најпре часопис Американски Србобран (од 1906), а од 1914. и патриотска организација Српска народна одбрана, чији је председник био Михајло Пупин, а касније својеврсни духовни предводник Јован Дучић. У Србији, током прве половине XX в., све је више преведених дела америчких писаца. Неки од њих, попут Марка Твена, Хермана Мелвила или Едгара Алана Поа, већ тада уживају статус прихваћених и популарних писаца. Нешто касније, постају уочљиве и неке непосредније споне: млада генерација песника после II светског рата обликовала је свој сензибилитет и израз под значајним утицајем америчких модерниста, понајпре Езре Паунда и Томаса Стернса Елиота. Неки од српских песника одужили су се својим америчким узорима и као преводиоци: Елиота су са значајним успехом преводили Миодраг Павловић, Иван В. Лалић и Јован Христић, док се превођењем Паундове поезије истакао Милован Данојлић. Не само захваљујући њима, почетком друге половине века у превођењу америчке књижевности у Србији уочава се значајан квалитативни и квантитативни помак. Свој преводилачки допринос рецепцији америчке књижевности код нас, између осталих, дали су значајни књижевници Исидора Секулић, Давид Албахари, као и преводиоци Драгослав Андрић, Михаило Ђорђевић, Александар Петровић, Душанка Вујић, Тихомир Вучковић, Новица Петровић, Светислав Стефановић, Вера Стојић, Ивана Ђурић-Пауновић и Зоран Пауновић. Познавању америчке књижевности допринеле су антологије поезије Ивана В. и Бранке Лалић (Антологија модерне америчке поезије, Бг 1972), Драгослава Андрића (Отисак срца у прашини: антологија поезије америчких црнаца, Бг 1975; Америчка поезија данас, Н. Сад 2003; Антологија енглеске и америчке хумористичне поезије, Н. Сад 2003), Владислава Бајца и Владимира Копицла (Трип: водич кроз савремену америчку поезију, Бг 1983), Тихомира Вучковића (Модерна америчка књижевност, Бг 1993; Старија америчка књижевност 1608--1900, Бг 1994). Почетком XXI в. групи традиционално најчешће превођених америчких писаца (Едгар Алан По, Марк Твен, Ернест Хемингвеј, Џек Лондон, Вилијам Фокнер) прикључују се и неки од најистакнутијих савремених писаца, попут Пола Остера, Тони Морисон или Дона де Лила. Почев од 50-их година, повезаност српске са америчком књижевношћу ојачана је и на књижевно-теоријском плану превођењем и изучавањем текстова америчких критичара и теоретичара, посебно припадника такозване „Нове критике", а касније и деконструкције (Харолд Блум). Педесете године XX в. обележиле су и прекретницу у рецепцији српске културе у Америци: српска књижевност постаје у САД много присутнија у преводима, приказима и студијама великог броја аутора.

Један од кључних тренутака у историји америчко-српских књижевних веза обележен је увођењем предмета Америчка књижевност на Одсеку за англистику београдског Филолошког факултета, 1967. Тада почиње период озбиљног и систематског истраживања рецепције америчке књижевности и културе, убрзо и кроз многобројне магистарске и докторске тезе, под руководством Видосаве Јанковић, Тихомира Вучковића, потом и Радојке Вукчевић. Систематско истраживање америчке књижевности почиње 60-их година XX в. када се на Фил. ф. у Београду испитују драме Јуџина О'Нила и Едварда Олбија, као и поезија Едгара Алана Поа. Почетком 70-их постоји интересовање за драме Хенрија Милера и Торнтона Вајлдера, као и за научну фантастику. Касније се нагласак премешта на рецепцију америчке књижевности у српској периодици, рецепцију драме и рецепцију књижевне критике. Током 80-их исказано је интересовање за теоријске ставове Хенрија Џејмса, за потрагу за идентитетом Чинеа Ачебеа, социјалну тематику Катарине Сузане Причард, као и за приповедне поступке Џека Керуака и Вилијама Бароуза. О'Нил ће у овој декади добити на значају, јер ће се његове драме изучавати с различитих становишта: предмет проучавања постаће социјална проблематика, допринос америчкој психолошкој драми и однос према античкој драми. У оквиру изучавања рецепције америчке књижевности у средишту пажње биће преводи поезије америчких црнаца и америчка драма на репертоару београдских позоришта, а током 90-их испитиваће се кратка проза Томаса Пинчона, Доналда Бартелмија и Рејмонда Карвера, као и америчка драма на РТВ Београд. У том периоду предмет истраживања биће и приповедни поступци Рејмонда Карвера, фантастика Едгара Алана Поа, мит у Фокнеровом приповедању, приповедање Џона Апдајка, хумор у делима Џозефа Хелера и Курта Вонегата, док ће се почетком новог миленијума истраживачи бавити америчком драмом и позориштем у српској периодици, као и присуством дела Френсиса Скота Фицџералда, Џека Лондона, Брета Харта, Емброуза Бирса и О'Хенрија на српском говорном подручју. Јавиће се интересовање и за социјалну проблематику Џ. Б. Шоа, ентропију Томаса Пинчона и Џ. Г. Баларда, поетику Пола Остера, Дона Делила, Тони Морисон, Маргарет Фулер, Фокнера, Томаса Пејна и многих других аутора. Осим присуства америчке књижевности на српској научној сцени, савремена позоришна сцена и даље ће показивати интересовање за Јуџина О'Нила, Тенесија Вилијамса и поготово за савремене драмске писце.

