АМБЛЕМАТИКА

АМБЛЕМАТИКА (грч. mblhma: уметак, украс; фр. emblème), вид ликовног изражавања у нововековној уметности, који повезује слику и текст у одређени значењски систем. После Валеријанове Hieroglyphicae и Алчатијевог Emblematum Liber, амблем се током XVI в. устаљује као пиктограм (imago) с насловом (inscriptio) и пропратним објашњењем у стиховима (subscriptio). Сажимајући световна и профана знања, теологију и филозофију, књижевност и историју, зоологију, ботанику и географију, амблематски зборници се прихватају као школски уџбеници чиме постају важан елемент европске културе XVII и XVIII в. Амблематске књиге се прештампавају и допуњују, постајући незаобилазни део западноевропске барокне ars amblematicae која се од XVIII в. прихвата и у барокној култури православног света. У кијевској Духовној академији штампана је прерађена варијанта језуитског зборника Pia Desideria Хуга Хермана и Венијусовог Amoris Divini Emblemata. Под насловом Итика јерополитика (1712), то дело је стекло велику популарност у Русији и Украјини, а српско издање се појављује у Курцбековој штампарији у Бечу 1774. са 67 гравира. У предговору А. Д. Секереша наводи се да је књига намењена моралном усавршавању младог читатељства.

После дрворезбарног картуша из 40-их година XVIII в. на Богородичином трону у Бођанима (Ј. Василијевич) са Небеским лествама као симболом безгрешности Мајке Божје, Д. Бачевић за архијерејски трон у Крушедолу 1765. израђује амблем Будности духовног пастира у облику ждрала који у уздигнутој нози држи камен у сличном облику у којем се већ појавио у Итици јерополитици. За сокл парохијске цркве у Ечки, непознати мајстор је 1786. илустровао представе врлина – Вере, Надежде, Целомудрија и Воздержанија, пресликаним амблемима из Итике јерополитике. И илустрације врлина на сокловима барокних иконостаса у Кикинди (1773) и Новом Милошеву (1786) преузимају се из амблематских приручника. У српском барокном сликарству амблеми су били укључивани и у самосталне композиције, с намером да их прецизније означе. На соклу живописа у олтару цркве манастира Крушедол, испод анђела са оруђима Христових страдања, приказан је грб Србије преузет из Жефаровићеве Стематографије и круна са укрштеним гранама из компилаторског зборника Symbola et Emblemata штампаног 1705. у Амстердаму по налогу Петра Великог.

Посебну групу амблематских зборника чинили су зборници алегоријских персонификација са одговарајућим атрибутима у рукама или поред отелотворених женских или дечијих фигура у античкој одећи поређаних по абецедном реду, међу којима је најомиљенија била Рипина Iconologia (Рим 1593). Српским познобарокним сликарима у другој половини XVIII в. она је постала позната преко Хертеловог издања од око 200 амблема као званично прихваћеног на бечкој ликовној Академији. На соклу иконостаса српске цркве у Руми (1772) и румунске православне цркве у Липови (1785), С. Тенецки приказује теолошке персонификације врлина, Свету Софију окружену Вером, Љубављу и Надом, са одговарајућим атрибутима у рукама. Хришћанске врлине биле су укључене и у композицију Тајне вечере коју је Т. И. Чешљар насликао у наосу цркве св. Николе у Кикинди (1773). Вера у руци држи путир, Љубав пламтеће срце, а Нада сидро, док је изнад њих свевидеће Божје око као симбол божанске Премудрости. Како су поједине старозаветне и новозаветне сцене тумачене као оличење хришћанских врлина, у Итици јерополитици Аврамова жртва насловљена је као љубав Божја, Јовова искушења као Трпељивост, прича о Лотовој жени и пропасти Содоме као Постојаност, а парабола о труну и брвну у оку као Осужденије. Жефаровићева Стематографија и Историја Петра Великог З. Орфелина примери су веће слободе у коришћењу амблематских зборника при илустровању књига. Као последица технолошког развоја друштва, у XIX в. настао је нови амблематски зборник М. Герлаха Allegorie und Embleme (1882) који је већ постојећи репертоар визуелних симбола допунио индустријском и привредном стварношћу. А. се тада широко распространила у целој југоисточној Европи, а осим на подручју Карловачке митрополије, била је у употреби и код Срба који су живели под турском влашћу или се налазили под јурисдикцијом Васељенске патријаршије. Њено увршћивање у различите сакралне и профане теме отворило је широке могућности политичке употребе симболике и хералдике при уобличавању дела српске културе национализма.

Печат Правитељствујушчег совјета србског први је амблематски пример састављен од хералдичких знамења Српства, крста са четири оцила и Трибалије, територије устаничке Србије, са главом вепра прободеном стрелом. На међусобно повезане грбове између којих је крин, спуштају се зраци сунца, док је испод њих исписано 1804. А. се прибегавало и приликом важних јавних свечаности, какве су повратак Милоша и Михаила Обреновића у Србију 1859. Амблематизовање хероја српске нације доприносило је наглашавању њихових личних врлина и националних заслуга као примера које треба следити. Такви су били бакрорез М. Краљевић С. Ленхарда (1827), са изводом из народних песама „Нек пјевају и помињу Марка", Портрет В. Караџића П. Аничића (1897) с натписом „Пиши као што говориш" и Споменик Д. Обрадовићу Р. Валдеца (1912) са амблематском структуром наслова „Идућ учи у векове гледа" и пропратног објашњења „Ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловечке, за браћу Србље којега су год они закона и вере".

ЛИТЕРАТУРА: С. Матић, „Итика јерополитика", ПКЈИФ, 1925, 7; Р. Михаиловић, „Симболичне представе банатских иконостаса XVIII века", ЗФФ, Бг, 1970, XI-1; Д. Медаковић, Путеви српског барока, Н. Сад 1971; Трагом српског барока, Н. Сад 1976; Р. Михаиловић, „Прва зона српског иконостаса XVIII века", ЗФФ, Бг, 1979, XIV-1; Љ. Стошић, Западноевропска графика као предложак у српском сликарству XVIII века, Бг 1992; М. Тимотијевић, Српско барокно сликарство, Н. Сад 1996; Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку: систем европске и српске визуелне културе у служби нације, Бг 2006.

Љиљана Н. Стошић