АМАНЕТ

АМАНЕТ (тур. emānet: препорука, завештање), морални чин обећања. Уобичајен назив за последњу вољу, жељу или завет самртника, која се сматра светом заповешћу мада јој је, по правилу, једино Бог сведок. А. је у неким крајевима и израз за тестамент, завештање. У српском народу а. је имао посебан значај у вишечланим породицама али и у сеоским заједницама. У традиционалној српској култури отац је на самрти остављао синовима а. да се поштује и не напушта крсна слава, да се између себе добро слажу и поштују, да се женска деца удају у „поштене" породице, да снају, посебно удовицу, добро пазе, да подигну некоме надгробни споменик или пак да се чланови те породице не замерају људима из села и сл. У Прањанима, у таковском крају, отац је на самрти заветовао рођене синове да не напуштају и крсну славу посинка уз а.: Ко остане на имању тај да не оставља и његову (посинкову) славу. За девојку која се верила говорило се да је под а. А. је и дар у узајамном даривању момка и девојке пре венчања. У време недовољно развијеног саобраћаја у Србији становништво, нарочито трговци, често су слали вредносна писма и пошиљке по непознатим људима. Оне су се предавале без икаквих гаранција и називале су се а. У народу се веровало и да нпр. трудна жена не сме да поједе нечији а., тј. оно што је другоме послато за јело, јер ће у противном њено дете имати дрхтавицу. Осим опште познатих а., било је и посебних: када се неко разболи после конзумирања неке хране па сам себи да а. да такву храну неће никада више јести. Себи се поставља а. да ће се поштовати дан када се некоме догодила несрећа коју је преживео или да ће се светковати одређен светац ако се тога дана догодило нешто значајно по појединца или његову породицу. Жене су ради здравља себи давале а. да ће поштовати одређеног свеца тако што на тај дан неће шити, плести, прати или месити хлеб. Вук Ст. Караџић је приликом писања Особите грађе за српску историју нашега времена (1831) истакао да је реч о а., те „да се не отвара до овога вијека" (до године 1900). Рукопис је отворен тек 1901. и данас се налази у Архиву САНУ у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: П. Ж. Петровић, Живот и обичаји народни у Гружи, Бг 1948; A. Чкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, Сар. 1966; М. Филиповић, Таковци, етнолошка посматрања, Бг 1972; М. Ђ. Милићевић, Живот Срба сељака, Бг 1983; Љ. Стошић, Речник црквених појмова, Бг 2006.

Весна Марјановић