З. Пауновић; Р. Вукчевић

Пре II светског рата драмска дела америчких писаца била су ретко на репертоару тадашњих српских професионалних позоришта. У Народном позоришту у Београду 1927. приказана је драма Ана Кристи Јуџина О'Нила, јединог великог америчког драмског писца прве половине XX в. У Српском народном позоришту у Новом Саду 1946. приказана је приповедачка проза друштвено ангажованог Џона Стајнбека Десант у Норвешкој у драматизацији Славка Батушића, а 1948. на сцени СНП-а и Југословенског драмског позоришта и комад Дубоки су корени Гоа и Д'Исоа, који третира тему расизма у САД. На репертоару српских позоришта нашла су се, с времена на време, и друга дела америчких писаца комерцијалне оријентације, а најзначајнији продор савремене америчке драматургије правих литерарних и сценских вредности десио се 50-их година XX в. Тада су у Београдском драмском позоришту систематски, и то убрзо по њиховом појављивању на сценама Бродвеја, приказана сва значајнија драмска дела Артура Милера (Смрт трговачког путника, Поглед с моста, Приповест о два понедељка) и Тенесија Вилијамса (Стаклена менажерија, Мачка на усијаном лименом крову, Силазак Орфеја). Иако се ова два најзначајнија драмска писца тога периода разликују -- Милер друштвено ангажован, а Вилијамс психолошки танан до декадентних размера -- појава њихових дела на сцени БгДП-а представљала је подршку тадашњем раскиду југословенске уметности са догмом социјалистичког реализма. На плану политике био је то, такође, јасан знак да је дошао крај антиамериканизму првих година социјалистичке власти у Југославији. Раних 50-их година и СНП приказује дела Тенесија Вилијамса. Гостовање бродвејске поставке Порги и Бес Џ. Гершвина крајем 50-их година на сцени НП-а први пут је публици и критици Србије указало на чињеницу да комерцијализовани жанр може бити уметност највиших вредности.

Други значајни талас америчке позоришне културе десио се у Атељеу 212, приказивањем драмских дела Едварда Олбија, а пре свега његовог ремек-дела Ко се боји Вирџиније Вулф. Ова изузетно успешна представа у режији Мире Траиловић приказана је крајем пролећа 1969. у Њујорку и у више градова Совјетског Савеза, у којем је до тада била забрањена за приказивање. У својој првој деценији и новоосновани БИТЕФ открива тадашњој домаћој и страној публици, а пре свега источноевропским позоришним уметницима, позоришну авангарду Њујорка: „Ливинг театар", „Ла Мама ETC", „Опен театар", „Ридикулус театар", „Бред енд Папет" (један тадашњи амерички лист констатовао је да је београдска публика видела више значајних иновативних представа са Источне обале Америке него публика Лос Анђелеса и Сан Франциска на Западној обали). Ове представе, као примери одлучног раскида с реализмом руске традиције, оставиле су значајан траг у београдској позоришној јавности и указале на нове позоришне тенденције. Постмодернистички приступ Роберта Вилсона у представи Краљица Викторија, приказаној на Битефу, први је у српску позоришну сферу увео позориште призора без фабуле и чврстих ликова. Елен Стјуарт ла Мама, оснивач и директорка позоришта „Ла Мама", једина је и после учешћа на Битефу наставила сарадњу са београдским уметницима. У „Ла Мама ЕТС" у Њујорку постављен је 1970. комад Александра Поповића Друга врата лево, забрањен у Београду. Слободанка Алексић је у истом театру 1972. режирала Шекспировог Хамлета, у којем је у првих неколико представа насловну улогу играо Бранко Милићевић (на енглеском језику). Глумица Радмила Ђуричин је почев од 1980. у Њујорку и другим градовима САД одиграла више монодрамских представа и рецитала (Страх од летења Ерике Џонг, вече поезије Десанке Максимовић), а са Мишом Јанкетићем и дуодраме Моме Капора Крај викенда, 011 и Кабаре ембарго.

