АМБИЈЕНТАЛНА УМЕТНОСТ

АМБИЈЕНТАЛНА УМЕТНОСТ, вид изражавања у уметности XX в. Темељи се на укључивању целине отвореног или затвореног простора у уметничка дела која могу бити привременог или трајног карактера. Дело а. у. повезује различите елементе датог или одабраног простора као што су: светлост, звук, мириси, тело и кретање посматрача или затечени предмети са скулптуром, сликарством, фотографијом, архитектуром, перформансом, видеом, филмом. У вези с тим појмом су и: site-specific радови, land art, earth art, environmental art, инсталација и појам скулптуре у проширеном пољу. Историјски, а. у. се јавља у авангардама (футуризам, дадаизам, надреализам и конструктивизам), потом у неоавангардама (неодада, нови реализам, поп арт, Fluxus и неоконструктивизам). Уметничка пракса и критика седме и осме деценије XX в. формулишу појам а. у. У српској уметности XX в. најраније би се могле препознати у утопијским идејама и пројекцијама Зенита, надреализма (Надреалистички зид Марка и Шеве Ристић, од 1927). У другој половини XX в. а. у. се препознаје у појединим радовима Леонида Шејке, Владана Радовановића, протагониста концептуалне уметности у Србији, као и у савременој уметничкој пракси (Вера Стевановић, Мирјана Ђорђевић, Иван Илић, Зоран Тодоровић).

ЛИТЕРАТУРА: J Денегри, Шездесете: теме српске уметности, Н. Сад 1995; Седамдесете: теме српске уметности, Н. Сад 1996; Ј. Чубрило, Београдска уметничка сцена деведесетих, Бг 1998; М. Тодић, Немогуће: уметност надреализма, Бг 2002.

Ј. Чубрило