Ј.Ћирилов

Америчко-српски односи у области кинематографије своде се на две основне линије: на допринос усамљених појединаца из српске дијаспоре у САД и на сарадњу у копродукционим пројектима реализованим код нас. У ређим случајевима ради се о обрађивању српских тема у холивудским продукцијама и гостовању америчких филмских уметника у нашим филмовима. Од раних година постојања филма као медија у САД евидентан је и допринос који његовом развоју дају неки од истакнутих Срба: Славко Воркапић, експерт и педагог у домену филмске камере, монтаже, специјалних ефеката и теорије филма; Иван (Светислав) Петровић, први српски глумац који је, наступајући у главним улогама у филмовима тада водећег редитеља Рекса Инграма, стекао међународну репутацију најпре у Европи, а затим и у Холивуду; Карл Малден (Младен Секуловић), глумац и добитник Оскара; Питер Богдановић, редитељ; Стив (Стојан) Тешић, сценариста и добитник Оскара; Владимир Петрић, професор филма на Харварду. Крајем 50-их и током 60-их година XX в. многобројне екипе из САД-а користиле су техничке и копродукционе услуге предузећа за производњу филмова „Авала филм" из Београда. Поред сценских радника и техничара, на овим пројектима били су ангажовани и многи уметнички сарадници, пре свега глумци и сценографи, али је посебно било значајно и запажено учешће композитора Душана Радића који је компоновао музику за филмове Дуги бродови (Џек Кардиф, 1964) и Џингис кан (Хенри Левин, 1965). Међу успеле копродукционе подухвате спадају Операција Тицијан (продуцент Роџер Корман, редитељ Радош Новаковић) и Чувари замка (Сидни Полак, 1969). Српске теме у холивудској продукцији јавиле су се већ на самим почецима њеног развоја и то претежно у врло позитивном контексту. Тако два филма редитеља Сесила Б. де Мила из 1915, Заробљеник и Неустрашива, у мелодрамској форми верно реконструишу амбијент, костиме и карактере из ближе црногорске историје. Сатиричним третирањем црногорске краљевске породице Строхајмов филм Весела удовица (1925), према Лехаровој оперети, изазива, међутим, скандал. У продукцији сопственог филмског предузећа „Yugoslavian Pictures In", Френк Мелфорд 1932. остварује први српски звучни филм Љубав и страст, у којем главну женску улогу игра његова супруга Рахела Давидовић Мелфорд. Филм је оцењен као неуспешан, полуаматерски, али је истакнут таленат носиоца главне женске улоге. Током II светскога рата реализован је пропагандни играни филм Четници (1943) у режији Луиса Кинга. Од гостовања холивудских уметника у нашим филмовима запажене су улоге које су остварили Орсон Велс и Јул Бринер у филмовима Битка на Неретви (Вељко Булајић, 1969) и Тајна Николе Тесле (Крсто Папић, 1980), те Ричард Бартон у филму Сутјеска (Стипе Делић, 1973).

Неколико српских редитеља бавило се америчко-српским темама у својим филмовима, попут С. Шијана (Тајна манастирске ракије, 1988), М. Лекића (Боље од бекства, 1993), Г. Паскаљевића (Туђа Америка, 1995), Д. Лунгулова (Тамо и овде, 2009). У новије време су и српски редитељи (Е. Кустурица, П. Антонијевић) и глумци (Р. Шербеџија, М. Фурлан, С. Трифуновић, Б. Катић, Б. Трифуновић) радили за америчке продуценте. Током грађанског рата на простору некадашње Југославије, као и после њега, холивудска продукција је допринела стварању негативне представе о Србима, нарочито у филмовима Миротворац (М. Ледер, 1997, са Џ. Клунијем и Н. Кидмен у главним улогама), Иза непријатељских линија (Џ. Мур, 2001, са Џ. Хекманом), Лов из забаве (Р. Шепард, 2007, са Р. Гиром) и др. Уравнотеженији приказ испољили су амерички филмови Спаситељ (П. Антонијевић, 1998, са Д. Квејдом), Српски ожиљци (Б. Хаф, 2009, са М. Мадсеном) и др.

Н. Стојановић; РСЕ

Српско-амерички односи обухватају и поље народнe, класичнe и популарнe музикe. Сматрајући да би архаична структура њене певане епске традиције могла допринети разумевању хомеровске епике, истакнути лингвиста и професор на Харварду М. Пери заинтересовао се 30-их година XX в. за српску народну музику. У деловима Краљевине Југославије насељеним српским, хрватским и муслиманским живљем, он је снимао епско певање уз гусле и лирске песме, те сачинио богату колекцију звучних записа која је похрањена на Харварду као једно од најзначајнијих сведочанстава о српској народној музици. Сматрајући ове снимке изузетним материјалом у светским размерама, композитор Б. Барток je у току боравка у Америци, уз помоћ Перијевог асистента А. Лорда, транскрибовао и објавио 75 песама из ове колекције (Serbo-Croation Folk Songs, Texts and Transcriptions of 75 Folk Songs from the Milman Parry Collection and Morphology of Serbo-Croatian Melodies, New York 1951). На теренском прикупљању певаних епских песама са А. Лордом је, касније, сарађивао и М. Велимировић, истакнути српско-амерички музиколог који је студије музикологије завршио у Београду, докторирао на Харварду, а потом и предавао на неколико америчких универзитета (Јејл, Универзитет Вирџинија итд.).

Америчка музичка култура имала је уплива и на правце развоја савремене српске уметничке музике. Тако су остварења Џ. Кејџа и америчких композитора, представника минимализма (Ф. Глас, Т. Рајли, С. Рајш и Л. М. Јанг), утицала и на стваралаштво српских аутора, што је нарочито било изражено у другој половини 70-их година XX в. у деловању групе Опус 4 (В. Тошић, М. Савић, М. Драшковић и М. Лазаров Пасху). У САД су се усавршавали композитори Р. Максимовић и А. Обрадовић. Композитор В. Радовановић почасни је доктор Државног универзитета Охаја. Дела В. Тошића често се изводе у САД. У Северној Америци живе и делују композитори В. Куленовић, М. Раичковић, К. Миљковић, Н. Богојевић, М. Параносић, А. Вребалов, А. Соколовић, И. Елезовић, а њихова дела су на репертоару реномираних солиста и ансамбала.

После II светског рата учестала су обострана гостовања музичких уметника и научника, а у Србији су пропраћена великом медијском пажњом. С некима од ових личности остварена је перманентна сарадња. Диригент О. Данон је с ансамблом Београдске опере за британско-америчку кућу „Дека", снимио опере Кнез Игор А. Бородина, Евгеније Оњегин П. И. Чајковског и Иван Сусањин М. Глинке. Оркестром Београдске филхармоније дириговали су Л. Стоковски и А. Копленд, а као солисти наступали су виолинисти И. Штерн и Х. Шеринг, те пијанисти А. Рубинштајн, Џ. Левентал, А. Унински и Ш. Черкаски. Диригент светског реномеа З. Мехта више пута је с огромним успехом гостовао у Србији, а у оквиру Београдске филхармоније основана је и фондација која носи његово име и чија средства су намењена куповини и репарацији музичких инструмената. У Америци су изузетан успех остварили и српски вокални уметници: најпре примадоне Б. Цвејић, Р. Бакочевић, М. Стојановић и бас М. Чангаловић, а потом баритони Ж. Лучић и Н. Мијаиловић, сопран К. Јовановић, те бас Б. Кнежевић и мецосопран М. Китић који и живе у САД. Врло успешна гостовања у САД остварили су Хор АКУД-а „Крсмановић-Обилић", под диригентском палицом Б. Бабића, Београдски гудачки оркестар „Душан Сковран" под вођством А. Павловића, пијаниста Д. Трбојевић, виолиниста Ј. Колунџија (својевремено студент Х. Шеринга), као и пијанисткиња Н. Колунџија која је у САД, као и у Србији, често изводила дела савремених српских и америчких композитора. Међу савременим српским извођачима који су наступали у САД посебно се истичу гитариста и композитор Д. Богдановић који је, поред интензивне ауторске и извођачке активности у САД, радио као професор гитаре на Универзитету Јужне Калифорније и на Конзерваторијуму у Сан Франциску, те виолиниста С. Миленковић -- најмлађи дипломац Факултета музичке уметности у Београду, који се усавршавао на Џулијарду, где је касније и предавао. На Џулијарду су се усавршавали и у САД наступали и пијанисти Р. Кинка, Т. Ранковић, И. Динић и Н. Вељковић. Пијаниста Д. Лељак, професор Академије уметности у Новом Саду, завршио је докторске студије клавира на Јејлу и наступао на тамошњим концертним подијумима, а пијанисткиња Т. Стефановић (2010. номинована за награду „Греми") усавршавала се на Кертис институту за музику у Филаделфији и наступала у Карнеги холу. Пијаниста К. Гекић, професор Академије уметности у Новом Саду, живи у Мајамију где предаје на Интернационалном универзитету Флориде. На северноамеричком континенту концертирали су и пијанисти А. Маџар, А. Сердар и Р. Мартиновић, виолинисти Т. Олујић и Н. Радуловић, виолиста Д. Млађеновић. У САД су настањени пијанисти В. Суботић, М. Гроздановић, М. Јелача-Јовановић, И. Драшковић, М. Арсенијевић, А. Војчић, Д. Поповић и М. Дацић, гитариста Петар Коџас, виолинисткиња А. Милосављевић, те флаутиста Н. Радан и електронски музичар и продуцент М. Ковачев. На музичким фестивалима у Србији (БЕМУС, НОМУС, Гитар арт фестивал, Трибина музичког стваралаштва) гостовали су многи уметници из САД и Канаде и извођена дела северноамеричких композитора.

У Србији су као предавачи гостовали угледни амерички музички писци и професори Р. Тарускин, Ф. Боулман, А. Кримс, В. Андерсон, С. Блам, К. Ген и др., а многи српски музиколози боравили су у САД и Канади као гостујући истраживачи, предавачи или учесници симпозијума (Д. Стефановић, С. Ђурић-Клајн, П. Милошевић, Р. Петровић, Н. Мосусова, Д. Петровић, М. Милин, М. Заткалик, Д. О. Големовић, Д. Стојановић-Новичић, К. Томашевић, М. Масникоса, Т. Марковић, Т. Милошевић-Мијановић, Т. Поповић-Млађеновић, В. Миланковић, В. Микић, В. Тошић, М. Шуваковић, Д. Пајин и др.). На универзитетима у САД предају и музиколози Ј. Милојковић-Ђурић, К. Марковић (Њу Ингланд конзерваторијум у Бостону) и Б. Мијатовић-Кристофер (Њупорт универзитет у Вирџинији).

Америчка популарна, џез и рок музика утицала је на развој сродних жанрова у српској музици, а у Србији су наступали и значајни солисти и ансамбли: оркестри Г. Милера, Д. Елингтона, К. Бејзија, Модерни џез квартет, Л. Армстронг, Е. Фицџералд, С. Вон, Д. Гилеспи, М. Дејвис, Т. Тарнер, Мадона, Б. Дилан, Е. Клептон и др. Џез трубач и композитор Д. Гојковић наступао је с највећим америчким звездама џез музике (М. Дејвис, Д. Гилеспи, Г. Малиген). Успешне наступе у САД имали су и џез пијаниста М. Крстић, Рибља чорба, Бајага и Инструктори, З. Чолић, Рамбо Амадеус.

Д. Стојановић-Новичић

Oд средине 50-их година XX в., када је у Београду гостовала Трупа Хосеа Лимона, резултати трагања америчких аутора за новим могућностима у домену уметничке игре, изражени кроз афирмацију нових форми и стилова који померају границе телесног изражавања, постали су доступни и у Србији. Уследила су многобројна гостовања представника модерне, савремене, авангардне и постмодерне игре (Марта Грејем, Елвин Ејли, Алвин Николај, Џером Робинс, Мерс Канингам и др.), кроз која се Србија упознала са достигнућима и играчким тенденцијама у свету, а којима је подстакнут и креативни приступ игри, не само на професионалној сцени, него и у образовању. Школске 1981/82. додељена је први пут и Фулбрајтова стипендија за игру. Џез игра и степ постали су академски предмети, а реализоване су и двогодишње студије модерне џез игре (Универзитет у Новом Саду). Отварана су приватна студија, стасавао нови тип играча, сазревали аутори нових тенденција, у средњим балетским школама уведени су смерови за савремену игру, основан је Форум за нови плес (СНП у Новом Саду), а организовани су и фестивали и такмичења савремене игре.

Љ. Mишић

ЛИТЕРАТУРА: М. Максимовић (ур.), Београдска филхармонија 1951--1971, Бг 1971; Р. Пејовић, Оскар Данон, Бг 1986; В. Марковић, Сусрети, Бг 1990; М. Масникоса, Амерички минимализам, Бг 1998; В. Тошић, Опус 4, Бг 2001; М. Веселиновић-Хофман и др., Историја српске музике: српска музика и европско музичко наслеђе, Бг 2007; Д. Р. Машовић, Судбински снови: увод у америчке студије, Ниш 2007.